Razgovor sa slikarom Miroslavom Nesicem povodom njegove predstojece izlozbe u Torontu

Tranformacije 2003

Miroslav Nesic je doajen nasih umetnika u Severnoj Americi. U Kanadu je dosao 1974. godine nakon zavrsenih studija na Likovnim Akademijama u Beogradu i Zagrebu.
Priznat u ranim godinama u Evropi kao nadrealista jugoslovenske skole Nesic se u Kanadi dokazao kao slikar ekspresivne figuracije velikog dinamizma i snage. Nesic je od 1984.god. clan i jedan od osnivaca umetnicke grupe "Synergy 11" koja je okupila umetnike medjunarodnog ugleda poreklom iz Jugoslavije. Nesic je, takodje, jedan od osnivaca i pocasni clan kolonije "Deliblatski pesak".
Majstor je u tehnikama ulja, akrilika, akvarela, tusa, mesane tehnike (midz media) i serigrafije. Njegovi radovi nalaze se u brojnim javnim i privatnim zbirkama u Kanadi, Americi i Evropi. Pored ostalog u Narodnom muzeju u Beogradu, Odelenju inostranih poslova u Otavi, Narodnom muzeju u Pancevu, i Svajcarskoj ambasadi u Beogradu. Dobitnik je brojnih medjunarodnih nagrada. Njegov umetnicki rad, koji se proteze na preko 35 godina i vise od 100 nacionalnih i internacionalnih izlozbi , prolazi kroz stalne promene.
Miroslav Nesic je izuzetno interesantan sagovornik. Veliki je poznavalac umetnosti i covek bogatog zivotnog i umetnickog iskustva. Zanimljive dogadjaje iz svog umetnickog zivota, zacinjene anegdotama, prica snaznim, dubokim, hrapavim glasom, energicno masuci rukama po vazduhu kao da stvara neku imaginarnu sliku. Vrcave misli pretocene u reci filtriraju se kroz gustu, crnu umetnicku bradu. Nesic je cisto, fizicko otelotvorenje svojih slika.

Kada smo Bisa Scekic i ja poceli da se dogovaramo sa tobom oko organizovanja samostalne izlozbe tvojih skorasnjih radova predlozio si da nazovemo izlozbu "Transformacije". Cini mi se da ta jedna rec, zapravo, govori puno o tvom radu.
Tacno. Ja sam se menjao, godinama sam se menjao, sto je ustvari dobro za jednog umetnika. U pocetku, za vreme i neposredno posle Akademije, bio sam pod uticajem nadrealizma jugoslovenske skole sa jedne strane, i mog profesora Miljenka Stancica sa druge. Nakon toga sam se stalno menjao, evoluirao, istrazivao nove puteve. Otuda ideja da se ova izlozba naslovi "Transformacije".
Tvoja tehnika, tvoj izraz i nacin da se iskazes kao umetnik su se neprekidno menjali. Ali ima nesto sto je konstantno prisutno u tvom radu. To je socijalna svest, potreba da kao umetnik reagujes na drustvene pojave koje te preokupiraju.
Reci cu ti nesto interesantno. Kada sam poceo da radim ovde u Torontu, '74, '75 godine, kriticar Saul Litman je nakon posete mojoj izlozbi u Scollard galeriji izjavio da sam ja socijalni slikar. Ali je rekao "Nemojte to da mesate sa soc-realizmom". Tacno je da sam ja uvek slikao, ne bih kazao teme, ali jedan odnos coveka prema sredini, odnos prema envajromentu, kao i jedan odnos drustva, politickog drustva, prema coveku. To su sve socijalna pitanja kojima se bavim sve do danasnjeg dana.

Cesto se na tvojim slikama vidi konflikt drustva i pojedinca, drustva i prirodne okoline ili tehnike i prirode.
Tacno. Svojim radom ja zelim da upozorim. Radio sam jednu seriju slika, 50, 60 platana, gde sam samo obradjivao temu odnosa coveka, odnosa drustva prema envajromentu, prirodi. To je serija pod nazivom "Fosili". U toj seriji ja nisam slikao bukvalne fosile vec ljudsko bice ili sumu - Tamagami. i ja to zovem 'fosili'. Jer ako ne budemo vodili racuna o toj sumi, ti znas da je trenutno nemilosrdno seku, ako ne vodimo racuna o prirodi mi cemo svi biti fosili za neke buduce civilizacije.
Ako budemo zloupotrebljavali prirodu nece biti ni nje ni nas.
Tacno. Nikoga nece biti. Ja naslikam ekspresivno, skoro apstraktno zivotinje ili neko morsko bice i sve to zovem 'fosili'. Jer sve ce u stvari izumreti.
U zadnje vreme slikam jednu drugu seriju koju zovem "Maske". O cemu se tu radi? Ja hocu, kao i svi umetnici, da pronadjem neku istinu. "Maske" govore o dvolicnosti coveka. Jedna stvar se dogadja i vidi a iza toga je nesto sasvim drugo. Ti gledas coveka,on ti jedno prica a nesto sasvim drugo je u njegovoj glavi. Zeleo bih da pomenem jos jedan period u mom radu kada sam slikao sportiste. I to je imalo socijalnu tematiku kojom se ja neprestalno bakcem.
U toj seriji bilo je nekoliko slika sa trkackim konjima. Ja sam to zvao "Njinner at Derby Next Day in the Butchery" ("Pobednik derbija sutra u klanici"). Ja sam vise razmisljao o ljudima koji postanu poznati, svi ih slave jer su veliki a sledeceg dana ako malo popustis ti si u klanici. To se dogadja sa slikarima, sa glumcima, sa sportistima. Kroz sve ove procese za mene nije bitna toliko tema. Za mene je vaznije da evoluiram kao umetnik, da razvijem moju tehniku rada i prilaz temi.

O tome sam zeleo da popricamo. Pratim tvoj rad 15 godina i cini mi se da sto si iskusniji i zivotno i umetnicki to sve vise pojednostavljujes svoj slikarski izraz. Ne treba ti mnogo linija da izrazis ono sto zelis. Cini mi se da sada jednim jakim potezom cetkice mozes da kazes vise nego sto si nekada mogao sa 100. Sve vise ides ka apstrakciji u svom radu.
To je taj proces transformacije mog izraza i mene kao umetnika. To jos uvek nije apstrakcija. Tu jos uvek ima figuracije, ali jedne ekspresivne figuracije. To je jedna pojednostavljena figuracija. Jer sustina nadrealizma nije figuracija nego osecanje koje ti imas unutar sebe. Ja vise vremena provedem razmisljajuci ispred platna nego sto mi treba da povucem neki potez. Jer taj potez je samo tehnika i nista drugo. Kad pogledas, cak i najveci apstraktni slikar Jackson Pollock je duboko razmisljao pre nego sto ce da stavi kap boje na platno.
Nista nije slucajno.
Nije slucajno. Automatizam kao baza nadrealizma kako je pisao Andre Breton ne postoji. Ja u to vise ne verujem.

Na tvojim slikama pored sirokih poteza cetkicom nalaze se tehnicki detalji: brojevi, linije povucene lenjirom i slova ispisana sablonom. O cemu se tu radi?
Ja koristim te matematicke, geometriske elemente kao kontrast organskim formama. Sirok potez cetkom ili jedan razigran crtez je organska forma, to je humano. Da bih postigao konflikt ja prikazujem matematicki, tehnoloski svet u sukobu sa tom organskom formom.
Na nekim mojim slikama moze se videti jedan totalno programiran deo gde su samo tacke na istom razmaku, tacno odmerene u jenom kvadratu, kao jedan kompjuterski svet protiv jednog organskog sveta prirode. U isto vreme kroz taj sukob ja na platnu pokusavam da postignem ravnotezu. Zajednicki oni prave jednu kompoziciju i sliku. To je svet, to je zivot.
Tvoja paleta boja takodje je pretrpela transformaciju. Tonovi na tvojim sadasnjim radovima sve vise su crno-beli i sivi.
Na svojim zadnjim slikama ja sve vise izbegavam da koristim boju. One su , kao sto kazes, sve vise crno-bele, monohromatske. Samo neki efekat u jakoj crvenoj ili plavoj boji, sto mi se puno dopada. Ako postoji neko racionalno objasnjenje onda je to da meni nije potrebno mnogo boja jer ja ne kopiram prirodu. Ja u monohromatici pravim formu, jos uvek organsku, a jedna jaka boja, kao efekat, je u stvari koncentrat svih boja iz prirode. Ja sam uvek govorio:"Zasto da slikam prirodu kad ona vec postoji"?

Ti vidis svet na svoj nacin i iz tog sveta izvlacis ono sto tebe kao umetnika interesuje i to vracas na platno transformisano kroz neku svoju prizmu.
Apsolutno. Ja ne zelim da se dodvoravam publici. Jedan posten odnos izmedju umetnika i publike je da se on njoj ne dodvorava. Nego da kad covek pogleda sliku da oseti nesto unutar samoga sebe. Bez objasnjenja, bez price, bez kojecega. Ja sam naslikao sliku i nemam sta da pricam. Ti na svoj nacin osecas kako je i sta je. Tu prica ne pomaze.
Ako je sve bukvalno prikazano onda ga svi vide na isti nacin.
Sada cu da ti ispricam jednu anegdotu (smeje se od srca). Jedna gospodja novinar, poznat pisac, da ne pominjem imena, isla je da poseti i intervjuise (slikara) Dadu DJurica. Nju su doveli u onaj njegov mlin-atelje u Francuskoj i tu ih saceka Dadova zena, meksikanka. Ona pita tu gospodju "Sta vi , zapravo, radite?" a ova odgovori "Ja sam pisac". Dadova supruga ode i donese papir i olovku i kaze "Ako ste pisac pisite. Sta vi ima da radite sa Majstorom. Sta vi imate s njim da razgovarate. On je covek u svom svetu. Majstor radi. Nemojte da ga uznemiravate". (Nesic se grohotom smeje i sam dodaje): "Cutite i pisite!". Poenta je da umetnik komunicira sa javnoscu preko svoga rada, putem svoje umetnosti. Tu je vrednost, tu je sustina. Zasto mi uopste zivimo? Da izrazimo svoje duboko osecanje. Da izrazis kako ti osecas. A kako ce neko drugi to da prihvati to uopste nije vazno.

Dok to govoris pada mi na pamet Van Gog. On je bio iskren prema sebi i prema svetu i slikao je ono u sta je duboko verovao. Bez obzira na drustvo oko sebe. Za zivota prodao je jednu jedinu sliku. Trebalo je da prodje vreme da bi ljudi shvatili njegovu umetnost.
To se cesto dogadja i sa mojom umetnoscu. Ljudi posmatraju moj rad i kazu da je to nezavrsena slika. Medjutim ja volim da ostavim sirovu organsku formu a ne da je doterujem. Jer ako je doterujem onda to ne lici ninasta. Jedan pokret rukom, jedan snazan potez cetkice govori vise nego sve drugo. On govori o tvom osecanju. Sta osecas, sta mislis. To je ono kuda ja idem. Da sto vise kazem sa manje sredstava. Ako ja sve objasnim onda posmatrac nema sta da razmislja. Ti vidis tekstove na mojim slikama. Ti tekstovi nisu tu da objasne sliku vec da jos vise intrigiraju posmatraca. Taj tekst je i likovna forma koja dopunjava celu kompoziciju. On nije tu da objasnjava i prica.

Ti radis u tehnikama ulja, akrilika, midz media, grafike, sito stampe, crteza.
Svaki umetnik ima potrebu da se izrazi u razlicitim mediumima. Ja sam radio sve osim skulpture jer nikada nisam ucio tehniku skulpture. Volim crtez. Ja cesto crtam na platnu, cetkicom umesto na papiru. Ali je lepo i zahvalno da covek ponekad uzme pero, kreon ili olovku i crta na papiru.
Tvoji radovi nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u Kanadi, Americi i Evropi. Ima ih po muzejima, ambasadama, drzavnim ustanovama, poslovnim zgradama i privatnim zbirkama.
Mislim da za jednog umetnika nije samo vazno da se njegova slika proda vec je vrlo vazno gde ta slika putuje. Ona je kao dete. Gde to dete ide i sta se sa njim dogadja je za mene veoma bitno. Ako jedna slika ode u neku kucu koja je zatvorena i niko je vise ne vidi onda ta slika vise nema zivot. Slika mora da zivi. Ona treba da ode tamo gde mnogo ljudi moze da je vidi.

Milan Scekic

"TRANSFORMATIONS 2003"
Izlozba radova Miroslava Nesica
avgust 22 - septembar 4, 2003
Svecano otvaranje: avgust 22 od 19 - 22c.
PRAXIS GALLERY
1614 Queen St. W.,
Toronto

 

| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright © 1996-2003 Nezavisne NOVINE