| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
AKADEMIJA MIROSLAVA BATE MARČETIĆA - SEKS U SELO - AH TAJ SEOSKI KABARE!
- MR. DOKTOR - DOBRI GLUMCI, BURAN SMEH
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 10. decembar 2010. |
|
IV - 500 KM
SPUŠTANjA RAFTOM NA SEVERU KANADE
ZONA POZITIVNIH
VIBRACIJA U ŽUTOM RAFTU ... A I ŠIRE |
| |
 Njih
petorica; Aleksandar Gusev(Sale- Mudrac) , Radmilo Aničić(Rade - Genije),
Predrag Stojković (Peđa-Car), Konstantin Hadžiristić (Hari- Savesni) i
Milijan Lukić (Kiki- Strašni) spustili su se 500km. dugom rutom rekom Džordž
na raftu. Bilo je puno uzbuđenja, nestvarnih predela i ljudi. Napunili su
srce i dušu.
U nekoliko narednih brojeva objavićemo mnoge stvari koje su doživeli i
videli. Opustite se i uživajte.
 Nedelja je, tog petog decembra, osvanila u jedan predivan zimski sunčan dan,
sa snegom koji povremeno provejava.
Sedam u kola i idem za Okvil u predivnu umetničku galeriju Joshua Creek
Heritage Art Centre, gde će se održati Zonina promocija putešestvije hrabre
petorice rekom Džordž na severo-istoku Kanade.
Vlasnica galerije, osamdesetogodišnja bakica Sibil, stvorila je magično
mesto, ostvarila je svoj san. Od postojeće kuće koja je već tri generacije u
posedu njene porodice, ambara i priručnih zgrada, napravila je umetničku
koloniju u kojoj se održavaju razne manifestacije i gde mogu doći svi oni
koji uživaju u stvaranju umetničkih predmeta.
Svi objekti su renovirani, opremljeni modernom tehnologijom ali je na drvetu
ostala patina, koja celom mestu daje posebnu draž.
Sa nestrpljenjem vozim srećna što ću jedno nedeljno popodne provesti sa
dragim ljudima na predivnom mestu.
 Okupljamo
se svi jer će gosti doći a puno je toga što se mora odraditi da bi se
pokazali kao pravi domaćini. Okupljanja u Zoni 416 su uvek interesantna ali
pripreme imaju posebnu čar jer smo svi dobro raspoloženi i volimo da se
smejemo. Naravno, po običaju svi kasnimo, ali se niko ne nervira, jer zbog
toga uvek zakažemo okupljanje sat vremena ranije.
Pozdravljamo se, ljubimo, zadirkujemo jedni druge. Stiže i ogroman raft koji
će biti na sceni sa skoro celom opremom potrebnom za spuštanje niz reku
Džordž. Našim momcima, Saletu, Radetu, Peđi, Hariju i Kikiju koji su se
letos spustili raftom niz reku, ništa nije teško kada je u pitanju Zona i
dragi ljudi koji će doći da saslušaju i vide njihove dogodovštine sa puta.
Tu su naravno i Buca, Marina, Marija, Duško, Panta i Srđan koji su zaduženi
da sve "iza scene" funkcioniše kako treba.
Buca je domaćica večeri i gostima će poželeti dobrodošlicu na vratima.
Marina je u sali da ponudi piće i meze i aranžira poklončiće koje ćemo
damama deliti na ulazu. Marija je aranžer sale i hrane i to maestralno radi.
 Duško
je virtuoz na tehnici - tonski i video prilozi moraju raditi ko sat; Panta
nam je majstor na svetlu a Srđan poslužuje piće. Moj deo je da vodim
razgovor sa momcima i da sve organizaciono i tehnički bude ok. Svako ima
svoje zaduženje i svi shvatamo ozbiljno svoje uloge.
Iako smo svi u nekom životnom ludilu, sa gomilom obaveza, svi se neizmerno
radujemo svakoj manifestaciji koju organizujemo u okviru Zone416 jer su same
pripreme nešto što je teško rečima opisati.
Ova druženja nam pune baterije i daju osećaj da vreme ne prolazi beskorisno
u nekom kockastom životu, gde je svaki dan isti.
Stiže Panta sa vrućim burecima za radnu ekipu pred koju je dugačak dan. Za
njim dolazi i Sale sa osvežavajućim pićima. Nađe se tu uvek po neka
rakijica, da po starim srpskim običajima zagreje dušu i srce. Vesna i Boža
nam pomažu oko Sangrije jer su poznati u gradu po receptu koji je, naravno,
tajna.
Kratak sastanak i svi kreću u akciju. Naravno sve je praćeno smehom i šalom.
Vreme
dolaska gostiju se približava. Blaga nervoza u svima nama, ali nekako
prijatna i čudna. Želja nam je neizmerna… da se pokažmo ko pravi domaćini i
da posetiocima omogućimo da upiju tu pozitivnu energiju mesta i svega onoga
što ćemo im pružiti to popodne.
Reči dobrodošlice, časkanje i druženje. Gosti su prijatno iznenađeni našim
poklonima (proizvodi Aloe Vere) u šarenolikim kesama. Posebno iznenađenje je
zakuska sa raznim đakonijama.
Svetla se polako prigušuju, putnici namernici zauzimaju svoja mesta. U sali
tišina i potpuni mrak. Počinje kratkometražni film koji je režirao Sale
(priča se da je dobio novi nadimak Sale - Spilberg).
Opet tama, kreće muzika “Free Your Mind”, pali se reflektor i naši momci
utrčavaju u salu i sedaju u raft sa namerom, koliko je to moguće iskazati
rečima, slikom i snimkom, da nam dočaraju bar delić onoga što su doživeli i
proživeli na putu koji je trajao tri nedelje.
 Razgovor
započinjem sa Saletom (Gusev) koji na neki način idejni vođa svih ovih
putovanja. Da se podsetimo - 2006 se kanuisalo rekom Hud, 2008 rekom Nahani
i 2010, u avgustu, rekom Džordž. Sale nam priča o tome kako su se odlučili
na ovo putovanje, pripremama, (koje po njemu imaju takođe posebnu draž),
maršuti po kojoj su išli i o tome kako su odlučili da krenu raftom a ne
kanuima. Prvobitan plan je bio, zbog čega su i krenuli raftom, da sa njima
ide poznati snimatelj Jovan Memedović, koji je trebao da ovaj put ovekoveči
na traci.
Nažalost bio je sprečen te su oni odlučili da ipak idu raftom da bi što više
deonica mogli da prođu vodom. Za one koji ne znaju, kanuima se ne mogu
odveslati mnogi brzaci, te je raft zato prikladniji.
 Nakon
njega Kiki (Milijan Lukić) priča o biljnom svetu na koji su nailazili a koji
nije baš šarenolik; o kampu koji je bio zatvoren ali se zatekla jedna
porodica, što je za one uslove pravi doživanjaj sresti nekog čoveka jer su
uslovi življenja jako teški.
Hari (Konstantin Hadžiristić) nam je opisao životinjski svet, koji je
nažalost najbogatiji komarcima i bubama, koje život čine jako napornim jer
vas napadaju svakodnevno i to u rojevima. Opisao je opremu koju su
koristili, posebno odeću.
Goste je posebno zasmejala demonstracija odlaska u VC sa specijalnom mrežom
kao i kupanje pod tom istom mrežom.
Hari se takođe osvrnuo na konfiguraciju terena i "brda" koja dostižu visinu
od jedva nekih 500m nadmorske visine. Naravno to momke nije sprečilo da
"planinare" i pređu peške na stotine kilometara.
 Dragi nam drug Peđa (Predrag Stojković) nažalost nije bio u mogućnosti da
bude fizički prisutan, jer je bio na službenom putu u Londonu, ali se zato
preko skajpa uključio i ispričao nam sve o ribama i pecanju. Njegovo glavno
zaduženje je bilo da ekipu snabde ribom, obzirom da su njegove maestralne
veštine u ovom sportu nadaleko poznate. Na opštu radost on je ovog puta
prevazišao i samog sebe. Obezbedio je za svaki dan večeru sa ribom i ribljim
specijalitetima (recepte drži i dalje u tajnosti) … i što je
najinteresantnije lovio je upravo onoliko koliko im je trebalo - ni manje ni
više.
Kao
šlag na torti bila je priča Genija (Radmilo Aničić), inače duhovnog vođa
ekipe, o Ašini kampu indijanaca u kome su proveli tri dana. Za sve je to bio
poseban doživljaj i kako kažu nešto najlepše na tom putu, iskustvo koje ih
je sve na neki način promenilo i omogućilo da na svet gledaju iz neke druge
prizme, prepune nestvarnih boja i oblika.
Rade je takođe govorio o načinu ishrane i vrsti hrane koja se može nositi na
takvim putovanjima. Naravno ni jedna putešestvija se ne može zamisliti bez
proizvoda Aloe Vere koji daju snagu, okrepljuju i osvežavaju.
Takođe je bila interesantna priča o plimi o oseci na ovoj reci koja je i do
8metara.
Na kraju nam je Sale rekao o budućim planovima i putovanjima koja se motaju
u njegovoj glavi…sigurna sam da ima već nešto o čemu mašta… a to je verujte
sasvim dovoljno… on kada krene samo korak to se već zna da će uskoro
ostaviti tragove na nekom divljem kraju sveta koji čeka avanturiste kao što
su ovi naši momci.
Ono što ove ljude čini "posebnim" je upravo to što su oni sasvim obični,
jednostavni. Što reče S ale:"Nismo mi nešto baš snažni, niti posebno vični u
veslanju, niti živimo neki drugačiji život od drugih… mi samo imamo
neizmernu potrebu da lutamo i istražujemo i da ovaj naš adrenalin povremeno
uzburkamo na raznim rekama sveta".
Oni su našli snage i vremena da razbiju monotoniju života. Kada padnete u
bedak, setite ih se jer su oni dobar pokazatelj da se mnogi snovi mogu
ostvariti i da ih sprečava samo ona mala kuglica u glavi koja voli da
blokira te tokove snivanja. Razbijte je, skupite snagu i krenite…jer sve je
SAMO DO VAS…kojim putem ćete krenuti.
Nakon razgovora usledila su pitanja iz publike. Najsimpatičnije je bilo
pitanje desetogodišnje devojčice Olge, koja je pitala Peđu kako je on to
uspevao da peca i da vesla? Morao je da prizna da je pecao dok su drugi
veslali i da je morao da zabušava zarad dobre večere.
Onda se za reč javio Predrag Mladenović, koji već godinama trči maraton i
osvojio je mnoštvo medalja. Rekao je da ne želi da pita. Želeo je nešto da
kaže. To što je rekao i uradio ostaće dugo u sećanju svih prisutnih. Izrazio
je neizmerno divljenje za sve što su naši raftaši uradili. Impresioniran je
bio njihovom idejom da odu na jedan ovakav put. Rekao je da je mnogo srećan
što je došao i da je uživao slušajući njihove priče. Odlučio je da svakom
pokloni po jednu medalju iz zbirke koju je osvojio na raznim takmičenjima po
svetu. Nastao je tajac. Svi su bili zbunjeni i zatečeni. Suze su bile u
mnogim očima. Gest koji fascinira.
Koliko treba da je velika duša i srce, koliko je čist i kristalan um ovog
čoveka koji na ovaj način zna da daruje. Razmislite koja osećanja moraju
biti u vama da bi ste svoje "medalje" poklonili putnicima u prolazu…?!
 Rade
je jedini koji poznaje Predraga već dugi niz godina. Pomogao mu je mnogo
puta da istraje na tom dugom i teškom putu kojim Peđa trči i od koga ne
odustaje. Pitala sam ga: "Kako si se osećao u tom trenutku kada je na tvom
vratu okačena tuđa medalja satkana od hiljade kilometara i tone tuđeg
znoja?"
“Pa šta da ti kažem, sa jedne strane, suze su mi krenule kako odavno nisu a
sa druge bio sam ponosan do neba!
Nema druge nego da pojasnim sva ta osjećanja i da čitaocima bar malo
približimo atmosferu tog trenutka. Takav momenat se ne dešava često u životu
i vrijedi da porazgovaramo o njemu, ako imaš prostora u Novinama”.
Naravno... samo napred
“Voda je bila brza, čista, pjenušava te večeri i naš žuća je lagano
poskakivao u prelijepoj galeriji na, možda, najljepšem mejstu u GTA.
Pokušali smo da publiku uvučemo u svoj san koji smo sanjali na Labradoru...
da i ona sanja naše snove. Čini mi se da su oni koji su bili te večeri sa
nama u Zoni, rado pristali da sanjaju sa nama i da plove Džordž rijekom...
Prosto su, imam utisak, poželjeli da ne izađu iz tog našeg žutog rafta te
noći i da nastave na neke nove rijeke. Ali, kad se Peđa pojavio sa medaljama
i onako visok i krakat počeo da objašnjava ko je on i šta radi, čime se
bavi, kakve rezultate postiže i, krajnje uzbuđen, objasnio da želi da
pokloni medalje nama sa rafta, mislim da smo se svi zagrcnuli u pokušaju da
zaustavimo suze koje su navirale. I publika i mi.
Sve što smo pričali, pokušavali da dočaramo gledaocima u sali, šta nam se
dešavalo i kako smo to sve doživjeli Gore na Sjeveru, dobilo je neki viši
smisao i vrijednost Peđinim gestom! To je bio snop svjetlosti koji se
spustio na žuti raft i na sve nas te večeri koji smo bili u sali. I Peđa je
unio tu svijeću među nas.
 Jer,
vidiš, kad neko već dvadesetak godina, trči svakog dana 20-30 kilometara da
bi mogao da osvoji medalju trčeći 42,2 kilometra, donese tu osvojenu medalju
da je pokloni nekome u žutom raftu, onda svi koji prisustvuju tom činu
prepoznaju jasno i čisto, najljepši dio ljudskog bića, onu Božansku iskru,
ne samo u Peđi Maratoncu, nego i u sebi! Zato i naviru suze!
Te večeri je Peđa utrčao u naš san i donio ogledalo u kojem smo se ogledali
kao na izvoru bistre vode koji pamtimo iz djetinjstva. I svi smo vidjeli,
makar na trenutak, kako smo lijepi; kako možemo biti lijepi jer je taj
dječak u Peđi direktno pričao (bez našeg prevodioca odraslog, "pametnog",
izgubljenog u garbidž-morgidž životu) sa curicama i dječacima u nama. Oni su
se razumjeli nijemo i čisto. I radovali su se do neba toj provali ljubavi i
igrajući na žutom raftu slavili istinsko čovjekovo postojanje.
Šta može odrastao čovjek da radi nego da pusti suzu nad ljepotom i ljubavlju
koju je nazreo u tom prečistom djetinjem činu poklanjanja medalja osvojenih
diljem svijeta, i da se približi onom djetetu u sebi koje čeka takve
trenutke da bi ga ponovo prepoznao...
Znaš, Ivana, ovakvi trenuci ostaju za cijeli život da te podsjećaju na
Ljubav, na Dobrotu, Ljepotu, na Mudrost i Nevinost kao najvažnijim činiocima
bitisanja. Ljudi kao Peđa Maratonac, ovakvim činom obasjavaju ne samo svoj
život. I drugima su životi ljepši i viši zbog njegovog prisustva.
Mogu samo da probam da zamucam riječi zahvalnosti Peđi, prvo sa žutog rafta,
a vjerujem, i od naše publike te večeri, što nas je nagradio lijepom pričom
ljubavi i nesebičnog davanja; što je u naše snove te večeri, na raft, u
Zonu, unio zlatne boje djetinjstva koje smo počeli da zaboravljamo.
I tebi, Ivana, hvala, što uspijevaš da propratiš sve ove priče i da ih
podariš nekima daleko, koji nisu bili te večeri sa nama. I znaš, ja
vjerujem, da će svijet biti ljepši makar za nijansu, kad se odrastao čovjek
srete sa djetetom u sebi: tom malom curicom sa kikama ili dječakom u kratkim
pantalonicama.
I na kraju, kao što smo mi nekada tražili šestog i našli ga, Zonino cijelo
veče, a pogotovo Peđin čin, su podstrek da svako ko je tamo bio i sve to
doživio, potraži i nađe - sebe! I svoje medalje!”.
Družili smo se još malo uz piće i meze i prijatnu muziku. U mislima smo bili
i sa Milošem Andanom kome će ZONA416 poslati $450 sakupljenih od donacija
prisutnih nam gostiju.
Kao non profit organizacija Zona se trudi da svaki put pošalje pomoć onima
kome je to potrebno.
Hvala vam što ste bili naši gosti, hvala vam na donaciji!
Sa lica mesta,
u ime ZONE416,
Ivana Đorđević |
|
POZORIŠNA PREDSTAVA "BOJ NA
ČEGRU"
EPSKE SLIKE... BEZ KRAJA |
| |
 Odlučiti
se, danas, na postavljanje istorijskog komada, teksta sa istorijskom
osnovom, na pozorišnu scenu, predstavlja odvažan čin. Posebno u tome
ohrabruje odziv gledalaštva čime je jasno iskazano prisustvo zanimanja za
ovu vrstu tematike. Otuda je postavljanje komada, pomalo kabastog naslova:
“Boj na Čegru – istina kao legenda“, od strane Srpskog pozorišta u Torontu,
kao ideja za svaku pohvalu. Kao realizacija...
Svakako je važno istaći izbor kostima, koji uspelim rešenjima dočaravaju
vreme radnje i daju likovima posebnu snagu istorijske patine, doprinoseći
tako ubedljivosti scenskog zbivanja. Pokušaj scenografije projekcijom etno
detalja, zanimljiv kao pristup, bio bi, pak, mnogo uspeliji da je ostveren
kao deo scene, a ne kao nekakv pogled kroz prozor jer tako asocira više na
nostalgični tapet-poster, umesto da sceni da dubinu i prirodnost ambijenta.
Sam tekst pod priličnim je znakom pitanja. Očito da je namena teksta, autora
Milovana Vitezovića bila da utiče na mlade tako da kod njih potre, zagasi
duh borbenosti, duh srpskog slobodoljublja. Čudno je pak da je na tako
nečemu pokušao da sačini dramu o izdaji Sinđelića, koga igra Đorđije
Živković, od strane vojvode Miloja Petrovića Trnavca, koga tumači Srba
Tomanić. Dve izdaje ne mogu zajedno, a da je jedna dobra, a druga nije, samo
zato što to tako autor hoće. Izdaja je uvek izdaja. I u kojoj se to srpskoj
bici neko proslavio bežeći iz nje? Pa makar on bio i posilni Petko, u
uspelom tumačenju Dejana Oćićeka, kome je to, navodno, naređeno. Ova
socrealistička konstrukcija, socrealistička jer to pisac hoće da tako bude
koliko god bilo nakaradno i glupavo, zaista samo može da ima svoju održivost
u nekim ideološkim podlogama čiji je cilj bio gušenje srpskog u naciji i
potiranje njene urođene sklonosti ka junačenju i borbenosti za prevično, bez
obzra na tragičnu cenu koja je uvek smerno plaćana.
Uopšte celokupni pokušaj dramskog zbivanja opterećen je predrasudama
ideološke estetike zasnovane na jednostavnom pravilu: “On je dobar jer je
naš (partizan, Srbin, član kluba... biblioteke!) i publika to mora odmah da
prihvati!“ Na žalost ova banalizacija dramske estetike je u teatru, a i
drugde u umetničkom izražavanju, neprihvatljiva. Na sceni, u pozorištu,
svako mora sebe da dokaže, svaki lik da se izbori za prihvatanje kod
publike, dramskom radnjom, dakle ostvarenim gestom, gestom koji je emocija
toga lika, koji je karakter toga lika. Predrasude, koje počivaju na
istorijskim činjenicama, na ideološkim podelama, u teatru nemaju nikakav
značaj i ukoliko se reditelj oslanja na njih na sigurnom je putu da ispusti
predstavu iz ruku.
Reditelj mora da nađe način da uskladi sve emocije svih likova dramskog
dešavanja, dakle sve karaktere i da nas dovede našoj emociji koja bi
trebalo, bar na kraju, da nam bude jasna. Sve ove negativnosti uzrokovane su
poluvekovnim, a i dalje se nastavlja, samo na drugoj podlozi, ideološkim
ispiranjem duše naroda Srba od strane raznih pa i takvih autora. Otuda su
naše greške tek delimično naše.
Likovi Sinđelije, jako uspelo odrađen od strane Ljiljane Marković, i
Milinke, solidno dat u izvođenju Maje Jovičić, još su jedan primer
ponižavanja srpske žene koju je tekstopisac pretvorio u kukumavku, više jer
to tako treba piščevom dobu i njegovoj politici, nego što je to ta
generacija žena, naših prababa i čukun baba zaista bila. Jer iz toga vremena
ostala nam je mudrost: “Šta će nam starost ako nema mladosti da je i svojom
smrću brani.“ Ili to tekstopisac u svojoj kući nije naučio? Takva je starost
obrazovala herojsku mladost čije junaštvo nadahnjuje i danas.
Najubedljivije likove ostvario je na sceni Živko Cerović, koji se usudio da
igra dve uloge u istom komadu: srpskog vojvodu Mladena Milovanovića i
čelnika diplomatije na ruskom dvoru, kneza Prozorovskoga, što je i za
profesionalne glumce veliki izazov. I oba lika odigrana su zaista sjajno da
bi se bezmalo moglo reći da Ljilja, Maja, Dejan i Živko jedini daju
predstavi ono što je dramsko dok svi ostali, i sam Karađorđe u tumačenju
Gojka Roglića, deluju kao učesnici suvog istorijskog recitala. Svakako da je
propust i da se najsnažnija scena: priznanje, ispovest o sopstvenoj izdaji,
od strane vojvode Petra Dobrnjca (glas iz pozadine Vlada Spasojević) daje
kao nekakvo radio saopštenje gledalaštvu. Otud izbija atmosfera radio, a ne
pozorišne drame.
U celini gledano svaki je lik sam sebe režirao kako je mislio i smatrao da
je najbolje, otuda ceo komad postoji samo kao pokušaj komada jer nije
ostvareno sadejstvo karaktera, likova koji se tumače. Sve to dovelo je da
smo gledali epske slike koje nas nisu dovele ni do kakvog dramskog kraja već
bi da mi prihvatimo istorijsku činjenicu vezanu za bitku na Čegru, kod Niša
31. marta 1809. kao dramski završetak. U istoriji mi to ne možemo da
izbegnemo, ali na sceni mi dotle moramo da budemo dovedeni dramskim
elementima, da budemo uvereni u to svojim osećanjima, što se ovde nije
desilo, pa slike mogu da se ređaju... bez kraja.
Radovan Gajić |
|
PROMOCIJA KNjIGE SRĐANA BAJIĆA
"CVET ZA DOBRO JUTRO"
|
| |
U decembarskim danima, kada se priroda ušuškava pod snežni pokrivač i
zimskim snom smiruje svoje bujanje i presahnjuje svoje mirise, pođosmo da
dozivimo specifičnu boju i miris cveta sazdanog od pesničkog nadahnuća i
mašte.
 Svoj
"Cvet za dobro jutro" ponudio nam je daroviti pesnik Srđan Bajić u večernjim
časovima, u primamljivoj atmosferi Jolly Cafe-a, prepunjenim posetiocima, za
ovu priliku. Na koricama svoje prve zbirke pesama pod gore navedenim
nazivom, Bajić nam je ponudio, jedinstven po svom izgledu cvet, iscrtan
slovima, njegovom rukom, a između korica knjige 84 pesme, raspoređene u pet
ciklusa, kao slikovit i slojevit "Pejzaž duše" pesnikove, kako je to
znalački sažeo u pogovoru ove knjige, poznati pesnik i esejista, Dragan
Lakićević.
Na predstavljanju zbirke poezije "Cvet za dobro jutro" Srđana Bajića, u
Torontu, održane u petak, 3. decembra o.g., program je vodila i uvodnu reč
dala Ljiljana Marković, omiljena i cenjena u našoj sredini po dobrom čitanju
poezije, inače članica Srpskog pozorišta u Torontu. Pored Ljiljane, stihove
iz Bajićeve knjige govorila je, vrlo suptilno, Tijana Petrović, takođe
članica Srpskog pozorišta. Naravno, sam autor je takođe ispunjavao želje
publike i uz aplauze govorio svoje stihove.
Ljiljana Marković je najavila Srđana Bajića kao člana Srpsko-kanadskog
udruženja pisaca "Desanka Maksimović" punih pet godina. I ovom prilikom
nagla-šavamo da su elektroinženjeri već godinama, među najzapaženijim
pesnicima u našem Udruženju i uopšte u kanadi.
U vezi s tim iznosimo mali kuriozitet u vezi nastupa pesnika Srđana Bajića.
Posetioci književnih večeri zapamtili su ga po tome što svoje pesme čita iz
minijaturnog kompjutera koji drži u jednoj šaci i vešto manevriše
tehnološkim zavrzlamama.
 U
svojoj, previše uopštenoj i strogoj, za ovakvu priliku, analizi zbirke
pesama "Cvet za dobro jutro", Živko Cerović, u poslednjem pasusu podvlači
najbitnije:
"Najbolji, pesnički najuspeliji deo ove knjige je onaj koji je inspirisan
duhom vremena, medijima, masovnom komunikacijom ("Dodir digita"). Tu se
pokazuje sasvim opravdanim unošenje u pesmu jezika ulice, govora mladih,
tehnoloških ili berzanskih izraza i kovanica ("Metalni jezik"). Taj jezik
medija, jezik čata, jezik kraćenica u raznim pismonošama ili mesindžerima
daje novu dimenziju poetskoj slici i ekspresiji. On proširuje postojeće
jezičko polje i obogaćuje jezičku praksu. Ma koliko mi od toga bežali nema
dana ili sata da se ne poslužimo nekom od tih reči i kovanica. Bajić, kao
čovek sa tehničkim obrazovanjem vrlo delikatno i pesnički uspelo koristi te
teme, taj jezik, praveći uspešne slike i još uspešnije pesme. Jedna od
najuspšsnijih je "Plejgrl". Sve ovo vidim kao pesnikov novi i uspešniji
početak, među brojnim njegovim počecima. Ali o tome više posle druge knjige
pesama ovog autora."
Poslednja rečenica Cerovićeve analize prve zbirke pesama Srđana Bajića može
da objasni i, nadam se, da opravda moju primedbu o integralnom tekstu Živka
Cerovića koga, inače, oduvek cenim kao novinara, esejistu i analitičara
proznih književnih dela. Prikazi namenjeni promocijama knjiga, naročito
zbirki pesama, imaju za cilj da izvuku knjigu iz anonimnosti i da je
preporuče čitaocima na taj način što će načiniti atraktivan spoj između
knjige i njenog autora.
Na promocijama knjiga ličnost autora igra podjednako važnu ulogu kao i
njegova knjiga. A to znači da je poželjno govoriti samo o autoru i njegovoj
knjizi. Opšta mesta, erudicija analitičara, stroga stručna kritika, koliko
mogu biti svrsishodni na naučnim skupovima, ili kao objavljeni tekst u
književnom ili filozofskom časopisu, toliko isto mogu biti balast na
predstavljanju knjige na popularan način, pred laickom publikom koja nije
pripremljena da polemiše o knjizi, već da je zavoli i ponese svojoj kući.
Budući i sam pesnik, Radovan Gajić je precizirao najvažniju nijansu Bajićeve
ljubavne poezije:
Zbirka koja je pred nama obiluje stihovima o ljubavi, ali ovde izostaje
romantični zanos koji prati ljubav ili zaljubljenost. Otuda, gde god da je u
pitanju nota ljubavi, ove pesme nisu po tome ljubavne već su to pesme o
ljubavi, o ljubavima. U svojim pesmama pesnik ne ispevava opsednutost niti
nekom, niti jednom osobom; on opeva svoje promišljanje sopstvene emocije,
kao u pesmi "Onda":
"Mučim se negde daleko"/ - određuje, smesta sebe u neodređenosti - / "krupne
su reči za nostalgiju" / - pokušava da definiše, da pojasni svoje osećanje
nedostatka, čežnje - / "kad tebe nema" / - daje razlog osećanju - /"kovač
sam sudbine" / - ne otkriva čije sudbine - /"koji na jakoj vatri" / "žari
gvožđe ljubavi" / opet nam ostavlja da sami odredimo čije, da bi na kraju
obelodanio sebe stihovima: "ti si hladna voda" / "u kojoj će srce moje da se
prekali"/.
U stvari, ono što nam pesnik razotkriva, pomalo ironično, jeste njegova
nada, to je ono čemu se on u čežnji nada. Većina Bajićevih pesama o ljubavi
je takva: to su pesme nade u ljubav. Nade u ovakav ili onakav trijumf
ljubavi.
Zaljubljeni u "Digitalni dodir stiha", kako je Gajić naslovio svoj prikaz o
ljubavima i nadama Srđana Bajića, stali smo u red za autogram.
Katarina Kostić |
|
PROMOCIJA
KNjIGE SRETE PETRIĆA
"NA CESTI STIHA" |
| |
Nezaboravno
smo se proveli na toj cesti i dugo smo bili u sferama duhovnog zanosa.
Poezija sama po sebi ima to opčinjavajuće dejstvo, a udružena sa duhovnom
muzikom, potpuno je osmislila svoju magijsku moć. Možemo samo poželeti da se
takve književne večeri dešavaju češće. Zahvaljujući činjenici da pesnik
Sreto Petrić peva u crkvenom horu "Sveti Sava", doživeli smo tu simbiozu
poezije i muzike.
 U maloj sali SKUD "Oplenca", ispunjenoj do poslednjeg mesta, sa lepom
pozornicom i dobrim ozvučenjem, začarilo je, najpre, horsko pevanje. Pod
dirigentskom palicom Janeza Govednika, crkveni hor "Sveti Sava" izveo je tri
kompozicije: Oče naš, Marijo slavna i Hvalite.
Može li biti lepši uvod u pesničko veče. Voditelj programa, Dragoslav
Bogićević se, prikladnim komentarima postarao da se ta duhovnost sačuva do
kraja programa. Najpre je predstavio junaka večeri, autora zbirke pesama "Na
ledenoj dugoj cesti", Sretu Petrića, kao člana Srpsko-kanadskog udruženja
"Desanka Maksimović" i dao pojedinosti o horu "Sveti Sava" i njegovom
dirigentu. Po redosledu pojave na pozornici, najavljivao je učesnike
programa: Katarinu Kostić (govorila o radu Udruženja i o knjizi "Na ledenoj
dugoj cesti"; Stojanku Radenović Petković (govorila o značaju negovanja
srpskog jezika kroz poeziju i o Sretinoj knjizi, drugoj po redu koja nas je
to veče okupila u impozantnom broju.
Citat iz eseja Na dugoj cesti stiha, Katarine Kostić
"Slična po smislu i poruci, sasvim u duhu pravoslavlja je i pesma "Da li je
to Milica". U ovoj kratkoj pesmi sažeta je srpska istorija od Kosovskog boja
- zahvaljujući samo jednom stihu koji se ponavlja kao refren JA SAM SRPKINjA
JA MORAM: Ja sam Srpkinja ja moram / Dati šta traže kondori / Živote i
ćelekule / Da nam se otvore prozori / Da uđe zraka i svjetlosti / Da
preživimo / Da nam se oprosti... Ja sam Milica ja moram...
Pesnik koji je napisao ovu pesmu imaće poštovaoce svoje poezije koji će
ponavljati njegove stihove, jer on u obraćanju Bogu, u svojim molitvama
priziva i svoje pretke i sa njima putuje kroz nacionalnu istoriju. Uz pomoć
njihovog nataloženog iskustva pomireno i strpljivo, ali istovremeno odlučno
i smelo korača kroz život: I viđeh knjige samo jednu stranu / Još Njegošem
napisanu / Svom stazom / Samo borbu neprestanu.
Simbioza hristoljublja i rodoljublja je melem za dušu napaćenog srpskog
naroda, a melodičan Sretin stih je zapamtljiv."
Citat iz eseja Pesma je život - život je pesma Stojanke Petković
"Večeras imam privilegiju da govorim o novoj knjizi jednog od tzv. Novih
pisaca iz projekta Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović".
Ovo utoliko pre što je Sreto stao u redove onih koji se, pišući i
objavljujući svoje knjige, time danas bore za očuvanje srpskog jezika i
pisma. A takvih je, nažalost, veoma malo i u samoj Srbiji. Posle posete
Sajmu knjiga i obilaska knjižara, ražalošćena sam stanjem jezika u
svakodnevnom životu, kao zvaničnim poslenicima čiji se rad bazira na jeziku.
Razočarana sam u izdavaštvo i medije u Srbiji, kao i u neke srpske pisce.
Međutim, ova knjiga o kojoj se ovde večeras govori, dokaz je da, srećom, ima
i onih koji ne odustaju od odbrane svog jezika. A to je veoma važno danas,
jer sa nestankom srpskog jezika nestajemo i mi, Srbi, bilo u matici ili u
svetu. Umesto da se podstiče razvoj i upotreba srpskog jezika putem podrške
izdavaštvu i knjižarstvu, žalosna je činjenica da oko 80% izdatih knjiga u
Srbiji čine strani pisci u prevodu...
Ohrabrujuće je da mi, ovako daleko, i dalje koristimo svoj jezik, svoje
savršeno ćirilično pismo i prkosimo svima onima koji smatraju da Srbima nije
potrebno niti važno da neguju svoj jezik...
Kad čitamo ovu knjigu nađemo se u riznici srpskog jezika, prija nam njegovo
bogatstvo. Nađu se pred nama i one reči koje smo negde skrajnuli, ili možda
već i zaboravili, ovde, u okruženju velikog jezika koji, poput halapljive
ribe, nemilosrdno guta male jezike. Svojom razbarušenom knjigom čobanin
četojevački nas je ponovo doveo do neke petrovačke ceste."
Organizatori večeri, Snežana Petrić i Dragoslav Bogićević, postarali su se
da sve bude podređeno vladavini stiha. Od presudnog je značaja bio način
govorenja stihova. Na celoj kugli zemaljskoj ne bi se našao bolji
interpretator Sretinih stihova od Radeta Mićića. Objašnjenje verovatno leži
u činjenici da su njih dvojica iz istog podneblja, iz Republike Srpske.
Dva ženska glasa činila su potreban balans. Pesnikinja Tatjana Crnjanski
koja, po sopstvenom priznanju, obožava poeziju Srete Petrića, osećajno je
čitala njegove pesme koje je sama izabrala. Supruga Sretina, Snežana, takođe
prilično iskusna u govorenju stihova i književno obrazovana, doprinela je
svojim učešćem lepoti ove večeri.
Kuriozitet večeri bilo je, nepredviđeno programom, pojavljivanje na
pozornici svima poznate po mnogim talentima kad je estrada u pitanju, Rade
Mićić. Rada je uverljivo demonstrirala svoju veliku ljubav prema Sretinoj
poeziji. Govorila je napamet dve njegove pesme: "Sutra se vraćam istim
putem" i "U nedostatku ljubavi". U pravom momentu, na pravom mestu,
svedočenje o Sreti kao popularnom pesniku u srpskoj zajednici.
Voditelj programa nije propustio da spomene tehničkog urednika Sretine
knjige koji je takođe bio u publici, Đorđa Vasića, proznog pisca i esejistu,
koji se, u poslednje vreme, uspešno ogleda i u poslovima oko pripreme knjiga
za štampu. Svoj talenat i znanje u vladanju kompjuterom Đorđo je
demonstrirao i kao kreator veb stranice našeg udruženja, što je za svaku
pohvalu, jer on po profesiji nije kompjuteraš, već lingvista (germanolog).
Na mlađima svet ostaje - geslo je punokrvnog srpskog pesnika Srete Petrica.
Zato je ulogu u programu ove divne večeri imao i najmlađi član porodice
Petrić, sin Rade, koji se pobrinuo za muzičku tačku. Sa svojim drugarima:
Ivanom Jankovićem, Filipom Anđelkovićem, Stefanom Despot i Vladom
Mladenovićem, ulepšao nam je veče kompozicijama za svako doba i svaki
uzrast. Uz đakonije i takvu muziku nikome se nije žurilo kući.
Katarina Kostić |
|
Oglasavanje Marketing
|
