Vlado Ilić, ovlašćeni instruktor porodičnog rasporeda po Bertu Helingeru 

Katarzom do isceljenja
 
Ozdravljenje je kratkog veka a isceljenje znači da se nešto integrisalo, da smo temu odradili i da ta tema više nema moć ...
 


Novine Toronto, br. 1373 - Toronto, 18. oktobar 2013.

Vlado Ilić je profesor, sistemski terapeut, učitelj poretka ljubavi, otac petoro dece. Univerzitetsko obrazovanje stekao je u Beogradu, postdiplomske studije u Nemačkoj, gde i danas živi sa porodicom. Promocija knjige "Bolest kao put do izlečenja", autora Ridigera Dalkea i Torvalda Detlefsona, u organizaciji izdavačke kuće "Laguna", bio je povod da sa prof.Vladom Ilićem razgovaramo u Beogradu o porodičnom rasporedu ili ti poretku ljubavi, alternativnom metodu isceljenja koji nudi celovitost i sveobuhvatnost, tako potrebne Novom dobu.

Da li za Vas postoji razlika između isceljenja i ozdravljenja?
Postoji velika razlika. Isceljenje je za mene prava stvar. Ako se neko razboleo, nije adekvatno pričati o ozdravljenju već o isceljenju. Ozdravljenje je kratkog veka a isceljenje znači da se nešto integrisalo, da smo temu odradili i da ta tema više nema moć nad nama, ona se zaokružila. Ta bolest se više ne pojavljuje, niti taj simptom, niti ta tegoba. To je pravo, to je ono kroz šta nas vodi poredak ljubavi. Dakle, mogućnost da na jedan vrlo jak energetski način pomognemo sebi da ponovo budemo jedno, da budemo isceljeni u tom jednom širem kontekstu.

Šta znači odraditi temu, uopšte, kako ljudi formulišu svoje probleme kada dođu na poredak ljubavi, direktno "boli me to i to" ili ne?
Ne, nikako, čak im i ne dozvoljavam da mi pričaju o tome zato što je sve to deo rituala.Ako ja kažem: "Imam ovaj problem", ja sam, dakle, zaljubljenik svog problema i ja potvrđujem svoj problem. Ako ja polazim od nečeg potvrđenog to je isto kao kada u školi učitelj crvenom olovkom podvuče grešku. Iz neznanja, ne navodi nas da popravimo grešku, već mi zapamtimo grešku i ona se usađuje u našu podsvest - crveno, jasno, podvučeno. Ja ne dozvoljavam da mi ljudi kažu problem, jer ima konotaciju nečega što je problematično, nerešivo, što me prati. Zbog toga nazivam - temom.
Nekada su lekari pitali pacijenta:"Šta Vam fali?", a danas kažu: "Šta Vam je?". Da li je to što fali u svesti pacijenta ono što ga čini necelovitim, pa samim tim i bolesnim?
Ako pitamo pacijenta: "Šta vam fali?" a on kaže:"Imam ovo", znači ne kaže: "Fali mi ovo", nego: "Imam glavobolju", to je poistovećivanje sa problemom, sa temom, sa bolešću, sa simptomom. Na poretku ljubavi upravo se traži to što fali, i zato jeste pravo pitanje - "šta fali, šta nije integrisano, šta je izopšteno?" Nekada je to što fali nešto iz ovog života ili, pak, transgeneracijski dugo nosimo genetskim nasleđem.

Šta se dešava kada čovek isključi jedan deo sebe, kako taj dezintegrisani deo, ili te senke, kako ih naziva Jung, utiču na njegov život?
Kada nismo spremni da nešto sagledamo, da nešto integrišemo, to pada u našu senku, u našu podsvest i onda, pošto naraste u nama ta senka nas obuhvati, postaje moćna i ona nam određuje život. Umesto da nam svetlo određuje život, određuje nam senka. Umesto da živimo svoj život, živimo život senke. Kada uđe duboko u podsvest ona nam postaje sudbinska. Ponekad može biti inicirano nekim transgenercijskim problemom ili transgeneracijskom traumom ali mi je sami privlačimo zakonima rezonance i zakonima polarnosti.

Da li su to, na fizičkom nivou, simptomi bolesti, u kojima jasno i vidljivo živimo ono što u svojoj psihi hoćemo da potisnemo i sakrijemo?
Sveobuhvatnost jeste spona, veza poretka ljubavi i novog, toliko priželjkivanog doba. Ako smo imali matrijarhat, pa patrijarhat, ovo novo doba mogli bismo zvati - integrat. Da integrišemo i majku i oca, da integrišemo sve, simbolično kroz polarnost ženskog i muškog i integracijom ženskog i muškog u nama. To je ta misija poretka ljubavi - da se bolje snađemo u novom dobu, u dobu integracije i dobu ljubavi.

Ako je ljubav ta koja integriše suprotnosti, da li je poredak ljubavi put ljubavi koji otvara i pušta unutar nas nešto što je do tada bilo spolja?
Zato se i zove poredak ljubavi. Nekome je nezamisliva sama terminologija poredak ljubavi jer poredak asocira na nešto rigidno, programirano, kontrolisano, na jednoj strani, a na drugoj strani imamo ljubav, nešto neobuzdano, neopipiljivo, to je suštinska, najveća energija. Kako onda povezati jedno i drugo? Ne treba povezati jer to i nije razdvojeno.
Poredak ljubavi je u svojoj suštini već povezan, suprotnosti su sklopljene kao u jin-jangu. Imamo na jednoj strani crno, na drugoj strani belo i imamo etar, tu kvintesenciju ( lat: ljuinta ešentia - peta suština, peta supstancija ) koja povezuje crno i belo - to je poredak ljubavi. Ljubav koja podleže zakonitostima, ali kosmičkim zakonitostima. Kada se povrede te osnovne kosmičke zakonitosti onda dolazi do bolesti, do patnje.

Postoji li razlika između telesne i duševne patnje?
Mi ne možemo naše telo, odnosno, nas kao biće gledati odvojeno telo od duha i telo od duše, to je nemoguće. Ranije se govorilo o takozvanim duševnim bolestima, ali danas se taj termin izbacio iz upotrebe. Kako duh ili duša mogu biti bolesni? Duh je apriori po sebi zdrav. Ali sve ono što nismo uspeli na nivou duše da obradimo, kao posledica neodgovornog ponašanja, ispoljava se na telesnom nivou. Tako nastaje bolest - telesna bolest, telesne tegobe, simptomi. Šta mi radimo? Uglavnom, pokušavamo te simptome da uništimo.

Da li se treba boriti protiv bolesti da bismo bili zdravi?
Kako možemo da pobedimo bolest? To su mnogo veće, jače energije od nas. Mi možemo da dobijemo jednu bitku ili više bitki ali rat, u tom kontekstu, teško možemo da dobijemo. Znači, ne treba se boriti protiv bolesti već bolest iskoristiti kao prijatelja. Naravno, ne treba biti zaljubljen u svoju bolest.

Šta Vi mislite, da li neki ljudi koriste bolest da bi dobili pažnju, ljubav, privilegije?
Najveće privilegije se dobijaju upravo kroz bolest. Manjka mi ljubav koju nisam imao kao dete i onda moram da se razbolim da bi nadoknadio tu manjkavost u ljubavi. Moj život odbacujem još više i umesto svog života preuzimam nekakvu projekciju, a projekcija je bolest.
Umesto da se bavim svojm životom, da uživam u tom jedinstvenom momentu i da od toga uradim najbolje što je moguće, ja onda projektujem na to bolest i postajem ta forma koju sam dobio u novom sadržaju, nešto sasvim drugo.
Taj novi sadržaj postaje bolest i zbog toga se većina hronično obolelih vrlo teško leči. Jer, šta znači novi sadržaj? Idem od jednog lekara do drugog, od jednog terapeuta do drugog, imam pažnju sve okoline zbog svog novog sadržaja, svoje bolesti a, zapravo, i ne želim da se izlečim.

Kako Vi reagujete kada takvi pacijenti dođu kod Vas, kada ne žele da se iskreno izleče?
Ono što je meni bitno u radu, na poretku ljubavi jeste polazak. I zato pokušavam klijentu da pomognem da mi kaže ono što mu u ovom životu predstavlja najveći žulj, što mu je najbolnije, zbog čega je došao. Oni koji ne žele isceljenje imaju strah i pitaju se, "šta kada se izlečim, gubim sve sadržaje, moj život gubi smisao"?
Neki od njih se naljute, i odu glavom bez obzira, a drugi tu zastanu i zaista dođe do pomeranja nivoa svesti i isceljenja. Ni jedan rad u poretku ljubavi nije kraj nego uvek početak nečeg novog. Bitna je ta katarza i spoznaja, u datom trenutku.

Koliko takve odluke i izbori, ostati ili otići, utiču na naš životni put?
Mi imamo vrlo veliku lepezu izbora i ništa zašta se odlučimo nije konačno, ni apsolutno, i ništa nije pogrešno. Uvek se odlučujemo za ono zašta smo u tom trenutku spremni, šta nam je moguće. I to što smo izabrali tog trenutka upravo nam je neophodno da bismo došli do nečega čega nismo svesni.

Da li je tako i u partnerstvu, kako biramo partnera?
Biramo, zaljubimo se, volimo partnera, nemoguće ga volimo i ta velika, nemoguća ljubav se, često pertvara u svoju suprotnost, u ledenu mržnju. Zašto? Kako je to moguće? Kako je moguće da najintezivnija ljubav postane sebi suprotnost?
Upravo zbog nemogućnosti da sagledamo zbog čega smo zajedno. Partner koga smo izabrali u tom trenutku je najbolje naše ogledalo. I privukli smo ga zakonima rezonance jer se duboko u nama krije nešto što mi ne možemo da vidimo. Ali to nešto vidimo u partneru i to nas je upravo privuklo. Međutim, to je ono što nam se u partneru i ne sviđa, uvek je on kriv.
Tu mi nismo spremni, ni sposobni da vidimo da je to samo naša projekcija, naše ogledalo i naš zadatak. Ako dozvolimo da takva velika ljubav propadne, da je uništimo i da od nje nastane hladna mržnja onda ćemo ući u sledeće partnerstvo koje će biti još gore. Zašto?
Jer, duša je vrlo raspložena prema nama i daje nam lagane zadatke . Ponekad dobijemo odmah teži zadatak, ima i toga, ali to su izuzeci.

Koji je naš zadatak na početku novog doba?
Da se posvetimo našim temama na adekvatan način, da ne moraju da prerastu u bolest i duboko verujem da je to pravi putokaz novog doba. Da se ponovo vratimo porodici, ali na jedan novi, kvalitetniji način, da ne gubimo vreme na nebitnim stvarima koliko god nam se one činile blještavim, već da više vremena provodimo u uživanju sa nama dragim osobama.....

Svi mi smo deca našeg doba i svako od nas svojom individualnom svešću doprinosi opštoj svesti čovečanstva. Tako je usmerenje naše individualne svesti iz žarišta našeg doživljenog odlučujući momenat koji je odgovoran za to da li ćemo mi kao ljudi shvatiti i doživeti taj preobražaj i promene kao nešto bolno puno patnje i problema ili čak i kao smak sveta.

Spoljni, tzv. globalni svet je pun promena koje u mnogim segmentima života nalikuju porođajnim bolovima. Sve jasnije nam se na svakom koraku predočava trenutak vezan za činjenicu da u svakom od nas borave neiscrpne mogućnosti, koje samo trebamo otkriti u nama time što ćemo konačno preuzeti odgovornost i samo-odgovornost za sebe i svoje okruženje, dakle za svet u kome živimo, da se konačno probudimo iz "stogodišnjeg" sna i da sve ono što je u nama upotrebimo za svoju dobrobit i dobrobit svih oko nas, za sopstveni razvoj onog trenutka, kada spoznamo svoju odgovornost i prihvatimo je.

Stare strukture su već davno počele da se raspadaju i lagano prave mesta za NOVO. Za mnoge ljude to može biti povezano i sa problemom slobode. Sloboda zahteva novu definiciju. Sve mogućnosti su u nama i pred nama i upravo to zahteva novi način ophođenja kao i činjenicu da je došlo vreme za odgovorno donošenje odluka svakog pojedinca i upravo je to ono što je sve više prisutno u svesti svakog pojedinca. Upravo u dobu kada nam se čini da je sve postalo moguće postaje jasno koliko je bitno, može se reći uzvišeno bitno u sebi probuditi snagu za donošenje samosvesne i samoodgovorne odluke kako bi se odlučili i izabrali ono što je suština svakog od nas. U tome može ležati jedno od bitnih usmerenja u susret NOVOM DOBU za svakog od nas.

Za to je prevashodno bitan način kako se ophodimo prema sebi i svojoj okolini, šta i gde kupujemo, kako se odevamo, vodimo li pri tome računa samo o trenutnoj modi i ceni, pa na sebe tovarimo sintetičke otrove, ili nam je bitno da je, na primer, pamuk od kojeg je napravljena naša odeća uzgajan bez pesticida, insekticida i drugih otrova; čime se peremo, kakvim kremama se mažemo, ako se mažemo kremom proizvedenom u laboratoriji bilo koje konvencionalne kozmetičke kuće znamo li da se zapravo mažemo naftom koja nam zatvara pore i stvara zavisnost; odakle potiče hrana koju unosimo u svoj organizam, da li je opterećena otrovima tzv. modernog načina proizvodnje, ili je uzgajana prirodno i bez otrova; kako se ophodimo prema medijima, gutamo li sve što nam serviraju radio, televizija i novinske redakcije, ili bar povremeno svesno isključimo tu kutiju, bez želje da saznamo koliko toga lošeg se zbiva u svetu; kakve filmove i pozorišne predstave gledamo, koju muziku slušamo, s kim se družimo, koliko vremena kvalitetno provodimo s nama najbližima, u oazi i na izvorištu naše snage, u porodici; šta govorimo, o čemu razmišljamo, šta mislimo, koliko ljubavi ima u činu našeg delanja i ophođenja prema drugima...

Biljana Vlatković - ONA