Činjenica da nismo sami u ovome, i da delimo istu sudbinu sa mnogima u našem okruženju nekako baš i nije utešna.
Teorija socijalnog poređenja
Kad ne filozofiramo o sopstvenom životu, uglavnom filozofiramo o životima drugih:
– Kako li je dospeo tu gde je?!
– Kako li je uspeo, pa on je tako smotan?!
– … nikad ne bi čovek pomislio da je sposobna za takav zaokret, ona je tako stidljiva, povučena…
Ovakve i slične liste nepoželjnih osuda su beskrajne. Često se dešava da se za nas nepojmljive priče, odnosi pretvore u uspešan život, skladan brak, uspešnu karijeru, jednom rečju u sliku i priliku društveno poželjnog načina života.
A mi… nismo ni blizu… živimo kao podstanari, ili grcamo u kreditu za stan koji otplaćujemo radeći dan-noć, i nemajući vremena ni energije za bilo kakav drugi sadržaj u životu, pa tako mogućnost nalaženja partnera takoreći ne postoji…
Činjenica da nismo sami u ovome, i da delimo istu sudbinu sa mnogima u našem okruženju nekako baš i nije utešna. Šta se zapravo dešava?
Teoriju socijalnog poređenja opisao je Leon Festinger, tvrdeći da u ljudima postoji potreba da procene svoje mišljenje i sposobnosti. Način na koji osoba vidi sebe u određenim situacijama u velikoj meri utiče na njegovo ponašanje. Najčešće način da procenimo sebe zavisi od toga kako se drugi ponašaju. Npr. Ako procenjujete koliko dobro trčite, merite svoje vreme, uporedićete svoje postignuto vreme sa rezultatima drugih trkača – navodi Festinger.
Postoje dve vrste socijalnog poređenja – uzlazno i silazno.
Uzlazno poređenje radimo kada se poredimo sa ljudima za koje smatramo da su bolji od nas, a silazno sa onima za koje smatramo da su manje uspešni od nas. Očigledno je da će naše socijalno poređenje biti najčešće uzlazno, što može da izazove osećanje da nismo dovoljno dobri. Razmatranje da smo ipak u boljoj situaciji od nekog drugog učiniće nas srećnijim, spokojnijim i ojačati veru u sebe i svoje sposobnosti.
Sve nas ovo čini ljudima, i gura nas kroz život.
