" Nekadašnja beogradska studentkinja književnosti, maneken
i novinar, posle gotovo decenije života u Kanadi, kao kakav pesnički
Odisej, vratila se poeziji, da bi pesničkim iskazima obeležila svoja
svetilišta: tačke zanosa, osetljivosti, osećanja…, "ovako u pogovoru
knjige "Svetilišta" Dragane Živić Ilić, kaže za pesnikinju, Dragan
Lakićević, pisac i urednik Srpske Književne Zadruge u Beogradu i
nastavlja...
 "Među
mnogim svetilištima izdvajaju se u ovoj poeziji dva: Bog i On. To su
Gospod i muškarac. Tako ljubav žene, makar u poeziji, proslavlja -Boga.
Te dve ljubavi i čežnje postaju bliske i iste… Iz tog saznanja i
osećanja vibriraju zvuci i značenja Draganine poezije."
Da je svaka gore navedena reč precizno odmerena, uverili su se svi
prisutni na nedavnoj promociji knjige "Svetilišta" Dragane Živić Ilić ,
koja je nedavno u održana u Torontu.
U prijatnoj atmosferi i još lepšoj scenskoj postavci čitave večeri, uz
dramsku i lirsku interpretaciju pesama, kazaljku života smo, kako ko,
okrenuli unazad… neko za pet, neko za deset, petnaest godina… i … spona
je uspostavljena.
"Jaca od greha", "Molitva", "Čovek koji me voli","Kazna", "Molba", samo
su neke od pesama koje bude prijatan nemir senzualnosti.
Pređi
mekom rukom
preko moga tela.
Bez strasti
i želje.
Otkloni sve sene.
Hoću da zadrhti
moja duša cela,
Kao duša srećne,
zaljubljene žene….
Rođena u Zemunu, diplomirala na katedri za srpsku književnost i srpski
jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, Dragana je svoju prvu knjigu
pesama "Čežnje iz Severnog Bulevara" objavila 1993 godine. Zastupljena
je u antologijskim izborima i prevođena na engleski, španski i ruski
jezik. Član je udruženja Književnika Republike Srpske i predsednik "Književnog
kluba Matija Bećković".
Tim povodom je danas moj dragi i cenjeni sagovornik- Dragana Živić Ilić.
Razgovara bez poze.
Ruke skrštene. Pogled blistav.
Kako ste doživeli promociju svoje knjige "Svetilišta"?
- Promocijom svojih "Svetilišta" sam izuzetno zadovoljna. Pre svega
veoma brojnom posetom, kako je neko od mojih prijatelja primetio, veoma
kvalitetne publike.
 Može
li se pesnik postati slučajno, ili je u pitanju sudbinska prinuda?
- Pesnik se ne postaje. Pesnik se rađa. - napisala sam nadahnuto u
jednom od svojih eseja. I dalje mislim tako.
Kada ste prvi put poželeli da postanete pisac?
-Ne pamtim svoju želju da postanem pisac… bila je to više potreba.
Potreba da izrazim ono svoje unutrašnje, skriveno, a istovremeno toliko
dominirajuće, da sam bila prosto prinuđena da mu podarim oblik, da jednu
novu, tananu suštinu pretočim u reči.
Da li je pisanje božanska moć?
- Umetnost je, nesumnjivo, više od svega na ovome svetu bliska božanstvu.
Pisanje jeste moć, naročito poezija. Poezija, pre bilo kog drugog
književnog žanra. Da biste se danas bavili, na primer, književnom
kritikom, potrebno vam je znanje, veština, informisanost. Potrebno vam
je književno iskustvo da estetski uobličite informaciju ili zapažanja.
Ne kazem slučajno "danas"…
Da biste danas pisali poeziju, isto kao i u doba Jefimijine "Pohvale
Knezu Lazaru", "Epa o Gilgamesu", ili u doba "Pesme nad pesmama"- morate
imati moć. Sve drugo je, jednostavno, nedovoljno.
Zašto naziv "Svetilšta" ?
- Kako je poezija, sama po sebi, nešto uzvišeno, sveto, moja se potreba
za "svetilištima" izrodila kao sasvim prirodna. Zasićenost
trivijalnostima svakodnevnog života neminovno me je, kao pesnika, povela
ka "svetilištima".
Svetilišta su oni izuzetni trenuci koji se zauvek pamte, koji traju,
dostojni da poput kakvog mitskog svetionika vode kroz jedan život. Moja
"svetilišta" su moja gola potreba da se nešto spase od banalnosti i
trošnosti vremena, da se, bar u sopstvenoj svesti, ovekoveče neki sveti
kuti pred kojima se klanjam.
|
KAZNA
Sve sam spone svojom rukom pokidala,
Srušila mostove kojima sam prošla,
Dahom utrnula zvezdu što je sjala
I korakom mirnim u nepovrat pošla.
Prestala sam davno da se molim Bogu,
Sve mi tihe patnje sad su mržnje grube.
Moje oči više da plaču ne mogu,
Ni zamrzle usne ne mogu da ljube. |
I ne želim više tebi da se nadam,
Misleći na tebe neizmerno stradam.
Mnogo mi je lakše kad je duša prazna.
A biće već kasno kad počneš da patiš,
Trebaće vremena da, poražen, shvatiš
Da je moj zaborav najstrašnija kazna. |
Muškarac je u Vašim pesmama enigmatičan, misteriozan…
- Za ženu pesnika Muškarac je Ljubav, a Ljubav je Poezija. I to je sveti
trougao. Bermudski, možda… jer pred ženom pesnikom nestaje sve drugo u
celom kosmičkom poretku, između te tri centralne tačke Univerzuma.
Muškarac u mojoj poeziji nije "misterija" niti "enigma". Enigma povlači
za sobom intrigu, a intriga ne može postati poezija. Muškarac u mojim
pesmama je tajna, topla, bliska, tajna koja se ponosno nosi kao nejaka
pesma, moćna i snažna u suštini, ali još krhka u začetku. "Moj" Muškarac
je Sveti Gral za kojim se traga beskrajno, kad je duša ženska, i kad je
pesnička…
|
AMAZONKA
I štit I srce…Pred noge tvoje.
A britka sablja pod svoju kožu…
Pa ti presudi…još ostalo je
U oku strasti, časti u nožu.
Mog Amazona sad divljom šumom
Nek vlada onaj ko zna da kroti.
Ko snagu srca nadjača umom
Nek nađe svoju kob u lepoti.
Ćud svoju divlju za osmeh dajem,
Oštricu spuštam da primim ruku.
Ja sam div-ratnik, dok volim-trajem,
Krik ratni gušim u strašnom muku. |
Vatra tvog srca strah razoruža,
Utoli nemir snaga tvog uma.
Pa divlju ženku zagrljaj muža
Smiri, u tami zlokobnih šuma
Zanese žeđ zla kraj bistrog vrela
Studene zamke u tami trava-
Kroz tanku kožu otrovna strela
Probode ženu, usmrti lava.
Pa sad oprosti što nisam tvoja…
Nebeski zakon tako je pisan:
Da umrem kad se odreknem boja.
Kad nisam tvoja-ničija nisam. |
Ko je Vas omiljen pesnik?
- Kada pričamo o omiljenom pesniku, ili pesnicima, neminovno govorimo i
o pesničkim uticajima na naše književno stvaralaštvo. Kod mene su to
bili, kao i kod mnogih drugih, pesnici parnasa i simbolizma, pre svega
francuskog, pa zatim srpskog. Posle Bodlera i Verlena, u mladalačkoj
fazi mog pesničkog stvaralaštva, usledila je prava opsednutost Dučićevom
savršenošću.
Pored Dučića, Puškinov "Onjegin" još stoji na mom noćnom stočiću. Poput
male pesničke Biblije. I "Njezje" Ranka R. Radovića. I to bi bilo to.
Svu drugu poeziju, naročito savremenu srpsku, čitam sa mnogo, mnogo
manje strasti.
Da li je pisanje istovremeno i savršen zaborav na sebe?
- Pesničko biće ne može da pobegne od sopstvene suštine, ne može da
zaboravi na sebe…a ja živim pun život celim svojim pesničkim bićem.
Izvan toga gotovo da ne postojim.
U ljubavnim pesmama savršeno analizirate psihologiju žene…
- Psihologija žene je još poprilično nedostupna sfera i
najpronicljivijim muškim umovima. Na nama ženama je da im je približimo.
Današnja žena, rastrzana mitom o ženskoj slabosti i ranjivosti, sa jedne,
i surovim zahtevima sadašnjice sa druge strane, nema baš puno izbora. Ta
činjenica u meni kao pesniku i budi ženu, spremnu da kao Amazonka, iz
jedne od mojih pesama, zamahne britkom sabljom kroz stvarnost, zablude i
nametnute norme. Tu cena više nije bitna.
Bez ljubavi ne možete. Bez čega možete ?
- Da, bez ljubavi ne mogu. Bez osećanja pripadnosti i bez radosti
pružanja. Bez svega drugog mogu. Naročito bez izvitoperenih ljudskih
težnji ka materijalnom, bez lažnih prijatelja, prividnih dostignuća, bez
surogata umetnosti i duha provincijalizma. Pa i bez drugih ljudi.
Dok kucam zadnje redove razgovora, mislim kako je tačno da preko poezije
čovek dolazi do vlastitih doživljaja koje je već odavno zaboravio. Što
je pesnik koga čitamo veći, to više čitaocu vraća od njegovog ličnog
života.
Upravo je to postigla svojim pesmama Dragana Živić Ilić.
Ksenija Vučević |
