Nezavisne Novine

Miroslav Kopecni, ambasador Srbije i Crne Gore u Slovackoj

Ozbiljan nacionalni program - uslov za napredak

Profesor Miroslav Kopecni najveci deo svoje profesionalne karijere proveo je kao naucni saradnik u Institutu za nuklearne nauke "Vinca". U Institut je dosao u drugoj polovini sezdesetih, kao mlad fizikohemicar, da bi tri decenije kasnije, u vreme najzesce izolacije, postao i direktor ove naucno-istrazivacke ustanove. Posle petooktobarskih promena sa tog mesta se otisnuo u diplomatske vode, postavsi ambasador Savezne Republike Jugoslavije, odnosno drzavne zajednice Srbije i Crne Gore u Slovackoj.

Koliko smo, kao drzava, u protekle tri godine uspeli da unapredimo svoj medjunarodni polozaj?
Imali smo sjajan start, ali smo, na zalost, bili kao trkac koji odlicno zapocne trku da bi se kasnije ispostavilo da nema ni snage, ni kondicije. Sve sto je uradjeno 5. oktobra u svetu je docekano maltene sa ovacijama i, da smo bili pametni, taj trenutak smo mogli mnogo bolje da iskoristimo. Umesto toga, dozvolili smo da unutrasnje razmirice u okviru vladajuce koalicije, posebno afere, znacajno oslabe pocetni impuls. Medjunarodna zajednica nam je otvorila vrata, ali da bi stvarno bio uspostavljen partnerski odnos neophodno je postovati dogovore i preuzete obaveze. U slucaju izvoza secera, nasoj zemlji je pruzena prilika da zaradi prodajuci svoj secer na zapadnoevropskom trzistu, ali je to zloupotrebljeno. A kada varate nekoga ko vam je partner, to ne doprinosi poboljsanju imidza zemlje, niti poboljsava vas medjunarodni polozaj.

Da li diplomatija moze da bude ofanzivna kada je u zemlji previranje?
Jugoslovenska, a kasnije srpskocrnogorska diplomatija bila je veoma aktivna posle pada Milosevica. Na celo mnogih ambasada dosli su ljudi sa dugim iskustvom u opozicionom radu koji su imali svetu sta da kazu. Ali, rad svakog diplomatskog predstavnistva jeste slika dogadjaja u zemlji. Kada negde u inostranstvu treba da objasnjavate zasto se odmah niste razracunali sa kriminalom, zasto se dozvolila ovakva ili onakva afera, zasto ministar ne daje ostavku kada je neko ubijen ili pregazen, onda je to tuzna slika za diplomatsko predstavnistvo, pa i za ambasadora. Da biste hrabro nastupali napolju, zemlja mora neprestano da vas hrani pozitivnim impulsima.

Da li je bilo i takvih impulsa?
Naravno da jeste. Za nacin na koji je resena pobuna na jugu Srbije dobili smo jako mnogo pozitivnih poena. I tada su neki nasi politicari povikali ""idemo oruzjem"", ali je, ipak, preovladao mnogo promisljeniji stav Nebojse Covica. Trebalo je svetu pokazati da smo miroljubiva nacija, sposobna da probleme resava miroljubivim putem. Kada se ne naseda na provokacije, kakva je nedavno bila ona sa albanskim zastavama, i kada se osetljive situacije smiruju diplomatskim koracima, to neminovno nailazi na dobar prijem i simpatije.
Spoljna politika nase zemlje ima, uslovno receno, tri dimenzije: prva su odnosi sa susedima, druga - sa Evropom, treca - odnosi sa svetom.
Ako pretendujemo da budemo lideri u regionu - a mi to mozemo i, stavise, svet od nas to ocekuje - moramo, najpre, da definisemo odnose sa susedima. "Evropa regiona" predstavlja i nasu buducnost i treba delovati u skladu sa tim. Srednja Evropa, odnosno zemlje tzv. Visegradske cetvorke mogle bi u tom smislu da nam posluze kao primer. Ceska, Slovacka, Madjarska i Poljska priblizavale su se Evropskoj uniji u paketu, prosto su vukle jedna drugu na tom putu koji nije nimalo lagan. Sledeceg proleca sve cetiri zajedno ulaze u EU, ali zadrzavaju Visegradsku cetvorku kao oblik saradnje u regionu. I za nas je region visestruko znacajan - u politickom, ali i u ekonomskom smislu. Svako trziste u regionu suvise je malo kada funcionise samo za sebe i zato je u opstem interesu da se obrisu ekonomske barijere i uspostavi slobodna trgovinska zona.

Koliko smo se u proteklom periodu istinski priblizili Evropi i sta je potrebno da bi se taj proces nastavio?
Priblizavanje Evropi je izuzetno ozbiljan posao, koji se kod nas uglavnom olako shvata. Bio sam svedok kako je to radila Slovacka i koliko napora je bilo potrebno na tom putu. Evropa vam daje sansu da postanete clan porodice, ali da biste tu sansu iskoristili neophodno je upotrebiti sve svoje najbolje kapacitete. U svakoj oblasti delovanja - od ekonomije i pravosudja, preko pitanja nacionalnih manjina do ekologije - mora da se definise program razvoja. Evropu je potrebno uveriti da je taj program razuman i odrziv, da cete se u integracione procese ukljuciti na pravi nacin i tek tada mozete ocekivati ekonomsku pomoc. Jasan program je osnovni preduslov za sve. Od cekanja da se neko pojavi i to uradi umesto vas nema nista. Potrebni su ljudi koji ce za svaku oblast delovanja - zdravstvo, skolstvo, poljoprivredu - ponuditi veliku energiju i razumne programe koje Evropa moze da cita, razume, shvati i da podrzi.
Sa drzavnog stanovista Haski tribunal ne samo da nije bio deveta rupa na svirali, vec se u proteklom periodu bas na tu rupu ponajvise sviralo. Dokle ce Hag odredjivati i unutranju politicku scenu i spoljnopoliticku poziciju zemlje?
Ne mislim da je taj sud dobro radio i imam utisak da i mnoge zapadne diplomate sada smatraju da gospodja Karla del Ponte nije bila dorasla za ulogu koja joj je dodeljena. Tribunal je definitivno radio po dvostrukim standardima, mnogo vise optujuzujuci jednu naciju nego sve ostale. Na nasu nesrecu, na nesrecu cele planete, zivimo u vremenu kada su na medjunarodnoj politickoj sceni politicari kojima razum i vizija nisu jaca strana i kada su glavni kreatori politike cesto gluvi za bilo kakve argumente. Ali, to je tako.
Haski tribunal je medjunarodni sud, pod patronatom je Ujedinjenih nacija, ciji smo clan i saradnja sa njim je nasa obaveza koja se ne moze izbeci. Smatram da je mnogo bolje da pred Tribunalom odgovara nekoliko ljudi, nego da odgovara ceo narod. Nas Hrvatska i Bosna kao narod terete za genocid i ja to odbijam, jer mi to nismo. Ali, ako pojedinac cini strahote, on jeste ratni zlocinac, ima ime i prezime i mora da odgovara. Nikada nije bilo u srpskoj tradiciji da se streljaju civili i deca od 15 godina. Ratnih zlocina je bilo i oni moraju da se sankcionisu. Ali moraju da se sankcionisu i odgovorni za ratne zlocine na albanskoj, hrvatskoj i muslimanskoj strani. Mozda je sa nase strane bilo vise zlocina jer smo brojniji narod, ali pred sudom moraju da odgovaraju svi.

Ni DOS-ova vlast prakticno nista nije uradila da bi dijasporu ukljucila u drustveni zivot zemlje i, povrh svega, dijaspora ni na ovim izborima nije dobila pravo da glasa. Na koji nacin to promeniti?
Dijaspora u Slovackoj nije previse brojna, ali je dovoljno velika da bi se napravio dobar statisticki uzorak. Mozda se najjaca nacionalna osobina ogleda u vezanosti za zemlju koja je prosto bolna. Svi su beskrajno nostalgicni i gotovo svako stedi ne bi li, kada se vrati, zapoceo neki svoj biznis. S druge strane, nijedna vlast, jos od Titovih vremena, nije imala osecaj za taj sentiment nasih ljudi. U Slovackoj smo otvorili vrata amabasade. Okupljamo se, drzimo se zajedno i pokusavamo da nametnemo jednu novu filozofiju - da se pomazemo onako kako se drugi narodi pomazu, i u dobru i u zlu. I to funkcionise. Treba napraviti jaku mrezu - to je ono sto nam nedostaje.

Demokratska alternativa, ciji sam clan, zalaze se za formiranje posebnog ministarstva za dijasporu. Nasim ljudima u rasejanju pre svega moramo da omogucimo pravo da glasaju. Niko nema pravo da bilo koga izopsti iz zajednice oduzimajuci mu pravo da ucestvuje u politickom zivotu zemlje. Cak ni mi u ambasadi ne mozemo da glasamo, sto je potpuno nerazumno. Dijaspora mora da dobije sansu da bira i da kroz izabrane predstavnike napravi kopcu sa zemljom. A ministarstvo za dijasporu pre svega ostalog trebalo bi da napravi inventar, odnosno da nadje odgovor na pitanje gde je sve nasa dijaspora, jer mi ne znamo ni koliko nas ima. Nedopustivo je da o dijaspori vise brine Srpska pravoslavna crkva nego drzava. Nasa mladost je u dijaspori.
Po mom najdubljem uverenju nama je u poslednje tri godine tako lose islo i zato sto se pokazalo da nema kadrova. Kada su se, posle petooktobarskih promena, trazili iskusni i strucni ljudi za razna mesta - direktorska, ministarska i druga - ispostavilo se da takvih ljudi nema dovoljno. I onda se dogodilo da su na mnoga odgovorna mesta dosli pripravnici. Kvalitet nam je netragom otisao iz zemlje, a da to ne bi nestalo, ministarstvo za dijasporu, preko nasih ambasada, treba da organizuje popis, da se vidi gde su sve nasi ljudi, sta rade, kakvi su im planovi... To je ozbiljan i zahtevan projekat, ali, pre ce nam pomoci tri miliona Srba razvejanih od Kanade do Australije, nego bilo ko drugi...

Partnerstvo za mir, reorganizacija vojske, Avganistan...

Jedna od obaveznih tema u ovo predizborno vreme je priblizavanje drzavne zajednice Srbije i Crne Gore Partnerstvu za mir i NATO-u. Kakav je Vas stav o tome? Smatrate li da drzava zarad ulaska u Partnerstvo za mir treba da odustane od tuzbe protiv zemalja NATO-a?
Drzava treba da pristupi Partnerstvu za mir, potrebna je i temeljna reorganizacija vojske, ali od te tuzbe se ne sme odustajati. Akcija NATO-a protiv Jugoslavije predstavljala je krsenje svih glavnih medjunarodnih dokumenata i po tom osnovu imamo sva prava na nasoj strani. Videcemo kako ce se sve to zavrsiti, rekoh vec da zivimo u dobu dvostrukih standarda, ali je notorna cinjenica da je SR Jugoslavija bila bombardovanja bez odluke Saveta bezbednosti i vec je to samo po sebi dovoljno da za tuzbu. Taj cin zasluzuje osudu ne samo zbog nase zemlje, vec i zbog drugih, da se takvo samovoljno krsenje medjunarodnih pravila i normi ne bi ponavljalo u buducnosti.

Sta podrazumevate pod temeljnom reorganizacijom vojske?
JNA je bila jedna najmocnijih armija u vreme socijalizma, ali ta velika, skupa i privelegovana armija se nije snasla u situaciji kada je neprijatelj, u vidu nacionalizma i secesionizma, dolazio iznutra. Armija koja je pocivala na svetim pravilim bratstva i jedinstva rasparala se po nacionalnih savovima, dobar njen deo se povukao u Srbiju, gde jos uvek nije resen njen status. Prvi korak u reorganizaciji vojske treba da bude definisanje potencijalnih opasnosti po nasu zemlju u narednih pedeset ili sto godina. To ce, sasvim sigurno, biti drugacije nego u Slovackoj, gde je zakljuceno kako najveca opasnost zemlji preti od medjunarodnog terorizma.
Na osnovu rezultata te analize koncipirana je vojna strategija, u kojoj je teziste na osposobljavanju za borbu protiv terorizma i ucescu u medjunarodnim vojnim operacijama. Kod nas stvari stoje drugacije i verovatno bi se pokazalo da nam, izmedju ostalog zbog nestabilnosti juzne granice, u perpspektivi najveca opasnost preti od unutrasnjeg terorizma. Ta opasnost ce verovatno jacati kako Albancima sa Kosova bude postajalo jasno da se nece tako lako odvojiti od Srbije. Vojsku bi trebalo koncipirati na takvim osnovama, a druga stvar koju bi trebalo obavezno uraditi jeste profesionalizacija. To je opsti trend.
Pitanje slanja profesionalaca u Avganistan izazvalo je vrlo protivrecne reakcije u javnosti.
Stav je Demokratske alternative je da se ne odobrava slanje profesionalnih vojnika u medjunarodne operacije u Avganistanu i drugde po svetu, pre nego sto bi profesionalci bili angazovani tamo gde su sada mladi regruti - na jugu Srbije - i pre nego sto bi se vratili na Kosovo kao sastavni deo medjunarodnih jedinica. Tek kad pocistimo u sopstvenoj kuci, mozemo da se posvetimo medjunarodnim problemima.

Institut "Vinca", univerzitet, ministarstvo nauke...

Da li ste pratili javnu polemiku koja se pre nekoliko meseci vodila oko sudbine Instituta "Vinca"?
Kako da ne. U Institut sam dosao sam sa nepune 22 godine, proveo sam tamo decenije i sve sto je u mom zivotu bilo lepo ili tesko na neki nacin je vezano za Institut. Od institucije koja je do sredine sezdesetih bila uzor za svet - postojala je izuzetno jaka medjunarodna saradnja i nije bilo stranog drzavnika koji za vreme svoje posete Jugoslaviji ne bi posetio Vincu - Institut je dosao u vrlo nezavidan polozaj.
Prestankom nuklearnog programa koji je bio dobro finansiran "Vinca" je, jos davno, izgubila svoj profil, posto neki ljudi nisu shvatili da drzava vise nema sredstva da podrzava tako veliki institut. Ocekivalo se da se program "Instituta i dalje namece spolja, da neko sa strane definise prioritete i za to izdvoji potreban novac. A proces bi trebalo da bude obrnut - ponuditi drzavi razvojne programe koji bi isli u dva pravca: - podizanje nivoa fundamentalnog znanja i stvaranje profita.

Sta biste konkretno uradili kada biste se kojim slucajem vratili u Vincu?
Potrebno je najpre utvrditi cime Institut raspolaze. U protekle tri, cetiri godine trend odlaska mladih ljudi se nastavio, tako da u nekim oblastima gde smo nekada bili svetske marke sada radi po jedan ili dva istrazivanja mojih godina, koji za svoj posao odgovaraju malo kome sem sebi.
Neophodno je utvrditi gde smo to jaki, prepoznati jake licnosti sa dobrim referencama, definisati nacionalni program. To vise ne moze da bude nuklearni program, izuzev privodjenja kraju ciscenja instituta, sto je hvale vredan posao za koji mora da se nadje novac.
Pre svega, potrebno je vrlo jasno definisati centre koji mogu da naprave dobre timove i da povuku napred, pomoci ih materijalno i uputiti na medjunarodnu zajednicu. Niko, po mom misljenju, ne bi smeo da dobije veci nacionalni program i materijalnu podrsku ukoliko ministarstvu ne pruzi garancije da za tako nesto ima podrsku iz inostranstva, jasnu saradnju, pa i materijalnu podrsku.
Drugim recima, umesto da Petar ode u Kanadu i tamo radi, trudili bismo se da Petar dobije te pare u Beogradu i da ovde radi. Sustina je da se razdvoji zito od kukolja, da se utvrdi sta neko moze da proizvodi, uputiti ga dalje na malu privredu, obezbediti maloj privredi da to nesto implementira. Ima toliko malih projekata koji bi mogli da budu mala preduzeca - ne kafici, restorani ili picerije - vec prava proizvodnja.

Reforma univerziteta?
Neko ce morati da smogne hrabrosti i snage da napravi konacnu reviziju. Tu se jako se malo promenilo. I sam univerzitet se opire promenama, tako da ostaje kao neki dinosaurs koji se sve vise i vise zaglibljuje u svoje probleme. Beogradski univerzitet je ogroman i odavno su postojali planovi da se podeli - na deo koji se bavi prirodnim i drugi, koji se bavi drustvenim naukama - i da se tako ucini efikasnijim. Bilo je i ideja o spajanju nekih fakulteta, posto za neke od njih nema vise interesa, jer drustvo ne moze beskonacno da proizvodi kadrove za koje se unapred zna da se nece zaposliti. To je strasan zalogaj, ali mora se smoci snage i otvoreno reci treba li nam ovakav univerzitet i ovoliko univerziteta. Da li su Srbiji zaista potrebni unverziteti u Beogradu, Novom Sadu, Nisu, Kragujevcu i izdvojena odelenja u Boru, Subotici, prakticno u svim vecim gradovima. Da li drzava moze to da izdrzi i sta ti univerziteti proizvode? Da li mi imamo predavacke kadrove koji sve to mogu da opsluzuju? Jos pre nekoliko godina ovde je pocela da se radja jedna nova kasta predavaca na tockovima - jedan dan su u Subotici, sutradan predaju u Boru, preksutra se vracaju na maticni univerzitet u Kragujevcu. To je postalo torbarenje. Na pravim, ozbiljnim univerzitetima profesor je pet dana nedeljno na fakultetu, na raspolaganju studentima, a predavanja su samo obavezni deo te saradnje. Onda ni studiranje ne traje toliko dugo.

Da li privatni univerziteti mogu da budu alternativa?
U svakom slucaju treba za to ostaviti prostor. Ako neko ima sredstava i zelje i ako hoce od toga da pravi biznis - zasto da ne. Ko hoce da studira po nekim drugim normama i da ima garantovanu diplomu - jer, i to se dogadja sa privatnim univerzitetima - neka ide u privatnu skolu. Ali u akademskom svetu na ovoj planeti tacno se zna koliko koji univerzitet vredi. Stara je prica da su nasi studenti sa Elektrotehnike ili Masinstva zaposljavani u inostranstvu po principu "Dobar dan". Cim bi usli u kancelariju kompanije i rekli gde su zavrsili fakultet dobili bi posao. Nisam siguran da je to i sada tako, ali reputacija se stvara, pa ako je privatni univerzitet stvori - svaka cast.
U nasem drustvu nije doslo ni do korekcije vrednosnog sistema - svaka pevaljka ili treceligaski fudbaler cenjeniji su od naucnika svetskog renomea.
Nismo mi tu bas toliki izuzetak. I u svetu jedan Bekam za ugovor dobije mnogo vise nego sto je Nobelova nagrada. Ali cinjenica je da DOS nije ucinio skoro nista na edukaciji masa. Zgranut sam kvalitetom nase stampe. Radio-stanice koje cujem u kolima pustaju neku neverovatnu muziku koja nikoga nece ni oplemeniti, ni vaspitati, niti dati neku novu zivotnu dimenziju. Vrednosti koje se promovisu na televiziji su sve samo ne eticke vrednosti. Tu se promovisu novokomponovani bogatasi i neki vestacki glamur. To je moralo da se resava sistemski. Ako neka televizija hoce da emituje sund, u redu, ali to onda ima krvavo da kosta. Tu se stvari mogu relativno lako regulisati - medije koji rade u opstem interesu i imaju ozbiljan karakter treba osloboditi svih dazbina i davanja, pa ce narod vec po ekonomskoj liniji biti orijentisan na njih. Samo, i za tako nesto je potrebna politicka volja.

Kako gledate na domete ministarstva za nauku?
Mada sam bio odvojen od svega toga, znam da je bilo znacajnih sukoba izmedju ministarstva i nekih od instituta. Cini mi se da je sve ostalo onako kako je bilo, ne vidim neki novi kvalitet. Odnos ministarstva i nauke je zadrzao iste komunikacione linije kakve su bile i ranije. Nije napravljen nacionalni program i nije bilo znacajnijih rezova. S druge strane, mogu da razumem i ministarstvo, mozda i nije vreme za rezove, previse ih je bilo do sada, a svaki rez neminovno bi znacio zatvaranje ovog ili onog instituta. Ali, jos pre tri, cetiri godine, dok sam jos bio u nauci, bilo je instituta koji su to bili samo po imenu. U sustini, to su bile i ostale prazne skoljke sa malo zaposlenih sluzbenika, malo ili nimalo istrazivaca, odakle je glavnina kvaliteta otisla - da se bavi nekim drugim poslom ili, jos cesce, sa pasosem preko granice.

Predrag Dragosavac