| U FOKUSU | SRPSKA ZAJEDNICA | INTERVJU | HOROSKOP | ZDRAVLJE | KUVAR | SLAVE |

| NASLOVNA | ARHIVA | KONTAKT / REDAKCIJA |

 
 

  



 

  

ADVOKAT MIKETIC

 

EAGLE_KARATE

Stari Grad
NIKOLA TODOROVIC
 
 

  

  

 
    

Novine Toronto

 

Google        Novine Toronto
      
Linkovi

   
Kamera Borisa Spremo
  
SAIGON-VIETNAM
 

 
   
 
 
 
 
 
 
Aerodrom/Airport Toronto
Dolazak-Arrivals

Odlazak-Departures
Video klipovi
Info Toronto
FIND A JOB
ЋИРИЛИЦА - Latinica
 
 
Beograd - Ada Ciganlija
           - Trg Nikole Pašića
           - Novi Beograd
 
 
 
Stanje na putevima
Toronto - Don Valley
             - Gardiner/QEW

             - 401/400
Burlington/Mississauga (QEW)
Niagara (QEW/405/58)
Sarnia (402)
London (401)
Windsor (401)
Kingston (401)
Thousand Islands (401)
Ottawa - City Streets
 
  
 
Rekli su...
   
  
 
 
Inauguration of The Embassy of Universal Law
 
The Inauguration of The Embassy of Universal Law took place on Tuesday
24th of April 2017.
The Embassy of Universal law
(or The Embassy of Almightiness) has been established on the planet Earth for the
first time ever.
 

Ovde može da bude
i Vaš oglas!

 
OGLASITE VAŠU FIRMU, USLUGE, PROIZVODE I SERVISE
 
Ako nemate web sajt,
mi ćemo vam napraviti.
 
POZOVITE NAS !
1 416 892-9882
  

redakcija1@novine.ca
  
NOVINE Marketing
 

Ribolovačke priče sa reke Džordž - PROMOCIJA KNjIGE - BOŽIDAR ŽIVANOVIĆ - PUTEVI EMIGRACIJE - Aukcija slika i  živa svirka - CCHR - preventivu AIDS-a u Srbiji
      
  SRPSKA ZAJEDNICA

Petak, 17. decembar 2010.

  

 

 

 

Ribolovačke priče sa reke Džordž

PROMOCIJA KNjIGE - BOŽIDAR ŽIVANOVIĆ - PUTEVI EMIGRACIJE

Aukcija slika i živa svirkA-CCHR - preventivu AIDS-a u Srbiji
   
 
 
  

500 KM SPUŠTANjA RAFTOM NA SEVERU KANADE

Ribolovačke priče sa reke Džordž

 
RAFTINGNjih petorica; Aleksandar Gusev(Sale- Mudrac) , Radmilo Aničić(Rade - Genije), Predrag Stojković (Peđa-Car), Konstantin Hadžiristić (Hari- Savesni) i Milijan Lukić (Kiki- Strašni) spustili su se 500km. dugom rutom rekom Džordž na raftu. Bilo je puno uzbuđenja, nestvarnih predela i ljudi. Napunili su srce i dušu.
U nekoliko narednih brojeva objavićemo mnoge stvari koje su doživeli i videli. Opustite se i uživajte.

RADE I PEDJA I PASTRMKAOvog puta priču nam priča Peđa. U društvu je poznat kao ribolovac kome nema premca (sem Japanaca… ali o tome ćemo drugom prilikom). Međutim ovog puta je prevazišao i samog sebe, oborivši svoj sopstveni rekord u pecanju… a možda i ontarijski (nismo još proverili).
Ono zašta je dobio priznanje od cele ekipe je da je svoj zadatak završio van svih očekivanja - drugarima je obezbedio taman onoliko ribe, koliko je bilo potrebno za jedan dobar obrok (za svako drugo veče/ tri nedelje).
Da ova priča nije u fazonu "ribolovačkih priča", potkrepićemo njegov iskaz i fotografijama. Peđa, Care, pokloni se i kreni…ali molim te da sve bude verodostojno i autentično.
"Ma šta da ti kažem… nema laži nema prevare… na ovom putu dešavala su se mnoga "čuda". Što bi reko Genije 'plovili smo sa Anđelima i Božijom pomoći'…a vala i pecali izgleda uz njihovu podršku.
Čim smo sleteli hidroavionom iz Shefervill-a Hari i Kiki su počeli da duvaju raft, Sale se zamlaćivao sa stvarima (to je inače bila najveća vežba), Rade je meditirao i proveravao pod kojim su uglom zemljine magnetna linije, a ja reko daj da zabacim koju, da vidim kakva je dubina, dno i voda. Na prvi zabacaj mi je varalica malo otišla na stranu, valjda od uzbuđenja (jer sam bukvalno sanjao kad će doći taj trenutak da počnem da pecam na De Pa reci i kasnije na Džordžu).
Skoncentrisao sam se maksimalno i zabacio ponovo. Počeo sam da "vučem" varalicu kad se štap savi kao da je povukao podmornicu. "Iskusno" sam dao "kontru" i video da se nešto veliko upecalo. Odmah sam viknuo da imam ribu i svi su iznenađeno skočili, ostavivši momentalno sve što su radili".
PEDJA I RIBA OD STO KILADa li je i Rade skočio? Znam da kad on uđe u duboke misli da ga je teško "dozvati"
"Nećeš verovati ali on je čak bio među prvima. Bili su jako skeptični i nisu baš očekivali da će biti tri riblje večeri (koliko smo planirali kad smo pravili jelovnik) a kamoli iste večeri po sletanju. Pretpostavljam da su se već pripremili kako će dušu da mi pojedu… ali izhod je bio fascinirajući… pa čak i za mene.
Sale je odmah dohvatio meredov i znalački čekao da privučem ribu. S obzirom da sam stavio najlon za 10 kg nisam imao problema da je izvučem. "Borba" je trajala desetak minuta i štuka od 6 kila ubrzo je je bila na obali".
A ti si kao slučajno stavio najlon, ni manje ni više nego za 10kg?!
"To ti je sada već pecaroški instikt, iskustvo, male tajne… procena situacije je ovde vrlo bitna. A ja sam ti inžinjer. Kod nas se rade precizni proračuni pa ti to nekako uđe u krv te primenjuješ gde god možeš.
Nije valjda da praviš tabelice o odnosu najlona, varalice i viska na svemirsko kretanje planeta?
"Ne. Za tabelice je zadužena naša drugarica Marina, inače isto vrsni pecaroš, a za svemir Rade".
Dobro, da se vratimo na štuku. Šta se sa njom desilo?
"Riba je bila prevelika tako da sam razmišljoa da je pustim nazad. Međutim kad sam to spomenuo momcima, zamalo što me nisu linčovali. Glad čini čuda. Riba je uletala totalno neplanirano. Nisam znao šta da uradim s njom, jer smo imali ceo dan veslanja a nisam želeo da je nosim nespremljenu. Odlučio sam da naparavim filete i odmah da ih usolim i uvaljam u brašno... onako domaćinski.
Naravno smesa i cela organizacija oko kuvanja je već bila spremna. Imao sam posebnu zip - lok kesicu sa brašnom već spremljenim za ribu, peršuna, limunovog soka, morske soli, specijalnog začina (mala tajna) tako da kad god je spremanje startovalo kesa sa naznakom "Riba" se vadila i svi su znali gde je".
RADE I PEDJA I CISCENJE RIBEKako je izgledalo to spremanje večere, obzirom da ste ceo dan veslali, pristajali, raspakovali se, presvlačili…pa onda one silne Harijeve bube…
"To je bila posebna avantura. Najveći problem su naravno bili ti komarci i crne bubice. Nosili smo mreže i rukavice po ceo dan. Naveče ih je bilo najviše. Međutim kada se spremala večera, moralo se izaći na megdan pa kom obojci kom opanci. Sale je uvek bio najveća žrtva. On je bio tu za svaku večeru. Obično su momci spremali šatore, palili vatru, duvali dušeke, dok sam ja čistio ribu. Moralo se dobro voditi računa gde se spremaju ostatci od ribe s obzirom na crne mede koje smo viđali usput. Inače očekivali smo i njihovu posetu i često razmišljali šta ako?! Međutim naša veza "odozgo" ih je držala podalje od naših kamp mesta.
Kad je sve bilo spremno onda je padala odluka da li da pržimo filete, kotlete, ili novi specijalitet koji smo izmislili - pljeskavicu od ribe. Riblju čorbu neću ni da spominjem, jer je to bilo pod obavezno svako ve če… što bi ovi u Srbiji rekli …vrh brate vrh.
Obično smo večerali u šatoru Eureka - kuhinji gde smo bar malo bili zaštićeni od letećih projektila. Tu smo mogli da skineme mreže, čak i jakne i da malo danemo dušom. Obično je ritual počinjao "mučenicom" (stara sokolova rakija) i kad nje nestane (bilo je predviđeno pola litara dnevno) onda je počinjala večera, obično riblja čorba pa zatim sve ostalo. Mislim da smo bolje jeli na Džordžu, nago poslednjih godinu dana u svojim kućama. Ovo mogu reći slobodno jer znam da naše žene neće čitati ovaj izveštaj.
Umesto planirane tri riblje večere mi smo imali deset. Bukvalno svaki drugi dan je bilo ribe. Hari je (napokon) priznao majstorstvo i počeo je da mi se klanja svaki put kada mi se obraćao.
Koju vrstu ribe ste jeli najviše?
Najviše je bilo pastrmki (rainbonj i bronjn) a zatim štuka pa arctic char. Ribe je bilo taman toliko koliko nam je trebalo. To je Rade sredio preko svoje veze sa svevišnjim.
Priča se po severu da je pecaroški svet dobio još jednog člana?! Doduše još savlađuje veštinu držanja štapa ali je izgleda na putu da ugrozi neke rekorde. O čemu se radi?
Da. Na moju veliku radost uspeo sam mog druga Radeta da opčinim ovim sportom tako da je imao par vatrenih krštenja. Jedno od njih je sledeća situacija - svi smo bili na raftu pripremajući se za pristanak uz obalu, kada sam ja zabacio ispod jednog prelepog ušća. Kad je riba zagrizal odmah sam znao da je monstrum (da sam bio na moru bio bih siguran da je ajkula). Počela je borba i riba je išla čas na jednu stranu rafta čas na drugu. Plašio sam se da je ne izgubim jer te večeri nismo imali ništa zgodno da spremimo.
RADE I PEDJA I LOSOSPrimetio sam das u svi željno iščekivali ishod "bitke" i verovatno su već počeli da razmišljaju da li je bolje pržiti na roštilju ili u ulju. Međutim moje mišljenje je bilo da nema šanse da se ovko nešto izvuče na najlon, i već sam krenuo da ga kidam. Ali Rade nije delio moje mišljenje i kada je riba bila blizu rafta (otprilike metar) on je skočio sa meredovom i uhvatio je. Svi smo mislili da će da ispadne iz rafta, obzirom kakav je to bio maestralan i požrtvovan skok. Srećom bilo je plitko pa bi ga nekako već izvadili. Međutim Rade je sa velikim žarom izvadio ribu i tačno sam osetio da ovim činom ulazi u klub ribolovaca (ja još uvek treba da položem za doživotnu članarinu).
Opiši nam koji je to osećaj kada ploviš nekom rekom u bespuću severa, tišini koja se "čuje"… i pecaš?
Teško opisiv. Kada zatvorim oči i vratim tu sliku obuzme me neizmeran mir… naježim se od lepote i snage prirode.
Pecanje na De Pa reci i kasnije na Georgu je zaista doživljaj posebne vrste. Poseban je osećaj, ne samo što ima dosta ribe, nego što pecaš na mestu gde niko nikada nije pecao. Nema se puno vremena da se "traži" riba, nego se peca kada se ima vremena. Međutim kada zabaciš varalicu, u toj nestvarnoj divljini… sve nestaje. Gubi se osećaj materije i protoka vremena. Postaješ jednostavno deo obale, reke, brda, neba. Potpuno sam smiren ali osećam da mi adrenalin polako klizi kroz vene. Očekuješ da trzne … i već spremaš priču koju ćeš da ispiričaš po povratku kući, jer kakav je to ulov ako ga ne prati dobra (začinjena) priča. Svaki novi dan je nova priča.
Malo te bije glas da si zabušavao kod veslanja na račun pecanja. Da li je to istina ili trač?
Pa moram priznati da ima malo istine. Jednostavno nisam mogao da odolim a da ne probam kako je to pecati u raftu koji je u pokretu. To je jednostavno posebno iskustvo. Ne zato što ja ne veslam, jer to prepuštam "Golijatima", nego što zabaciš, gledaš niz reku, vidiš u daljini kako se gubi iza nekog brda. Sve što u tom trenutku misliš je, da li je riba prošla pored mamca i da li ga je videla, ili se možda i ona zagledala negde.
To ti je kao da gledaš 3D film. Ti si statičan, sediš u raftu,a pored tebe promiču slike. Neopisiv osećaj. Toliko se sjediniš sa prirodom i tim ludilom od harmonije da imaš utisak da možeš da komuniciraš sa njom.
Pomenuo si mi da je mali Henri na tebe ostavio najveći utisak i da izveštaji o pecanju gube smisao ako se on ne pomene jer je on najsuptilniji deo priče.
Da, Henri je zaista jedan poseban lik. Čovek u telu devetogodišnjeg dečaka. Verovatno je zbog uslova života, morao "brzo" da poraste. To je dečko čiji roditelji imaju ribarski kamp. Mi smo jednog kišnog dana, pred mark, zakucali na njihova vrata, s molbom da nam odobre da podignemo štaore na njihovoj zemlji. Em smo imali loše vreme em je cela obale gde smo pokušavali da nađemo kapm mesto, bila totalno nepreistupačna. Nismo imali izbora: ili da nas prime ili da nastavmo po mraku da veslamo. Ljubazno su nam ponudili jednu kućicu da tu prenoćimo. To je za nas bio hotel sa 7 zvezdica posle svega što smo proživeli.
Sutradan sam pošao sa Henrijevim ocem i stricem u pecanje na losose. Pre polaska Henri me je pitao šta smo do sada jeli od ribe i ja mu rekoh. On reče da s obzirom da nismo jeli losose, on će ako ga danas upeca da nam ga pokloni. I zamislite šta? On je jedini upecao lososa. Ponosno mi ga je poklonio. Te večeri smo imali sašimi od lososa. Ostatak smo ispržili.
Bilo je zaista mnogo događaja, ali mislim da su ovi koje sam vam rekao najinteresantniji. Mogao bi danima da pričam. Naše žene će više da polude slušajući po deseti put naše priče…a meni se čini da mogu bezbroj puta da se prisećam svega što nam se dešavalo, jer svaki put dok pričam u mislima plovim po toj reci i tom beskraju.

Ivana Đorđević
Nastavlja se...
 
 
  

PROMOCIJA KNjIGE - BOŽIDAR ŽIVANOVIĆ

PUTEVI EMIGRACIJE

 
BOZA ZIVANOVICPoslednjih godina u našoj sredini postaju zapaženi prozni pisci, mada će oni brojno biti uvek u velikoj manjini u odnosu na pesnike. Žanr kratke priče, veoma priznat i popularan u Severnoj Americi, sve je privlačniji i za pisce, u ovom slučaju srpske, koji pišu na drugim jezicima, a žive na ovom tlu.
Žanr kratke priče nimalo nije lak kao što za laike može da izgleda. Pored talenta, veliku ulogu igra majstorstvo, ispečen zanat u kompoziciji takvog književnog žanra.
Možemo se pohvaliti da među nama imamo jednog majstora kratke priče, iskusnog pisca, čije su knjige dospele u mnoge biblioteke ne samo u Srbiji, već i u Severnoj Americi. Sa svojom petom knjigom kratkih priča, pod nazivom “Putevi emigracije”, koja je ustvari izbor iz dosadašnjeg proznog opusa Božidara Živanovića, ovaj pisac se predstavlja brojnim čitaocima, u svom najboljem svetlu, odnosno "u dobroj tradiciji klasika srpske priče", kako je to rečeno o njemu na predstavljanju knjige u Torontu.
Zaljubljenici dobre knjige ispunili su prostor naše poznate knjižare "Srbika" u petak, 10. decembra. Pravi ambijent i prava atmosfera za potpunu usredsređenost, vrednovanje i negovanje pisane reči, posebno prozne, koja zahteva punu pažnju.
Katarina Kostic - Radovan GajicU ime organizatora, Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović", uvodnu reč u ovo ozbiljno i sadržajno književno veče, dala je Dragica Veljović Braunštajn. Pošto je predstavila autora knjige priča Putevi emigracije, istakla je poznatu činjenicu da je priličan broj članova našeg Udruženja profesionalno u tehničkoj struci; uglavnom su to elektroinženjeri koji su se uveliko dokazali kao pesnici ili prozni pisci. Neki od njih su članovi esnafskih književnih udruženja. Živanović je član Društva književnika Vojvodine. Prve četiri knjige su mu izdate u Novom Sadu, a peta u Beogradu. Počeci njegovog stvaralaštva vezani su za Sarajevo, gde je proveo najveći deo svog života i bio povezan sa filmom.
Zatim je, kao medijator programa, Dragica Braunštajn pozvala autora da pročita jednu svoju priču, Njegov izbor nimalo nije bio slučajan. Prva priča u knjizi, pod naslovom "Kako je otišla Lili", što je i naslov njegove treće po redu knjige, uključila je i auditorijum u tu priču, u vidu svedočenja.
Junakinja priče, Ljiljana Žikić, doselila se u Toronto devedesetih godina prošlog veka i nekako je ostavljala svuda trag svojom harizmom, lepotom, estradnim talentom, a u biti je ponajviše bila pesnik.
Po tragu ukletog pesnika (Ubi me prejaka reč), poistovećena sa svojim prejakim stihom "I mrtva braniću Srbiju", čim je počelo NATO bombardovanje, samo je iščezla iz naše sredine, što je autor u priči objasnio rečenicom : Moram da idem, otadžbina zove. Sledeća vest o njoj bila je tragična - Ljiljana je poginula na Kosovu, pogođena šrapnelima.
Pažnja se jedno vreme zadržala na ličnosti Ljiljane Žikić. U ime pesnika, sećanja na nju kazivala je Katarina Kostić, napomenuvši da je Ljiljana bila član Udruženja "Desanka Maksimović" i da je bilo organizovano i veče njene poezije, u istom ambijentu kao i večeras, a Božidar Živanović je govorio o njenim pesmama. U tom smislu je druženje sa Ljiljanom evocirao i Koča Mrđa.
Ovo preseljenje junakinje priče sa stranica knjige u život, kulminiralo je u momentu kada se iz publike oglasio njen sin Alberto koji se, veoma uzbuđen, ali dostojanstven, zahvalio autoru priče i ostalima što je sećanje na njegovu majku ovekovečeno na ovako uzvišen i plemenit način.
Dragica je potom pročitala nekoliko odlomaka iz eseja književnih kritičara o različitim knjigama Živanovića. Jedan od njih je tekst dr Baturana, objavljen u knjizi eseja KAZIVANjA U SRBICI.
Najsadržajniji deo večeri bila je reč o samoj knjizi koju je opravdano pohvalno, sa obrazloženjem i kompentencijom, izrekao književnik Radovan Gajić. Prenosimo delove njegovog eseja koji zaslužuje da bude objavljen, u prevodu na engleskom, kada Božidar pripremi takvo izdanje svojih priča:
“Svi likovi u ovoj zbirci su izmeštenici. Dakle, ne emigranti, ne iseljenici, već osobe, igrom sudbine, čak i kada je reč o njihovoj slobodnoj volji, izmeštene iz sopstvene sredine koju su prepoznavali i uvažavali kao svoju prirodnu, čak i kada su odbijali da je prihvate kao takvu...
Ako su izmešteni iz svoje sredine, logična je pretpostavka da su njegovi junaci izmešteni u svoje snove, u svet o kome su sanjali; da su, dakle, našli svoju sreću. Ali, upravo paradoks i dramu koja nastaje tim izmeštanjem, Božidar vrlo umešno hvata svojim čistim, kratkim, jasnim recenicama i od toga gradi svoje prozno delo. Izmeštenici se sada tek traže i to traženje je ono što očarava pisca, ono što je njegova fascinacija...
Tematski Božidar je u tradiciji klasika srpske priče, kao nekada Janko Veselinović, Milovan Glišić... kao i mnogi savremeni: Josip Višnjić, Radoslav Bratić... i Božidar svoje teme crpi iz stvarnosti oko sebe.
Stvarni likovi, stvarne pojave i događaji su piščeva neposredna inspiracija. Ali ono što je drugačije jeste način obrade tog materijala. Pre svega, pred nama je autor vrlo brzog oka i izoštrenog pogleda. Bez toga on ne bi bio u stanju da hvata sve one detalje od kojih će sačiniti priču.
U Božidarovim pričama njegov stilski izraz je u službi jedne filmske faktografičnosti. Ničim u svome stilu on ne psihologizira likove. Njih određuje situacija i njihova akcija u situaciji. Otuda je očit veći uticaj filma na ovu prozu nego literature.
Naime, jezička jednostavnost je do te mere izoštrena da sve deluje više kao uputstvo kameri, oku, šta i kako treba da zabeleži, nego što je tekst putovođa duši do njenog emotivnog uzvraćanja. Taj momenat, reakcija na štivo, doći će kao post festum čitanja, nakon potpunog iščitavanja priče. U ovome je Božidarovo majstorstvo...
Ovom novom, petom po redu zbirkom priča Božidar je samo utvrdio svoje visoko mesto u literarnoj formi kratke priče na jeziku Srba... Obzirom na teme i sadržaje pojedinih od ovih malih dragulja, lično mislim da se radi o snažnom literarnom radu i na drugim jezicima.
Otuda, bilo bi neophodno da pisac napravi, što pre, izbor svojih priča za zbirku u ma kom jeziku sveta. Ako to uradi, uz dobrog prevodioca, siguran sam da će ga iznenaditi ođek njegovog majstorskog rada, jer mnoge od ovih priča zaista su majstorski rad”.
Interesovanje za knjigu "Putevi emigracije" imalo je svoj produžetak u nezvaničnom delu programa, u vidu razgovora sa autorom.
Živanović je najveću pažnju posvetio radoznalosti prisutnih da im objasni kako i zašto piše
Neka Božin odgovor bude u obliku pitanja koje je zadao Albahariju prilikom Davidovog gostovanja u Torontu prošle godine:
"Uz svo poštovanje prema vama kao jednom od najpoznatijih savremenih srpskih pisaca, zbunjuje me vaše objašnjenje da nikad ne znate unapred o čemu ćete pisati.
Sedate za kompjuter i pišete bez ideje vodilje, bez tematike koja vas opseda i bez određenog razloga i povoda. Pišete samo zato što ste savladali zanat i veštinu pisanja. Ja nikada ne bih mogao tako da pišem. Moram imati povod i razlog, a to su ljudi koje sretam, detalji iz stvarnog života koji me inspirišu."

Katarina Kostić
 
 
  

CCHR - preventivu AIDS-a u Srbiji

Aukcija slika i živa svirka

 
AUKCIJA SLIKA - CCHR - preventivu AIDS-a u SrbijiU Dobrotvorna organizacija Kanađani za decu sa ugroženim zdravljem-CCHR, nedavno je održala 11 godišnju aukciju umetničkih dela u Balmy Beach Klubu u Torontu.
Ove godine je, Žarko Milijašević sa nekoliko muzičara otvorio aukciju. Posetioci su uživali u vrlo jedinstvenim repertoaru ciganskog melosa.
Nakon toga usledio je egzotična baletska tačka "Evolucija" u kojoj su učestvovale grupa balerina i dinamični gitarista George Elvis.
Aukcija je bila organizovana sa preko 50 radova, ulja, fotografija, akvarela, printova, po vrlo dostupnim cenama. Među našim umetnicima su bili Viktor Mitić, Žarko Milijašević, Zorica Simonović, Marko Katić, Marija Belćevski, Dubravko Naumov, Biljana Banćotova, Naumoska Casiopeja , koji su svojim platnima doprineli dizanju fondova CCHR ove godine najvećim delom usmerenih za planaran projekat preventive AIDS a u Srbiji u saradnji sa Crvenim Krstom
AUKCIJA SLIKA - CCHR - preventivu AIDS-a u SrbijiAukciju su pomogli i sponzorisali između ostalih Novine Toronto, Jolly Café, Snjeet Gallery, Aleksandar Stojić , Dr Dobrila Vujnović, Dr Ljubinka Bogdanović.
Gospodin Mićael Prue član ontarijskog Parlamenta je svojim briljantnim nastupom aukcionara pomogao je da se aukcija odvija u veselom i uzbudljivom štimungu.
U publici je sedelo tridesetak ljudi sa našeg podneblja, koji su dva sata uživali u nadmetanju oko kupovine slika i prijatnom druženju. Srećna dobitnica izvlačenja lutrije je bila Jasmina Mureta koja je tim povodom zaradila sliku Bičiza.
Kanađani za decu sa ugroženim zdravljem-CCHR kao humanitarna dobrotvorna organizacija postoji od 1995 i pomaže raznim akcijama uglavnom familije emigranata i ostalih roditelja koji žele da izgrade zdrave i dobre odnose sa svojom decom, da spreče neke od mogućih opasnosti u periodu prilagođavanja i odrastanja.

U Torontu se već par godina uspešno odvija jedan od naših programa za srpsku decu" Igranje sa dugom". Roditelji koji su zainteresovani da im deca učestvuju u ovom besplatnom i korisniom programu, koji počinje početkom nove godine, u trajanju od nekoliko nedelja, su dobrodošli da nas kontaktiraju radi više informacija i radi registracije:
Žolen Georgievska
416 762 3541
www.childrenathealthrisk.com
 
 
  

 

 
 
 
Oglasavanje Marketing
Novine Toronto
 

Free Downloads
 
Google - Chrome
MOZILA Firefox
MSN Messanger
Apple iTunes
Apple Quick Time Player
Adobe Flash Player

 
Java
Bit Torrent
Skype
Real Player
Win Media Player


Antivirus
AVG Antivirus FREE

  

 
Spyware

Spybot FREE
AD-Aware FREE
 
File Compress & Encrypt
Win Zip
Win Rar
 

Britic
Glas dijaspore

EURO Market
  
The Lord Byron Fundation for Balkan Studies

 
Serbia Tourist Guide
Zavicaj


Plaćanje kred. karticom
Credit Card Payment


Copyright © 1996-2017 "NOVINE Toronto"