Đakon Nenad i Anastasija-Vesna Ilić

FILM OTAC

Film pod radnim nazivom OTAC realizuje se od samog početka kao zajednički projekat dijaspore i matice - u koprodukciji Fondacije Nasleđe Otaca, čiji su osnivači ...
 


Novine Toronto, br. 1379 - Toronto, 29. novembar 2013.

Ovih dana iznenadila nas je vest iz Srbije o jednom ambicioznom filmskom projektu. U pitanju je visokobudžetni igrani film, po žanru istorijska drama, a biografski elementi koji leže u osnovi najavljenog filmskog ostvarenja tiču se istorijskih ličnosti najzaslužnijih za osnivanje srpske države - Stefana Nemanje i Svetog Save.

Film pod radnim nazivom OTAC realizuje se od samog početka kao zajednički projekat dijaspore i matice - u koprodukciji Fondacije Nasleđe Otaca, čiji su osnivači većinom Srbi iz Berlina, i produkcijske kuće OPET& OPET iz Beograda.

Razgovaramo sa beogradskom "sekcijom" idejnih tvoraca filma OTAC - direktorkom produkcije Anastasijom- Vesnom Ilić, i đakonom Nenadom Ilićem, scenaristom.

Kako je došlo do ideje da se baš u ovom trenutku posegne za umetničkom obradom ovakve istorijske tematike?

Koliko ste puta čuli konstataciju da je neverovatno da do dana današnjeg u Srbiji nije snimljen film o Svetom Savi? A uz to obavezno ide: "Koliko filmova Englezi imaju o Kralju Arturu... ", ili "...Hrvatski kraljevi prikazuju se na Istorijskom kanalu, a gde je serija o slavnim srpskim Nemanjićima?" Pa onda defetizam:

"Bolje i da se ničega ne dohvatamo, ako ćemo najveće bitke iz srpske istorije da snimamo sa ciglo sedam konja, sa koliko je snimljen "Kosovski boj". A to je samo vrh ledenog brega srpski žalopojki o tome kako se svi drugi narodi staraju o svom identitetu, o svojoj kulturi, o obrazovanju i slično, dok mi, Srbi, ništa ne radimo na tom planu, ili ako i radimo, činimo to na sopstvenu štetu. Postali smo zadušne babe koje neprestano lamentiraju o odlivu mozgova, o gubljenju identiteta, sistema vrednosti, o zatiranju ćirilice...

Verovatno nam je dosadilo da sve to slušamo, da svakoga dana čitamo iste depresivne vesti, a i kriza srednjih godina je, delimično, učinila svoje, potreba da preispitate svoj dosadašnji život. Pripadamo jednoj generaciji koja baš i nije učinila mnogo toga dobrog za svoju zemlju i svoj narod, već je samo gubila i rušila ono što nije izgubljeno, da bi opet gubila ono što je preostalo. I onda se Sveti Sava sam nametnuo, valjda je i on tu uradio svoje, dao nam smelost da mu se, u vreme velike apatije, obratimo i da potražimo odgovore za budućnost.

Kome je Sveti Sava neophodan na početku 21. veka?

Pa to je kao da pitamo kome je bilo koji svetac potreban na početku 21. veka, ili kome je vera uopšte potrebna na početku 21. veka. Iako je materijalizam dominantan pa čak je i marksizam u poslednje vreme ponovo moderan, a proces sekularizacije zapadnog društva u dvadesetom veku ne može se poreći, od devedesetih godina prošlog veka na ovamo religija je sve prisutnija u našim životima, i sve je više ljudi za koje je vera neodvojivi deo života.
Možda je u Evropi taj proces de-sekularizacije najmanje intenzivan. Problem je u tome što se sve to sada odvija na individualnom planu, i što u društvu u kojem su ljudi svedeni na potrošače, imamo i religijski super-market u kojem svako bira svoje pakovanje kulta, etike, dogme...

U toj ponudi šanse Svetog Save, kao i svakog pravoslavnog svetitelja, su realno smanjene u odnosu na nekog propovednika koji je stalno "na akciji" i koji nudi instant-rešenja - porast sreće, samopouzdanja, pa čak i nekakva duhovna iskustva. A još je Sveti Sava i "ograničen" kao "nacionalni svetac". (Šta nama znači Sveta Nina Gruzijska na primer? Ako i znamo da je pravoslavna svetiteljka, i da je pravoslavlje vaseljensko, a ne usko nacionalno, malo će se koji Srbin, ili Grk, obratiti u molitvi zaštitnici Gruzije.)

Šta dakle, piše na "ambalaži" u koju je "upakovan" Sveti Sava? Piše: srpski svetac, ili zaštitnik Srbije, ili duhovni otac pravoslavnih Srba, naravno - prvi arhiepiskop SPC, rodonačelnik srpskog pravoslavlja poznatog kao svetosavlje, veliki asketa i još veći praktičar...
Ali to nam sve apsolutno ništa ne znači dok ne posegnemo i dok ne "raspakujemo" plastiku i dok ne vidimo šta ima unutra. Moramo da upoznamo Svetog Savu da bi smo shvatili koliko nam je neophodan. Nije lako bez OCA, njegovih saveta i putokaza.

Šta znači to da treba da upoznamo Svetog Savu? Zar nije istina da o njegovom životu naša deca uče još od malih nogu, naročito posle pada komunističkog režima u Srbiji?

I u komunističko doba učilo se o Svetom Savi, istina radije su ga zvali Rastko Nemanjić, sad je možda dobio malo više prostora, vraćene su svetosavske akademije i Savindan kao školska slava, ali suštinski pristup nije se mnogo izmenio - ne samo da su tu iste recitacije, već je isti duh priredbi kao u vreme pionirskih marama. Jednostavno - škola je sekularna, to je njen duh, i ne može ni da bude drugačije u takvoj školi, sve što se tiče vere, crkve, tradicije (koja je zasebna priča), ostaje strano telo - u najboljem slučaju značka na reveru.

Proslava Svetog Save u Crkvi svodi se takođe na svetosavske recitacije i podelu paketića, što je lepo, ali i tu se sledi jedna tradicija iz devetnaestog veka, iz vremena kad su u crkvu već i te kako prodirali elementi iz svetovnih tradicija. Tako da imamo dvostruki problem kad su deca i Sveti Sava u pitanju.

Nije učinjen ozbiljniji pokušaj, osim možda u slučaju pokojeg visprenijeg veroučitelja, da se priča o Svetom Savi prevede na jezik razumljiv deci, da se rastumači značenje njegovog bekstva od kuće, neposlušnosti ocu, monašenja... Ali čak i da se to uradi, taj pokušaj, pitanje je da li je on ostvariv u školi, bila ona komunistička ili demokratska. Priča o Svetom Savi neodvojiva je od priče o Crkvi, to jest o Hristu, a sekularna škola jednostavno ne trpi duh Hristov, to je tekovina modernog vremena kojoj moramo da se prilagodimo i da nađemo kanale kroz koje će reč Božja i reč Savina da teku.

Radni naslov vašeg filma je "Otac". Da li se on odnosi na Svetoga Savu, duhovnog oca Srpskog naroda, ili na njegovog oca, Stefana Nemanju, kao oca srpske državnosti?

To je pitanje koje i sam film postavlja, nisam sigurna da ćemo imati jednoznačan odgovor na njega, i ono je neodvojivo od pitanja odnosa nacije, države i crkve. Ako bismo pitali šta je važnije - narod ili država, verovatno bismo se složili da je to narod, a da je država samo zbir servisa uz pomoć kojih se narodu olakšava svakodnevni život. Ali u svakodnevici države Srbije svedoci smo razvoja tog servisa do neslućenih razmera, do razmera parazita koji ugrožava život kojem bi trebalo da služi.

Zanemarivanje 900 godina od rođenja Svetog Simeona, i uopšte njegovo marginalizovanje, takođe su simptom poremećenog shvatanja države i državnosti.
Utoliko je važno ponovo razmotriti najpre pojmove, pa zatim odnose naroda i nacije, sa državom, a potom i crkvom, kako današnje, tako i srednjovekovno. U žitijima je jako bitan pojam roda - i postoje neke naznake da je on kod Srba bio razvijeniji nego kod drugih naroda, i teško da će biti da je svest o naciji začeta tek u devetnaestom veku, sa nastankom modernih nacija.

U vreme "denacifikacije" Srba, i inženjeringa samosvesti i identiteta srpskog naroda koji je već dugo na delu, spočitava nam se zastarelost samog pojma nacije. A kad se tu još doda i složena uloga Crkve, koja je dugo uobličavala državu i narod, odnosno davala to duhovno očinstvo, koje je najočiglednije u liku Svetog Save, da bi se u modernoj državi svela na smetnju ili u najboljem slučaju na pastorče koje se, po potrebi poziva za sto vladara... sve su to pitanja na koja film svakako neće moći eksplicitno da odgovori, jer film teži da bude umetničko delo i ne treba da pamfletski ovaploti neku ideologiju, ali će se sva ona prelamati kroz odnos glavnih likova - Svetog Save i Svetog Simeona.

A ko je tu kome otac, to je, bojim se, pitanje na koje je najprecizniji odgovor paradoksalan sam po sebi - to je uloga koju su i jedan i drugi morali da kao žrtvu preuzmu, sve pokušavajući da je prevale onom drugom na pleća. To je ljudski, a i naši sveti oci su bili samo ljudi.