Ceo prihod namenjen je humanitarnoj organizaciji “Mali svet Kanada”, za obrazovnje talentovane dece u Srbiji i Republici Srpskoj
Nekada davno, živeo je jedan izuzetan čovek i pisac romana, drama, priča, eseja, najvoljeniji srpski komediograf - Branislav Nušić. U svojim knjigama je kritikovao tadašnje prilike u društvu, ismevao ih i kroz svoj književni rad oslikavao život ljudi svog vremena.
Tako je iz njegovog pera nastala i “Gospođa ministarka”. Na sceni je prvi put odigrana 1929. godine.
Naša priča počinje jednog zimskog dana u Torontu krajem prošle godine, kada su se već uveliko bližili božićni praznici. Tada su počeli dogovori i pregovori i rešeno je da se, na ideju Ksenije Vučević, predstava igra u Torontu, da Ivana Đorđević radi produkciju, da Tanja Čornij režira i da sav prihod ide humanitarnoj organizaciji “Mali svet Kanada”.
Pripreme i čitalačke probe počele su krajem januara.
Premijera je bila zakazana za 20. april 2019.
---------------------------
Smatrala sam da je najbolje da vam kažemo kako smo se mi osećali, šta smo proživeli i šta naučili i spoznali, nego da pišem kakva je bila predstava. Neki bi sigurno komentarisali da je tekst subjektivan, obzirom na moje učešće u projektu. I bili bi u pravu.
Kako reče ministar "šta da vam kažem kada predstavu nisam gledao".
Zato će ova priča biti ispisana srcima i ljubavlju onih koji su priču i stvorili... a vi prosudite da li je vredelo ili ne, i šta je u stvari bitno a šta ne i šta je dobro a šta ne.
Priče počinju. Sedite i opustite se.
Nađite vremena da pročitate do kraja,
jer priča jeste duga, ali nije bajka, ISTINITA JE.
-------------------------
Ivana Đorđević, producent – tetka Daca:
Hvala svim dragim ljudima, koji su podržali ovaj human poduhvat i koji su bili deo ove divne priče. Ne postoji dovoljno reči da se opiše sve ono što smo proživeli za dva i po meseca, koliko su trajale pripreme.
Veliki projekat, a malo vremena. U timu 25 ljudi. Iskrena da budem, sve je počelo pomalo naopako. A kada smo mislili da je nemoguće sve ovo ostvariti, desilo se neko čudo i mozaik je počeo da se sklapa.
-----------
Nekoliko minuta pred sam početak predstave, svi smo stali u krug i zagrlili se. Bez reči, osluškujući samo žagor publike s druge strane zavese. Taj momenat je nešto za šta vredi živeti, momenat kada shvatiš koliko su neke stvari u životu nebitne, samo ako imaš oko sebe ljude sa kojima možeš da podeliš umetnost življenja.
Hvala vam, draga “familijo”, do neba, jer ste imali hrabrosti da izađete iz “sigurne zone”
i odvažite se da svoje vreme posvetite nečem humanom, a da pritom napunite i svoju dušu.
Da, presrećna sam i to želim svima da kažem.
Nismo pričali i nismo se hvalili. Radili smo.
Još jedan dokaza da delima ostavljaš trag, a ne praznim pričama i obećanjima.
Ksenija Vučević – Živka ministarka:
Samo dvadesetak talentovanih ljudi u ovom pozorišnom projektu bilo je dovoljno da se potvrdi da nikada nije kasno da budemo ono što bismo mogli biti.
Kažu da se prijateljstvo ne bira.
Ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav.
Tako biva i u ovom kreativnom projektu. Volim ih sve.
Ti divni ljudi koji znaju da napune svoju dušu umetničkim angažovanjem.
Ti divni ljudi koji se tako strastveno predaju glumi i svojim ulogama.
Ti divni ljudi koji sate i sate kući razmišljaju kako da osmisle svoje scene i tako pomognu i obogate režiju.
Ti divni ljudi koji rastavljaju kući nameštaj i sastavljaju sa zviždukom na usnama i na probama i na predstavi.
Ti divni ljudi koji neumorno preturaju po nekim zaturenim i spakovanim koferima i pronalaze garderobu i rekvizite koji će dobro doći za ovo ili ono.
Ti divni ljudi koji u pauzi dele lepinju i ćevape, ali i smeh koji daje adrenalin za dalje.
Ti divni ljudi koji imaju svoj cilj pred sobom: Mali Svet.
Moji prijatelji.
Tatjana Čornij - reditelj:
Kad se sluša i prati srce, sve je moguće!
To je nešto što sam i te kako naučila tokom ovog divnog projekta! Skoro bez razmišljanja sam na Ivanin poziv da režiram ovo giganstko delo odgovorila: “Da, hoću! Može!” Moj rediteljski prvenac! Zapitala sam se možda par puta jesam li sigurna da ja to mogu i umesto odgovora bih uvek osetila neku snagu i radost u srcu, koje su mi ulivale sigurnost da je baš to pravi put na koji treba da zakoračim. Činjenica da nisam imala iskustva u režiranju pozorišnih dela ovog kalibra (osećala sam se kao da mi je dato da dirigujem simfonijskim orkestrom, koji izvodi neku raskošnu rapsodiju) me je i navela da tako lako pristanem da se upletem u ovo komplikovano, ali plemenito tkanje... Moj lični snažan osećaj ispravnosti toga što radimo, ućutkivao je moja analitička promišljanja (koja bi u protivnom neumorno merila i premeravala date okolnosti u odnosu prema postizanju cilja). Taj osećaj me je, uz veoma ozbiljno raščešljavanje ovog ogromnog dela, sigurno vodio i činio da pronalazim prava rešenja.
Sa začuđujućom smirenošću i snažnom verom u “baš kako treba” ishod, ali i uz ogromnu Ivaninu podršku i njenu neiscrpnu energiju i veru da radimo pravu stvar, kao i uz podršku čitavog ansambla, dosta uspešno sam se nosila sa svim novonastalim, a ponekad i neželjenim okolnostima.
Pomisao da će ishod biti dobar, često je ođekivala mojim srcem i upravo ta vera u “divnu predstavu” me je vodila iz probe u probu, uprkos nenormalno kratkom roku koji smo imali za oživljavanje ovog kompleksnog dela.
Naravno, veliki deo energije koja nas je sve nosila i nije nam davala da posustanemo, poticao je iz činjenice da je sav prihod od karata bio namenjen pomaganju školovanja dece. Neizmerno sam zahvalna i ponosna što sam imala prilike da budem deo jednog ovako plemenitog projekta!
Dve nedelje pre premijere sam rekla Ivani: “Sad kada sam iskusila šta ustvari znači stati u kolo sa ovolikim delom, rekla bih ti da to u stvari nije moguće uraditi”, na šta mi je Ivana istog časa sa ushićenjem odgovorila: “Ali, vidiš da je moguće!” Ovo je duboko i daleko ođeknulo mojim srcem!
Velika lekcija naučena! Treba samo verovati i igrati se i - sve je moguće!
Hvala Ivana! Hvala vam svi moji divni glumci velikih, hrabrih i razigranih srca!
I hvala “Malom svetu Kanada” što postoji!
Duško Avramović - zet Čeda:
Nakon nekoliko godina apstiniranja od glumatanja, prihvatio sam ulogu u ovoj predstavi prvenstveno iz razloga koji je svima poznat, a to je činjenica da sav prihod ide za MSK. Prihvatio sam i farbanje kose i brkova, čak sam bio spreman da ih i obrijem nakon 47 godina.
Bilo je zadovoljstvo igrati se sa ovom grupom predivnih ljudi i osjetiti da dišemo istim ritmom u želji da ovaj projekat uspije.
Jedva čekam reprize po Kanadi, pa i šire.
Gloria Kravos - ćerka Dara:
Sjajan projekat, divno iskustvo. Nova poznanstva. Nova inspiracija. Spontane kafe, gibanice, kikiriki pa i rakija, baš kao u svakoj domaćinskoj kući kad ti se nađe gomila što poznatih a što i nepoznatih ljudi. Padoše i ćevapi do kraja. Svaka subota i nedelja popodne a i sreda veče ova familija po srcu je stvarala nešto lepo za dečije dobro. Najlepši trenutak je momenat kad smo dobili divan aplauz i time inspirisali ljude da razglase dalje i da učinimo više za one koji nas trebaju.
Srđan Rajšić - Ninković/Kalenić:
Želja da se bude plemenit je ono što je ostavilo najjači utisak na mene u toku ovog projekta. Tridesetoro ljudi okupljenih oko jednog ovakvog događaja učinilo je da nije bilo prepreka koje nismo savladali. Želja da uradimo nešto veće od nas samih, kao i ovacije publike, ostaće svima nama u lepom sećanju. To važi i za nova prijateljstva, koja su se rodila među nama, što je posebno veliko bogatstvo.
Radmilo Aničić – Sava:
“Gospođa ministarka” i mi u njoj! Igrali smo predstavu igrajući se.
Jedna divna grupa djece izašla je iz svojih zvaničnih, ozbiljnih uloga, skinula svakodnevne maske i tako se zaigrala vođena glasom, beskrajnim strpljenjem i ljubavlju Tatjane Čornij. Naučili su tekstove, vježbali, pritom razmišljali o svojim ulogama i ponekad o sebi i o životu. Neprolazni Alkibijad nam je dao divnu šansu da makar za trenutak, igrajući njegove likove u vječitom komadu, osjetimo stvarni život i ljepotu življenja. Makar za trenutak. Iskoračiš iz svakodnevice, napraviš napor koji nikad ranije nisi i - šta da kažem, procvjetaš. Pojavi se ono djete u tebi i počne nezaboravni ples koji zovemo - pravi život.
Na tom plesu i u tom osjećaju da radimo nešto što je tako jednostavno, a u isto vrijeme teško i daleko od svakodnevice, uspjeli smo da napravimo nezaboravni životni trenutak ne samo za nas, već i za one koji su poslušali djecu u sebi i došli da nas gledaju i tako sa nama podjele ovu igru.
To je nezaborav i za onu divnu dječicu u Srbiji i Republici Srpskoj.
Čudesna, divna Ivanina energija nas je okupila i, zajedno sa Tanjinom, progurala kroz cijeli projekat, voleći nas i hrabreći nas.
Ako još malo razmislim, i nije bilo baš tako lako poslušati dječaka u sebi i izaći pred publiku!
Radovan Gajić – ministar Popović
Pisati o pozorišnoj predstavi sa gledišta publike i pisati o istoj sa gledišta učesnika koji radi svoj deo posla da bi se predstava ostvarila, potpuno su dve različite, možda i oprečne stvari. Otuda su, posle premijere komedije Branislava Nušića “Gospođa ministarka”, svi oni koji nisu bili na predstavi, a koji su me pitali кakva je bila predstava, od mene dobili odgovor: “Ne znam, nisam gledao. Pretpostavljam da smo dobro odradili svoj posao jer smo publiku obradovali, nasmejali i učinili da nam veruje. Valjda nas je publika zbog toga neprekidnim aplauzom držala na bini više od pet minuta.”
Po komentarima koji su usledili, mislim da smo na sceni ostvarili familiju ministra gosn Sime Popovića skoro živom, istinitom, a to je primer kako jedno delo postaje deo svakodnevnog života, kako postaje i sam stvarni život. Mislim da smo to uspeli zbog onoga što publika nije videla, ali je osetila iz našeg rada i naše unesenosti u uloge, a to je činjenica da smo uspeli da u međusobnom radu stvorimo iskrene i duboke odnose iskrenog drugarskog suživota, kakvi postoje samo u srećnim familijama. Otuda smo mogli da na sceni izgrčimo svu ne-sreću gosn Simine familije i da proslavimo sve nade njenih članova u bolje, uspešnije, ministarsko sutra; ono koje ostaje da ga tražimo i u narednoj predstavi, i u narednoj, i u narednoj...
Mi nismo profesionalni glumci, sem par članova trupe, ali im ostali neprofesionalci nisu ništa smetali, već naprotiv. Suština je bila i ostala u iskrenoj strasti sa kojom smo prišli projektu i verovatno svi do jednog ispunjeni plemenitim ciljem da ćemo svakom svojom rečenicom, svakim svojim gestom na sceni, tamo negde u Srbiji, tamo negde u Republici Srpskoj, još nekom detetu dati nadu da u ovom svetu suludih vrednosti ima smisla biti uspešan u svome posvećenju, ima smisla valjano raditi za još bolji uspeh. Toj svrsi je bio namenjen prihod od predstave.
I, eto, zbog toga i oko toga, svi smo postali glumci. Lično za sebe držim, poštujući i amatere i profesionalce, da sam bio samo pojava u toj “familiji”. Ipak, svi smo postali članovi te familije koja je u svakom od nas tako duboko pustila svoj koren da, čim se nađe pozornica, eto nas opet.
Opet ćemo biti zajedno, strogo kontrolisani našom voditeljkom, rediteljkom - roditeljkom likova, Tatjanom Čornij, od koje smo najveću grdnju za greške dobijali u blagom prekoru: “Dajte, molim vas, budite ozbiljni – opet idemo u svoje uloge.” Opet će nas obući u kostime Nina Rašić, opet će ministarski “dvor” namestiti Ivana Đorđević, koja će takođe da nas proziva za probe, nabavlja scenske predmete i rekvizite i podseća: “I je l’ gotov više taj tekst?” I ponovo će Živka, naša veličanstvena Ksenija Vučević, scenom da plete svoje konce po varoši beogradskoj. A do tada, publiko ...
Živko Cerović – Nikaragva:
Bio sam deo jedne neponovljive predstave, deo jednog tima kakav se retko može sastaviti. Sreo sam mnogo svojih prijatelja, koje znam od ranije, ali sam upoznao i mnogo novih dragih ljudi, stekao mnogo novih prijatelja. Svi smo mi bili nošeni neopisivim elanom u jednoj velikoj humanitarnoj misiji. Hvala vam!
Saša Trajković - ujka Vasa:
Neponovljiv period, koji će mi ostati u sećanju kao jedan od lepših u mom životu.
Davati sve što najbolje možeš za jedan od najplemenitijih ciljeva, to ostavlja veoma lep osećaj i ispunjenost.
Pozdravljam “svojštinu” i hvala svima.
Zorica Bogdanović – Anka:
Nemam reči kojima bih opisala kako se osećam i kojima bih se zahvalila ponaosob svima koji su učestvovali u ovoj humanitarnoj akciji za organizaciju “Mali svet Kanada”. Veliko mi je zadovoljstvo i čast što sam imala prilike da upoznam ove divne ljude i radim sa njima.
Kakav je osećaj bio upustiti se u nešto potpuno novo i strano? Samo naša ogromna želja da pomognemo mališanima, bez nekog preteranog razmišljanja kako će se to i ostvariti, i naša jaka vera da ćemo u tome uspeti, pomogla je da pređemo ovaj vijugavi put, od nenaučenih tekstova do predstave, korak po korak do zajedičkog cilja i, naravno, uz puno, puno strpljenja i ljubavi naše drage Tanje. Hvala joj. Bilo je i straha, bilo je i smeha, ali ono što smo izgradili za ovo relativno kratko vreme je beskrajno čisto, iskreno i iskonsko osećanje pripadanja, podrške, pomoći jednih drugima…
Svi mi imamo poznanike, prijatelje, srodnike, ljude sa kojima se družimo, ali ova je “familija” nešto mnogo više od toga - satkana od predivnih ljudi velikog srca, prelepih uspomena, nevidljivih niti koje su nas spojile, povezale i pomogle ostvarenju naših snova.
Za mene je ovo zaista predivno iskustvo i zahvalna sam neizmerno svakome od vas ponaosob, jer smo potrvdili da ništa nije nemoguće. Vratiti osmeh na dečje lice nema cenu, a mi smo to upravo učinili: ispleli smo jednu skladnu priču koja počinje ovde sa nama i putuje daleko do Balkana, Srbije i Republike Srpske, ostavljajući trag, dubok i večan.
Dragan Milovanović - Pera pisar
Plemenitost i ljubav prema životu i prema svim ljudima je najveća vrlina nekog čoveka, a upravo to su svi ponaosob pokazivali svaki put, već od početka projekta, kada smo se skupljali da se igramo.
Verujem iskreno da je sve povezano sa svime i siguran sam da ovo nije kraj, već samo početak jedne predivne priče, koja će ođekivati u srcima dece kojima pomažemo i ljudi koji dolaze da nas vide i udahnu ovu vašu predivnu energiju, koja će ih učiniti srećnijim kada izađu posle ove fenomenalane predstave.
Kada je u srcima nesebičnost i iskrenost, a ne ego, onda se univerzum pobrine za sve, što se pokazivalo već od samog početka: sve su se kockice slagale ka jednom cilju, jednom vrhuncu koji vodi samo ka uspehu. Od početka, kada sam upoznao grupu, nisam imao ni najmanju sumnju da će se bilo šta drugo desiti osim uspeha.
Veoma sam zahvalan zbog tih novih poznanstava i što mi je omogućeno da budem jedan mali deo ove fenomenalne energije.
Ovo je kraj prve predstave, ali se iskreno nadam da je početak jednog divnog druženja.
Zoran Vujanović - Jova pop-Arsin
Zamislite da pomažete nekom mališanu iz “Malog sveta” tako što se igrate!
Zmislite da u tom procesu upoznajete predivnu grupu ljudi, dobrih i nesebičnih.
Zamislite da imate šansu da nasmejete nekoliko stotina ljudi!
Kada bi se to desilo u snu, ne bi bilo čudno.
Kada se desi na javi, onda shvatite da ste veoma srećan čovek.
Dušica Ivanović – tetka Savka:
Stvaranje pozorišne predstave za mene je bilo sasvim novo iskustvo. Kažem stvaranje, a ne moje učešće u jednoj od uloga, jer sam se, od prve probe pa do spuštanja zavese, osećala kao neko ko doprinosi ovom projektu za “Mali svet Kanada” na mnogo više nivoa nego što je tumačenje jednog Nušićevog lika na sceni. Ceo tim je u tome bio pođednako važan, svaki pojedinac je doprinosio na način koji je njemu ili njoj bio najbliži. Tatjana Čornij je bila reditelj, ali i mnogo više od toga. Od nje sam dobila ubrzani kurs pozorišne glume. Ivana Đorđević nije bila samo producent, nego i neko ko nas je povezivao i okupljao na način na koji se stvara “tim snova”. Nosioci glavnih uloga, koji su iza sebe imali glumačko iskustvo, bili su stalni uzori i učitelji manje iskusnim ili onima bez iskustva. Ođednom smo, posle nekoliko proba, shvatili da cela trupa vrca od dobrih vibracija, talenta, dobre volje, radosti izazvane igrom i, naravno, volje i želje da za decu “Malog sveta” i publiku u Torontu napravimo što bolju predstavu.
S dečjom razdraganošću i posvećenošću profesionalaca, mi smo se sastajali na probama, koje su postale i mesto opuštanja posle napornog radnog dana, i mesto stvaranja prijateljstava, za koja sam uverena da će da traju.
Meni je odlazak na probu bio kao transfuzija sveže krvi, jer sam u to vreme brinula zbog bolesti u porodici. Susret sa divnim ljudima, sa mojom novom porodicom, usmeravao je misli na lepo, unosio radost. Slično je bilo i sa ostalima, pa nije čudo da se između sebe zovemo “familija”.
Na scenu smo izašli zajedno, a posle spuštanja zavese pali smo jedni drugima u zagrljaj, srećni zbog zajedničkog uspeha, zbog mališana koji će dobiti sredstva za školovanje, zbog publike koju smo smehom podigli na noge.
Stanko Kačar – teča Panta:
Glumiti je vrlo težak posao i nikad nisam poželio da se time bavim. Međutim, kad sam saznao da se sprema “Ministarka” i da prihod ide MSK, za stipendiranje đece, ponudio sam pomoć, prvenstveno misleći na logistiku, fizikalisanje, eventualno da budem statista i sl. Kada me je Duško ubijedio da dođem na probu i da osim teksta (“Meni mi za mene nije”) nema ništa drugo, pristao sam i tako je ova divna priča krenula. Kad sam upoznao cijelu ekipu, a probe krenule, energija koju sam osjetio činila je da je sve bilo lako i išlo nekako samo od sebe. Druženje i smijeh koje sam doživio dolazeći na probe su nezaboravni. Motivacija fenomenalna...
Biti glumac - nikad, biti opet dio ove ekipe i sličnog projekta - uvijek!
I, kao što se kaže u himni MSK, “osmeh na licu deteta najlepsa je nagrada”.
Milica Vučković Vojvodić- Soja:
Ništa nas ne ispunjava tako kao kad svojom voljom učinimo nešto što će ulepšati nečiji svet.
Tanja Zdravković Bojičić, saradnik:
Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam bar malo mogla da doprinesem uspehu celog projekta. Glumačka ekipa je skupina divnih ljudi velikog srca i ogromne energije, i uopšte se nije teško uklopiti u tu ugru. Divim se svakom od njih ponaosob što su izdvojili vreme i svojom glumom oduševili prepunu salu.
“Gospođa Ministarka” je nadmašila sva očekivanja. Osećala sam veliku radost kada se na kraju predstave prolomio gromoglasan aplauz, koji je trajao i trajao, a to je najbolji pokazatelj uspeha.
Zavesa se spustila, a iza nje su ostala nasmejana i zadovoljna lica svih nas sa željom da se ova priča nastavi...
Predrag Stojković, predsednik Humanitarne organizacije “Mali svet Kanada”
– teča Jakov:
Nemam reči. U nekom sam drugom svetu i ne “silazi mi se dole”. Posle svega što su ovi dragi ljudi rekli nema šta da se doda. Znam da je bilo problema i nedoumice da li je moguće ovaj projekat ostvariti. Međutim, kako je vreme prolazilo shvatio sam da imamo odličan tim i da nema razloga za brigu. Ali, od samog početka sam imao veliko poverenje u Ivanu, za koju znam da radi profesionalno, i bio sam uveren da će za “Mali svet” svi posebno angazovati.
Hvala vam, ljudi, što ste došli na predstavu! Hvala, draga familijo - veliku stvar smo odradili.
Novine Toronto
Foto: Dragana Paramentić
Režija: Tatjana Čornij
Produkcija/scenografija: Ivana Đorđević
Umetnički koordinator: Ksenija Vučević
Kostimograf: Nina Rašić
Uloge:
Ministar Sima Popović: Radovan Gajić - Gaja
Živka ministarka:Ksenija Vučević
Čeda Urošević: Duško Avramović
Dara: Gloria Kravos
Anka: Zorica Bogdanović
Ujka Vasa:Saša Trajković
Dr. Ninković/ Pera Kalenić: Srđan Rajšić
Rista Todorović Nikaragua : Živko Cerović
Raka: Marko Samardžija
Pera pisar: Dragan Milanović
Tetka Savka:Dušica Ivanović
Soja:Milica Vučković
Tetka Daca:Ivana Đorđević
Teča Jakov:Predrag Stojković
Sava Mišić: Radmilo Aničić
Teča Panta: Stanko Kačar
Mile : Zdenko Milić
Jova pop Arsin:Zoran Vujanović
Gđa Nata:Marijana Jovanović
Saradnici: Tanja Zdravković Bojičić, Bojan Elez i Slađana Živković,
