Bivši žitelj Bačke Palanke, koji je poput stotine hiljada ''Jugovića'' odlučio da krene na put neizvesnosti, ali sa nadom u bolji i mirniji život svoje familije, nakon privredno-političke reforme 1965 godine, kojom je dozvoljen slobodan izlazak iz države.
Na put u Kanadu sa porodicom krenuo je 15 maja 1969 godine, na osnovu poziva i garancije od strane oca supruge Anke.
Razgovaram sa gospodinom Brankom Malešević.
Da li ste imali neka predznanja o onome što ste mogli očekivati u novoj, a tako dalekoj sredini?
Ne mnogo. U stvari, o tome nisam ni razmišljao dovoljno, jer sam odluku o odlasku u Kanadu doneo prilično brzo i neočekivano. Nemačka je bila prvi izbor na početku, i zbog toga što sam dobro vladao nemačkim jezikom.
Kako ste doživeli prvi susret sa Kanadom?
Let avionom od Beograda do Londona protekao je veoma uzbudljivo, samom činjenicom da smo porodica i ja prvi put leteli avionom. Nije bilo prilike da razmišljamo o onome što bi mogli očekivati, jer nismo ni znali šta bi to moglo biti.
Međutim, na letu od Londona do Toronta, u nekoliko navrata, posmatrajući decu kako umorni od puta, naslonjeni jedno na drugo, slatko spavaju, prisetim se scene pri upisu u škole; učitelji(ce) su često naglašavali: ''kod nas je školovanje besplatno'', a to je istovremeno podrazumevalo da kod drugih nije, naročito ne u kapitalizmu.
Mislio sam, koliko će koštati knjige i ostale potrebe za đake svake jeseni u Kanadi; ako sam i pored ''besplatnog školovanja'' kod nas, morao platiti iznos koji nije mogao proći bez pozajmice. U takvim razmišljanjima protekao je dobar deo puta.
Susret sa prvim zvaničnikom Kanade, na aerodromu Toronto
Pošto smo kao doseljenici bili oslobođeni carinske kontrole, jedan od službenika, videći da ne razumemo engleski, pokaza nam rukom da stanemo po strani, pokazujući na kolica, u koja je nameravao staviti naš prilično veliki prtljag, reče: I`ll get it. Ja to tada nisam znao šta znači, zvučalo mi je kao ott, itt, (tamo, ovde, na mađarskom). Bez razmišljanja, rekoh: ott, itt - nekem mindeg!
(tamo, ovde - meni je svejedno).
Kakav slučaj – bio je mađarskog porekla i govorio jezik; sve što je trebalo da nam sredi, bilo je vrlo brzo urađeno. Na kraju sam mu zahvalio: Köszönöm!
Stigosmo u Vindzor, krajnju destinaciju.
Posle nekoliko dana, sreo sam kapetana bivše jugoslovenske vojske, koji nam je predložio da decu upišemo u letnju školu da bi naučili jezik i spremni dočekali početak škole za 3-4 meseca.
Sam je ponudio da pomogne u tome, što smo sa zahvalnošću prihvatili.
Samo dve reči sam znao engleski (thank you, goodbye) i sa zebnjom sam posmatrao kako učiteljica jednu po jednu knjigu stavlja pred starijeg sina i ćerku, a pred trogodišnjeg sinčića razne slikovnice, bojice i sl.
Koliko će to da me košta, čime da platim?, mislim se.
Kapetan primeti moju nervozu, pa reče da to sve nije premnogo da deca nauče do početka škole. Na moje pitanje koliko treba da platim, što on prevede učiteljici, ova reče: ništa!
Ovde su školske knjige besplatne, kao i ostali školski pribori, reče. Setih se pridikovanja naše učiteljice: ''kod nas je školovanje besplatno''!
Takav je bio moj prvi susret sa Kanadom, koji ni danas, posle toliko godina, nije izbledeo iz sećanja na prve dane u novoj domovini.
Zanimljiv početak, a kako su se stvari dalje odvijale?
Kapetan, sada već provereni prijatelj porodice, upisao je i mene u školu za engleski jezik, a potom i dodatno školovanje na koledžu, o državnom trošku. Tada je postojao program za useljenike, da jedan od roditelja može svoje stečeno obrazovanje potvrditi i na engleskom, radi lakše adaptacije u kanadsko društvo.
Kasnije, kada sam se zaposlio, upisao sam dopisne škole u Montrealu i Skrantonu, Pensilvanija, gde sam studirao moderno poslovanje, ovoga puta o svom trošku.
Kada i kako ste počeli sa beleženjem sportske istorije Srba u Vindzoru? Šta vas je podstaklo na takav korak?
Kada sam dobio posao u Krajsleru i time rešio brigu o zaposlenju, počeo sam da se interesujem za srpsku zajednicu, naročito sport. Upoznao sam više ljudi iz redova prve emigracije, koja je pristigla između dva svetska rata. Na osnovu njihovih pričanja, saznao sam kako su tekli prvi koraci sportske aktivnosti Srba u Vindzoru, kojih je tada bilo tek par stotina.
Mene je to veoma zainteresovalo, a posebno saznanje da je prvi srpski fudbalski klub u Severnoj americi, osnovan upravo u Vindzoru, i čije sam neke osnivače i igrače imao prilike upoznati. Pričali su mi i o drugim srpskim klubovima, i sportistima i tada sam po prvi put osetio potrebu da se te informacije sakupe i objave u vidu publikacije ...
Knjiga, Sportska aktivnost Vindzorskih Srba 1929-1979 objavljena je 1980 godine, kao prva te vrste u Kanadi. Nemci (Švabe) su mi bili uzor u pedantnosti zapisivanja svega iz života svoje zajednice, ali ipak, svoju knjigu, sličnu mojoj, objavili su tek nekoliko godina kasnije. Ja sam njima postao uzor!
Koji su problemi u srpskom sportu i šta bi trebalo učiniti da se stanje popravi?
Sportska aktivnost Srba u Vindzoru je oduvek bila prisutna i uspešna, mnogo je talentovanih sportista svih uzrasta, u mnogim sportovima.
Veliki broj privrednika uvek je bio spreman da pomogne finansijski, toga nikad nije manjkalo.
Prvo svega, postaviti prave, sposobne ljude na odgovorna mesta, izbegavati grupašenje, ozbiljno se posvetiti zapisivanju događaja, ceniti i poštovati rad, odati društveno priznanje zaslužnim pregaocima, ceniti sportske i svake druge uspehe ...
Srpska zajednica u Vindzoru iznedrila je četiri olimpijca, od kojih je jedan čak četiri puta predstavljao Kanadu na olimpijskim igrama. Niko se nikada nije setio da ovim sportistima oda bilo kakvo priznanje!
Doktoru Lazaru Jovanoviću, prvom Srbinu lekaru u ovom gradu, spomenik su podigli Italijani! Primera ima, broja im se ne zna.
Po čemu se sportska scena danas razlikuje od one koju ste zatekli?
Malobrojnost naših ljudi prvih godina upućivala nas je ka slozi, većoj požrtvovanosti u radu. U novije doba, što nas je više, izgleda da taj elan jenjava.
Sedamdesetih godina, kada nas je bilo upola manje, imali smo bolje klubove, posebno fudbalske, gde smo igrali važnu ulogu kako u lokalnim, tako i provincijskim ligama, a jednom se dospelo i do finala Kupa Kanade.
Na šta ste ponosni u svojoj tragalačkoj karijeri?
Ne osećam se ponosnim, ali smatram da sam uradio koristan posao, koji se sada malo vrednuje, ali kako vreme protiče, to će dobijati na značaju. Ja sam zadovoljan, moglo je biti i mnogo bolje da je bilo više razumevanja. Meni je moj rad najveća nagrada i priznanje. Oduvek sam verovao da svaki čovek treba da radi na unapređenju kako svog i porodičnog kvaliteta života, tako da istovremeno pomaže svoju etničku, kao i širu društvenu zajednicu.
Stiče se utisak da Vam šah nije hobi, već više neka vrsta intelektualnog izazova. Da li imate vremena ya neki hobi?
Od kako sam šah shvatio ozbiljnije, pod uticajem Milana Vukadinova, šah je postao više nego hobi. Prvi put sam šahovsku garnituru video u školskom domu, 1950 godine, naučio neke poteze, ali ne i pravila igre; pravilno rokiranje topova, en-pasant, pozicije, dijagonale i drugi šahovski izrazi bili su nepoznati termini. Mnogo kasnije, igrajući sa prijateljima, ponavljali smo iste poteze u beskraj, sve očekujući da protivnik pogreši. Često se igralo dok se flaša ne isprazni, ili dok ne počnemo svoje sopstvene figure da ''jedemo''. Tada smo znali da je vreme da prestanemo.
I ko zna dokle bi to tako trajalo, da moj dobar, višegodišnji prijatelj, šahovski majstor i olimpijac, Milan Vukadinov, nije upitao čime nameravam da se bavim kao hobijem, pošto sam otišao u penziju.
Predložio mi je šah!
Odgovorio sam da su moje mogućnosti isuviše skromne da bi se upustio u tu avanturu; sreo sam kod Milana mnoge poznate šahiste, majstore i velemajstore (Hans Jung, Špraget ...) i pažljivo slušao njihove komentare o šahu, ne usuđujući se da dam glasa od sebe; ništa ja od toga nisam razumeo.
Jednom prilikom, Milan mi predloži neki mali test, postavi na tabli neku poziciju i reče: Šta bi ovde odigrao kao beli, a šta kao crni na potezu?
Pogledao sam tablu, pozicija je bila veoma jednostavna (iz sadašnje perspektive), ipak sam povukao potez, prvo kao beli a zatim kao crni.
Reče mi: Od tebe može biti dobar šahista! I predloži da kada igram bilo s kim, zapišem poteze i donesem na analizu, i uputi kako da u sličnim situacijama postupim.
Kažem ja: kako da zapišem, nisam poznavao šahovsku ''azbuku'', pojma nisam imao šta znači: Bxc4 c6 … Dao mi je priručnik ...
Posle šest-sedam meseci igrao sam prvi zvanični meč, igran po pravilima FIDE, na međugradskom meču London – Vindzor, gde sam na sedamnaestoj tabli savladao protivnika druge kategorije, i mojom pobedom omogućio da Vindzor po prvi put trijumfuju posle 30 godina.
Posle nekoliko meseci, na prvom zvaničnom šahovskom turniru u gradiću Gatino (Gatineau, Quebec) osvojio sam prvo mesto i dobio prvi rejting 1749 na listi Kanadske Šahovske Federacije.
Rejting od 1938 na dopisnom prvenstvu SAD bio je krajnji domet u mojoj šahovskoj karijeri, ako se tako može reći. To nisu uspesi koji će impresionirati mnoge šahiste, to je sasvim umeren nivo, ali ako se ima u vidu kada sam počeo igrati šah ( 60 godina) i sa kakvim predznanjem, onda, ipak je to značajan uspeh.
1998 godine pokrenuta je inicijativa o osnivanju Srpskog Šahovskog Udruženja, čemu sam se više posvetio, a na račun igranja redovnog šaha.
Ne žalim zbog toga, kroz takmičenja u ''Srpskoj konkurenciji'', stekao sam mnogo prijatelja, upoznao divne ljude, nova mesta gde se Srbi okupljaju. Ostalo je poznato.
Moj najstariji hobi je fotografija, a isto tako i biciklizam.
Često sam ih istovremeno upražnjavao; vozeći bicikl kroz parkove pored jezera i reka, kamera je bila obavezno pri ruci.
Neke fotografije su se našle na izložbama foto-amatera, ali većina je bila čista razonoda.
Od osnivanja sportskog kluba ''Vindzorski Srbi'', odnosno od ujedinjenja ''Mepl Lif''-a i ''Srbije'' 1973 godine, u čemu je odigrao važnu ulogu, autor se bavio prikupljanjem podataka o sportskim
aktivnostima Srba, o životu srpske zajednice i istoriji grada Vindzora u kojem Srbi žive od 1910 godine. Uređivao je ''Sportske Vesti'' sportskog kluba ''Vindzorski Srbi'', ''Šahovski
Bilten'' Srpskog šahovskog udruženja, “Chess News” (Windsor Chess Club), “The Maple Leaf Cyclist”, (Maple Leaf Cycling Club, Windsor).
Knjiga ''Sportska aktivnost Vindzorskih Srba 1929 -1979'' objavljena 1980 godine, prva je takve vrste u Kanadi, gde su sportske aktivnosti jedne etničke grupe ikada opisani, a 1989 godine
štampana je knjižica ''Radnik i Ratnik Janko Majstorović'' na osnovu priče o svom životnom putu ovog našeg iseljenika. Godine 2013 objavljena je knjiga Srbi u Vindzoru.
Kao sekretar odbora za proslavu 200-te godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića, učestovao je u donošenju i realizaciji veoma bogatog programa proslave, koji je trajao tokom
čitave godine. Osnivač je i prvi predsednik šahovskog kluba ''Svetozar Gligorić'' u Vindzoru i Srpskog Šahovskog Udruženja u Ontariu. O nekim od ovih aktivnosti pisao je za Večernje Novosti, Vesti, ''Zavičaj'', Radio Beograd, Glas Kanadskih Srba i Amerikanski Srbobran.
----------------------------------
Srđan Rajšić
