Maj mesec većinu ljudi podseća samo na prvomajski uranak, dan kada se u Srbiji, zemlji sa najvećim brojem zaposlenih neradnika na svetu, još više zagađuje priroda i dokazuje besmislenost zakona koji zabranjuje vožnju pod dejstvom alkohola.
To je dan kada ljudi ostave svoje manire zajedno sa poslednjim dinarom u nekom od mega-marketa i daleko od gradske vreve, uz enormno oslobađanje ugljen-dioksida i zvuke domaće muzike, na miru roštiljaju i uživaju.
U poslednjih nekoliko godina, barem meni lično, mnogo je značajniji treći maj kada se obeležava Svetski dan slobode medija.
Za razliku od praznika i drugih, za ljude značajnih, datuma, Svetski dan slobode medija nema neke konkretne običaje.
Osmog marta se kupuje cveće, prvog januara se uzima novi kalendar, ali šta se zapravo radi trećeg maja? Nije kao da tog dana mediji mogu potpuno slobodno da izveštavaju sa događaja, odrade infomativnu emisiju bez glorifikovanja pojedinih lica ili konačno postave prava pitanja. Šta se onda radi?
Trećeg maja se najčešće pokušava nešto, izgleda da su Srbiji samo pokušaji i ostali. Pokušava da se skrene pažnja na zatvorenost srpskih medija, na društveni i ekonomski status novinara, na njihovu bezbednost.
Ali kada reči novinara prestanu da se čuju, kada priče krenu da se vraćaju ili ostanu uvek u istom krugu ljudi, čovek se zapita-čemu sve ovo?
Ponekad pomislim da se školujem za neku potpuno fiktivnu profesiju. Magnezijum je u prirodi onakav kakav je i opisan u udžbenicima za hemiju. Isti je slučaj i sa kiseonikom, iako on nije baš vidljiv u živom svetu.
Sa druge strane, cenzura se u teoriji opisuje kao nešto nepoželjno, dok je u praksi ona sastavni deo ove (ne)normalne svakodnevnice. Naravno, ne radi se o tome da li nešto odstupa od svoje udžbeničke definicije (mnoge dobre stvari su nastale baš zato što se pravila nisu poštovala), ovde se samo radi o zdravom razumu, i napadu državne vlasti na isti.
Ne radi se više ni o profesionalnom usavršavanju. Jednostavno, da li smo mi rođeni i vaspitavani samo da bismo služili kao običan kanal između političara i građana? Da li smo osuđeni da čitavog života radimo očajan posao za očajne plate? Za plate koje ne mogu da se tretiraju ni kao niske već kao krajnje uvredljive. Moramo li ponizno da spuštamo glavu i poslušno klimamo dok intervjuišemo ’’krupne ribe’’ ?
Nakon tri godine studija ne pitam se da li je nešto ispravno ili pogrešno, pitam se da li su neke stvari uopšte moguće, da li su ostvarive.
Kakve šanse imaju mladi novinari u zemlji obavijenoj korupcijom? Kakvu motivaciju imaju ljudi ukoliko ih njihovi sugrađani posmatraju i tretiraju kao obične poltrone aristokratije.
Da li ćemo pri prvom pokušaju da nešto uradimo za našu profesiju završiti iza rešetaka ili, ne daj bože, na rešetkama poput prvomajskih gurmanluka?
Uostalom, idu li uopšte otvoreni um i spojeni prsti zajedno? Ne znam, zapravo uopšte nemam pojma.
Ipak, mislim da su određene promene zaista ostvarive. Naravno, neće biti lako. Život ti da limun, ali ti zato isključi vodu i stavi te u kilometarski red za šećer, pa dok sakupiš sve sastojke za limunadu shvatiš da se limun ubuđao.
Ali nekako mi deluje da mladi novinari mogu da poruše sve granice koje su njihove starije kolege postavile među sobom. Mogu da nastave borbu za slobodu medija, mogu toliko da istisnu autocenzuru da se ona na kraju potpuno izgubi iz knjiga, ili samo ostane u vidu nekog bledog sećanja. Čak i da ne obezbede sebi visoke plate, mogu sebi da priušte miran san, povrate društveni ugled i što je još važnije - društveni uticaj.
To mogu jedino ako se svi zajedno suprotstave režimima cenzure i izveštavanja po nalogu.
Ako oba srpska novinarska udruženje krenu punim kapacitetom da se zalažu za zaštitu novinarske slobode i prava, da, osim pukog skretanja pažnje na probleme, počnu da zastupaju novinarske interese. Da se trgnu iz te letargije i bore za slobodne medije svakog dana, a ne samo trećeg maja.
Na kraju, i da nešto ne uspe, makar ostaje gorepomenuti pokušaj. Kažu da na mladima svet ostaje, jedino što niko nije vodio računa kakav svet ostavlja tim mladima.
