Nezavisne Novine

Njegova ekselencija Donald Meklenan
- ambasador Kanade u Srbiji i Crnoj Gori -

Donald Mklejn Svoju izuzetno bogatu diplomatsku karijeru njegova ekselencija, ambasador Kanade u Srbiji i Crnoj Gori, gospodin Donald Meklenan zapoceo je pre tri decenije upravo u Beogradu, gde je stigao po zavrsetku magistrature. U medjuvremenu je obavljao razlicite diplomatske misije, najcesce vezane za privredu, bio je ambasador u Iranu, Belorusiji i Poljskoj, a od 1996. do 1999. godine bio je direktor Odeljenja za politiku i strategijsko planiranje u kanadskom Ministarstvu inostranih poslova i medjunarodne trgovine. Kao ambasador, u Beogradu je od 2002. godine.
Gospodin Meklenan je vise nego predusretljiv sagovornik. Zbog intervjua za "Novine Toronto" odlozio je neke svoje ranije zakazane obaveze i trudio se da na svako novinarsko pitanje pruzi maksimalno iscrpan i potpun odgovor. S obzirom da je pre Beograda sluzbovao u Varsavi, kao primere iz kojih bi mogle da se izvuku odredjene pouke cesto navodi iskustva Poljske i kanadske zajednice poljskog porekla.
Iako problematika dobijanja kanadskih viza nije resor kojim se ambasador neposredno bavi, razgovor smo zapoceli upravo tom temom posto to tangira veliki broj gradjana kako u Kanadi, tako i u Srbiji i Crnoj Gori. Gospodin Meklenan kaze da po pitanju viza moze da saopsti cetiri dobre vesti.
"Prva dobra vest je da je broj procesuiranih zahteva za vize ove godine visi za 37 posto. Ukoliko se taj trend nastavi preko leta na kraju godine mogli bismo da imamo oko sedam hiljada aplikacija za vize. A to je ohrabrujuce - sto vise putovanja izmedju dve zemlje to bolje.
Druga dobra vest je da procenat onih koji su aplicirali i dobili vizu prosle godine iznosio 86 posto. Znaci, od deset osoba koje su aplicirale, devet je dobilo vizu. Pitali smo se zasto je to tako i dosli do nekoliko odgovora: Srbija i Crna Gora postaje prosperitetnija zemlja; mnogo je vise medjunarodnih letova, sto znatno olaksava komunikaciju; veliki broj Kanadjana pridoslih iz Srbije i Crne Gore za vreme ratova 90-tih danas su bolje etablirani i materijalno situirani, tako da sada pozivaju prijatelje i rodbinu u posetu.
Treca dobra vest je da sada dajemo petogodisnje vize za vise ulazaka, dok je u proslo-sti maksimum bio trogodisnja viza. U interesu nam je da neko ko zna da ce kontinuirano putovati Kanadu - poslovni covek, akademac, novinar, neko ko u Kanadi u ima u porodicu - konkurise za vizu za vise ulazaka (multi-entri vizu). Nije nam potrebna guzva u cekaonici.
Cetvrta dobra vest je da, po mom misljenju, pruzamo najbolju uslugu u gradu. Osoba koja prepodne dodje sa pasosem i popunjenim formularom, vec poslepodne dobija pasos nazad. I od deset osoba koje konkurisu devet dobije u pasosu dobije i vizu.
Znaci, da rezimiram - stopa prihvatanja je 86 posto, u odnosu na prethodnu godinu aplikanata je 40 posto vise, dajemo petogodisnje vize za vise ulazaka i pruzamo dobru uslugu.
S obzirom da su odnosi izmedju Srbije i Crne Gore i Kanade tokom 90-tih pali na vrlo niske grane, kako sada stoje stvari sa intenziviranjem saradnje?
Tokom 90-tih godina odnosi izmedju dve zemlje stvarno su se "razbili u komadice". Od oktobra 2000, posao mog prethodnika, kao i moj posao, bio je da sve te male "razbijene komadice sakupimo" i da ih ponovo sastavimo u celinu. Recju - da izgradimo zdrav, snazan i pozitivan odnos. I mislim da postoji dovoljno konkretnih pokazatelja kako u tome imamo uspeha.
Na primer, trgovinska razmena izmedju dve zemlje 2002. godine je bila 10 miliona dolara, sada je oko 25 miliona dolara. Pri tom je prodaja Srbije i Crne Gore Kanadi otprilike jednaka prodaji Kanade Srbiji i Crnog Gori. Doduse, 25 miliona dolara je i dalje malo, ali je pomak evidentan. Kanadske investicije porasle su sa dva miliona dolara pre nekoliko godina na 25 milona dolara koliko iznose u ovom trenutku. Uz to aktivno istrazujemo mogucnosti investiranja u sektorima kao sto su poljoprivreda, rudarstvo, privatizacija hotela, proizvodnja piva, telekomunikacije i dr.
Sve u svemu, trgovina ide uzlaznom linijom, investicije takodje, i kanadske kompanije sve vise i vise posecuju Srbiju i Crnu Goru.
Gde vidite prostor za dalji razvoj odnosa dve zemlje?
Poslovna zajednica, uveren sam, radi svoj posao, a mi, kao vlada, takodje radimo svoj posao - pre svega trudeci se da poboljsamo stepen poverenja. U toku su pregovori oko dvostrukog oporezivanja - prvi krug razgovora vec je odrzan, drugi sledi u septembru, a dogovor bi trebalo da bude finaliziran do kraja godine. Nadamo se da ce srpski ministar poljoprivrede do kraja ove godine posetiti Kanadu, jer smo vrlo blizu potpisivanju ugovora kojim bi bio olaksan uvoz i izvoz hrane, sto je vazno za obe strane. Predstoje, takodje, pregovori oko socijalne zastite, odnosno penzija Kanadjana srpskog porekla koji su se vratili u Srbiju.
Na Olimpiskim igrama u Atini trebalo bi da bude potpisan dogovor o saradnji Olimpijskih komiteta Kanade i Srbije i Crne Gore. Srbija i Crna Gora je svetski prvak u kosarci, olimpijski sampion u odbojci, evropski prvak u vaterpolu i Kanada zeli da uci iz tih iskustava. S druge strane, Srbija i Crna Gora ima zelju da od Kanade uci o zimskim sportovima, atletici i anti-doping kontroli.
Odlicno saradjujemo na polju kulture. Veliki broj kanadskih kulturnih poslenika u poslednje vreme je posetio Srbiju i Crnu Goru, tokom poslednjih godinu i po dana na srpski jezik je prevedeno 25 knjiga kanadskih autora, Kanada je na Beogradskom sajmu knjiga bila pocasni gost... Svi ovi pregovori na razlicitim poljima, kao i sve brojniji primeri konkretne saradnje, trebalo bi da daju pozitivan signal poslovnim ljudima.
Donald Mklejn i Predrag Dragosavac Da li postoji evidencija koliko je ljudi poreklom iz Srbije i Crne Gore danas zivi u Kanadi?
Najrelevantnija evidencija o tome je popis, a rezultati popisa iz 2002. godine pokazuju da u Kanadi zivi oko 200 hiljada Kanadjana jugoslovenskog porekla. Odnosno, oko 200 hiljada ljudi se izjasnilo da je doslo iz neke od republika bivse Jugoslavije. Od tog broja 56 hiljada je srpskog porekla, dve hiljade crnogorskog, 90 hiljada hrvatskog, 30 hiljada makedonskog, a 60 hiljada nije specifikovalo, vec su naveli jugoslovensko poreklo.
Kod ljudi koji su se 90-tih godina iz SR Jugoslavije, odnosno iz Srbije i Crne Gore, iselili u Kanadu cesto je nepoverenje prema drzavi...
Slicno je svojevremeno bilo i sa zajednicom poljskog porekla. Ljudi su u Kanadu dosli u razlicito vreme, iz razlicitih krajeva i drustvenih miljea, sa razlicitim stepenom obrazovanja i nisu bili homogena grupa u Kanadi. Ipak, na kraju su se ujedinili pod Poljsko-kanadskom trgovinskom komorom. Izvidjaci, veterani, crkvene i druge organizacije, svi su se ujedinili se pod jednom "kisobran-organizacijom".
Svako je izdvajao odredjenu svotu za sekretarijat organizacije u Torontu, tako da su imali sredstava da jednom ili dva puta godisnje salju predstavnike u Poljsku. Na primer, kada su bili usvajani novi zakoni o drzavljanstvu, delagacija iz Kanade odrzala je prezentaciju pred parlamentom Poljske i pred Odborom za drzavljanstvo koji je pripremao nove zakone. I bilo je to vrlo korisno za kanadsku zajednicu poljskog porekla. Tako organizovani vrsili su, takodje, pritisak i na Vladu Poljske i na Vladu Kanade da bude vise direktnih letova izmedju dve zemlje. Kada sam dosao u Varsavu 1999. godine izmedju Varsave i Toronta postojao je samo jedan let nedeljno i to carter. Tri godine kasnije izmedju istih gradova skoro da je saobracao jedan avion dnevno! Za takav napredak je, uz pritisak gradjana, bilo potrebno tri godine.

Kada bi mogao da bude uspostavljen direktan avionski saobracaj izmedju Beograda i Toronta?
Moj cilj u prethodne dve godine bio je da otklonim birokratske prepreke uspostavljanju direktnih avionskih veza. Kao drzavni cinovnik nisam u poziciji da govorim kompanijama sta da cine. Ali, ono sto kao Vlada moze da ucini jeste da sa puta ukloni prepreke. Kada sam saznao da bi JAT mogao da bude zainteresovan za carter servis za Kanadu, pogurao sam da dodje do dogovora izmedju dve vlade, koji bi omogucio JAT-u da leti. Na zalost, u JAT-u su se predomislili, nisu vise bili zainteresovana za letenje u Kanadu, bar ne za neko vreme, jer su zeleli su da se koncentrisu razvijanju regionalne evropske mreze.
Nedavno sam razgovarao sa predsednikom JAT-a - treba da prosiri flotu, da kupi nekoliko aviona, jer sada, izuzev jednog de-cea, JAT nema aviona za duge letove. U trenutku sam bio obeshrabljen, ali je onda Skaj servis uskocio, tako da smo u ambasadi vrlo naporno radili kako bi Skaj servisu bilo omoguceno da leti. Ako sve bude bilo po planu, kasnije ove godine trebalo bi da imamo razgovore predstavnika dve vlade koji bi trebalo da otvore vrata uspostavljanju regularnih komercijalnih letova.
Mada Skaj servisov 757 mora da slece u Dablinu da bi napunio rezervoare gorivom, za mene je simbolicki znacaj tog leta ogroman. To je prvi direktan let posle vise od 12 godina. I ako se broj putnika bude povecavao verovatno ce koristiti veci avion i mozda nece vise biti samo jedan let nedeljno.
Ipak, u jednom trenutku Kanadska vlada je bila ta koja prakticno stavila neku vrstu veta JAT-u da leti za Kanadu?
To je tacno. 2002. godine blokirali smo zato sto smo zeleli nesto sto se zove Readmissions Agreement sa SR Jugoslavijom, koja je bila potpisnik 13 takvih ugovora sa drugim drzavama. Takav ugovor podrazumevao bi da ukoliko se u Torontu, iz JAT-ovog aviona koji je krenuo iz Beograda, iskrca neki putnik sa laznim dokumentima ili kriminalnim dosijeom, Kanada ima pravo da kaze Jugoslaviji "mi zelimo da ovog putnika vratimo". Isto bi vazilo i obrnutom slucaju.
U to vreme Vlada Kanade stajala je na stanovistu da nije spremna da dozvoli JAT-u da leti za Toronto bez tog ugovora, jer smo se plasili da bi Beograd mogao da bude kapija preko koje bi potencijalne izbeglice stizale u Kanadu, ne toliko iz Jugoslavije, vec iz bivsih sovjetskih republika, Moldavije... Zeleli smo zato da pregovaramo oko potpisivanja doticnog ugovora.
Medjutim, u transformaciji SR Jugoslavija u Drzavnu zajednicu Srbije i Crne Gore nestalo je Savezno ministarstvo unutrasnjih poslova, koje je bilo partner u pregovorima. I tako je izgubljeno gotovo godinu dana jer nismo znali ko je nas partner u pregovorima. Na kraju se ispostavilo da je to Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, i nadam se da bi pregovore uskoro trebalo da finalizujemo. Ali, izgubili smo citavu godinu...
Kakva je vasa vizija buduceg razvoja odnosa SCG i Kanade?
Moja vizija buducnosti ove zemlje je vrlo jasna. Vidim je kao clana Evro-atlanske zajednice. I moj posao je da se ovoj zemlji pomogne na svaki nacin, koliko to Kanada moze, i koliko ja mogu, da se sto je brze moguce krece u tom zeljenom pravcu. Kanada nije clan Evropske unije, ali veoma podrzava stabilizaciju ove zemlje i dogovor o asocijaciji, kao kamen temeljac clanstva u Evropskoj uniji. Kanada jeste clan NATO i Kanada bi veoma zelela da vidi ovu zemlju kao clana Partnerstva za mir.

Predrag Dragosavac
foto: "Novine Toronto"

Pojedinci koji grade mostove

"Navescu dva primera Kanadjana srpskog porekla koji su se vratili u Srbiju i svojim aktivnostima pomazu u podizanju mostova izmedju dve zemlje. Pedja Bakic vratio se u Beograd pre godinu i po dana i otvorio skolu za napredne tehnologije. Skola poducava kompjuterskim tehnologijama za animirani film i industrijski dizajn. Bakic se u Kanadi etablirao u ovoj oblasti, radio je na filmovima kao sto su Perl Harbor, Srek i drugi. U ambasadi smo organizovali ceremoniju dodele diploma prvoj generaciji polaznika njegove skole.
S druge strane, Deni Lepava je u Kanadu stigao 90-tih, kao izbeglica. Izucio je kompjutersku nauku, otvorio svoju ""dot kom kompaniju i pre godinu i po takodje se vratio u Beograd, gde je otvorio skolu, ali i kompaniju za proizvodnju kompjuterskog softvera. Godinu i po dana kasnije, njegova kompanija zaposljava 35 ljudi i izvozi u Ameriku, Kanadu i druge zemlje. Posetio sam ga na poslu - na radnom stolu stoji mu mala kanadska zastava, ali on zivi u Beogradu, zaposljava ljude u Beogradu. I tako, koristeci svoje poslovne veze u Kanadi, gradi mostove izmedju dve zemlje na poslovnom planu.

Ko ne moze da dobije vizu?

Ljudi koji bi, generalno govoreci, mogli da imaju problema da dobiju vize su mlade osobe, bez posla, bez novca u banci i bez imovine. Iz iskustva, i to ne samo odavde, poznato nam je da osobe takvog opisa ponekad rade u Kanadi. Rade bez socijalnog i drugih osiguranja, bez zdravstvene zastite i mogu da budu eksploatisani, da budu placeni minimalnom nadnicom, sto nije dobro za njih. U slucaju neke nesrece na poslu uopste nisu zasticeni. Ukoliko neko namerava da ide u Kanadu da radi, vise bismo voleli kada bi konkurisao za radnu vizu, umesto za turisticku.