|
Za projekat sam saznala pre par meseci. Prvo mi je cela ideja bila totalno
suluda. Međutim slušajući njihovu priču, shvatila sam da sam bila u
velikoj zabludi. Ovi ljudi odlučili su da urade jednu predivnu stvar. Bila
sam iskreno fascinirana njihovom hrabrošću, entuzijazmom, snagom kojom su
rešili da izađu iz životne kolotečine i tom čvrstom odlukom da se upuste u
jednu veoma neizvesnu avanturu... bez ikakvog interesa...samo za svoju
dušu.
Koeljo je u jednoj od svojih knjiga rekao: "Voleo bih da ljudi, nakon mog
završetka, ne govore 'Umro je za života". Sa sigurnošću mogu reći, da ovo
šestoro ljudi živi, ili bar pokušava da svom životu daju smisao.
Saleta znaju mnogi. Mnogi ga i ne znaju. To je jedan nesvakidašnji čovek (za
koga često pomislim da je možda neki vanzemaljac) koji sa svojom porodicom
čini mnoga dobra dela u oplemenjivanju i punjenju tuđih svetova.
Priča počinje. Opustite se, saslušajte...
Kako ste se odlučili da krenete na jedan ovakav put?
 Ideja
o veslanju, nekom beskrajno dalekom rekom, sazrevala je u mojoj glavi
poslednjih nekoliko godina. Kako je moje veslačko iskustvo raslo, tako su
rasli i apetiti za većim rekama, izazovnijim brzacima, udaljenijim
predelima. Bill Mason, verovatno najpoznatiji kanuista ovog kontinenta,
imao je običaj da kaže: "Uhvati me depresija, čim pomislim koliko reka na
svetu neću nikada stići da preveslam". Bill nažalost više nije živ, ali su
Becky i Paul Mason (deca) nastavili njegovim stopama. Bilov čuveni film "Waterwalker"
je pravi klasik, koga svako mora pogledati. Tu nam se otkriva jedna
Kanada, kakvu malo ko od nas poznaje, a koja je nadohvat ruke. Jedan od
mojih najlepših rođendanskih poklona je ogroman laminiran poster tog filma,
uručen nigde drugde nego baš na Gore Mountain-u od strane mog druga
Milijana Kikija Lukića.
S druge strane veoma sam angažovan u Njildeness Canoe Asocijaciji, gde sam
upoznao puno divnih ljudi koji su preveslali kanuom sever Kanade uzduž i
popreko. Oni su me uputili u mnoge tajne i pokazali prečice kojima mogu
brže da uznapredujem kao veslač i putnik, po udaljenim krajevima.
Kako ste se odlučili baš za ovaj "kraj sveta"?
Severni predeli Kanade, naročito tzv. "Barren Lands" su me odavno
fascinirali svojom divljom lepotom, udaljenošću od ljudske ruke i ljudskog
oka - beskrajnim i nepreglednim nebom. Neposrednu inspiraciju, baš za ovu
reku, Hood River, najviše mi je pružio film George Drought-a, koji se tom
rekom spustio četiri puta tokom poslednjih 10 godina.
Priča o tragičnoj ekspediciji Kapetan John Franklin-a 1821 godine, u
potrazi za severno-zapadnim prolazom za Kinu i Indiju, fascinira me već
dugi niz godina. Franklin se, tražeći put nazad do Fort Enterprise-a pod
naletom zime (kraj avgusta!)uputio uzvodno rekom Hud. Od ukupno 20 članova
ekspedicije samo je devet preživelo. Ubistvo, smrt od gladi, možda i
kanibalizam su se preplitali u pričama i naslućivanjima dugi niz godina.
Hud se uliva u Arktički okean, što na neki nama magičan način predstavlja
simbolički značaj "kraja sveta". Osim toga, ona se nalazi na migracionoj
putanji velikog krda karibua, koji se početkom jula svake godine vraćaju
iz Aljaske prema pašnjacima severne Alberte i Nunavuta.
Kojom maršutom ćete ići?
Letimo komercijalnim avionom do Yellowknife-a. Odatle smo iznajmili čarter
hidro-avion koji će nas zajedno sa kanuima i opremom spustiti na jezero
Tahikafaluk. Sledi 15-to dnevno spuštanje ka okeanu u dužini od oko 300
km.
Ceo put je pomalo riskantan i neizvestan. Šta je to što je predvidljivo?
Najveći "neprijatelj" nam je vetar. Često se dešava da vetar neprestano,
duva po 2-3 dana orkanskom jačinom, kada naravno nema mrdanja iz šatora.
 Ako
nema vetra, onda su tu komarci i mušice, u neograničenim količinama. One
su glavni razlog, pored skupog čarter leta, što više ljudi ne posećuje ove
lepe predele. Ljudi koji su iskusili na sopstvenoj koži kažu ovako: "Kada
ideš u WC, ne vredi da se naprskaš sprejom kada skineš pantalone…to moraš
da uradiš u šatoru pre nego što izađeš... inače je posle kasno."
Jedna od najvećih opasnosti ovakvog puta je prevrtanje kanua, jer je voda
ledena i kada je napolju +20C. Hipotermija nastupa posle 2 minuta boravka
u takvoj vodi, posle čega se šanse za oživljavanje eksponencijalno
smanjuju. Iz toga razloga se nikada nećemo spustati niz opasne brzake gde
je šansa za prevrtanje velika. Kad je prva hitna pomoć udaljena 1000 km
ili tri dana jahanja, isplati se biti pažljiv !
Ishrana i pakovanje su specifični...
Pakovanje je velika veština. Za vreme puta moraćemo pešice da obiđemo
dvadesetak ozbiljnih brzaka i vodopada, što iznosi oko 12km. To znači da
ćemo morati da stavimo ranac i kanu na leđa, pa put pod noge. Zato je
hrana koju nosimo većinom dehidrirana, zbog svoje izizetne lakoće, a i
zbog načina spremanja. Međutim, bez nekih sitnica se ne može - beli luk,
slanina, malo suvog vrata uvek dobro dođe! Domaća rakija takođe!
Pecanje je fenomenalno na svim severnim rekama, iz prostog razloga što
nema pecaroša. Zbog toga su ribe ogromne ( naročito pastrmka i poneki
arktički char).
Za ovakav put neophodne su i fizičke pripreme.
Dobra fizička kondicija je neophodna za napore koje ovakav put donosi. Za
razliku od naših uobičajenih vikend izleta gde se lepo umorimo u petak i
subotu, pa u nedelju legnemo u svoj krevet - ovde toga nema. Umor se
malo-pomalo akumulira svaki dan, jer veslamo po 6-8 sati.
Organizam, nenavikao na večiti dan, često ne može da se navikne na novi
režim "rada". Sunce u julu nikada ne zalazi, tako da se u 2 posle ponoći
lepo sve vidi.
Kondicione pripreme nam je osmislio Zlatko Šarčević Šarac koga možda
poznajete preko sportske škole "Junak". Sada je na nama da se pridržavamo
tog režima, a Šarac će povremeno kontrolisati svačiji progres. Psihička
kondicija je možda još važnija. Kako će svako od nas uspeti da se
prilagodi non-stop druženju sa petoricom drugara, a nema ni drveta ni
kamena da se čovek malo osami. Nisu retki slučajevi da se najbolji drugari
zavade, oko bezvrednih stvari, malog neslaganja itd. Beskrajna tolerancija
je najbolja odbrana na ovakvom putu.
Da li ćete tokom putovanja imati kontakt sa civilizacijom?
Ne planiramo, mada nosimo satelitski telefon za slučaj da se suočimo sa
nečim nepredviđenim. Ali zato planiramo i priželjkujemo susrete sa divljim
životinjama koje se retko sreću drugde: Karibu, muskoks, grizli, wolverine
i vuk.
Cela ova priča, ima i elemente mistike kao i dah nekih davnih vremena.
Kutija je zakopana...i još je niko nije pronašao?!
Franklin je, pre nego što je krenuo uzvodno uz Hud, 25-og avgusta 1821, na
obližnjem proplanku u neposrednoj blizini poslednjeg brzaka, zakopao
metalnu kutiju sa porukom. To je bila uobičajena praksa arktičkih
istraživača toga vremena, kada su pisma putovala iz Engleske do Fort
Enterprise-a i po dve godine.
Mnogi Franklinovi lokaliteti su pronađeni a relikti se čuvaju u Muzeju
Prince of Wales u Yellowknife-u. Međutim, nijedan belac. nikada nije
ozbiljno pokušao da pronađe tu kutiju sa porukom. Mi ćemo to probati da
uradimo, uz pomoć metalnog detektora, upoređujući Franklinove sa modernim
mapama.
Kakvi su to ljudi... koji su to razlozi... i kakve pobude da bi se
krenulo duž reke Hud, tamo negde na dalekom severu?
Siguran sam da svako od nas ima neki svoj razlog zbog koga se odlučio na
ovakav put. Mislim da su oni različiti kod svakog od nas, ali nas "guraju"
u istom smeru - na Sever!
 U
mom slučaju, ovakav put u meni inspiriše nekoliko srodnih pobuda. Na našoj
planeti ne postoji mesto koje je više divlje i netaknuto nego što je
predeo kuda prolazi reka Hud. Nažalost, takvih predela je sve manje i zbog
toga osećam veliku želju da ih vidim dok još postoje. Bojim se, da naša
deca, neće imati tu priliku za dvadesetak godina. Osim toga, oduvek sam
bio beskrajno fasciniran pričama o ranim istraživačima, pogotovo polarnih
krajeva. Potraga za severo-zapadnim vodenim prolazom do Kine je moja
omiljena tema. Ovaj put daje mi šansu da svojim čulima omirišem i dotaknem
obale, na kojim su se mnoge priče tragično završile.
Ove predivne zrele godine koje proživljavam ovde sa vama, divnim ljudima,
biće mi još lepše kad se odande vratim.
Da li je sve ovo potreba za dizanjem adrelina...ili postoji i nešto
drugo?
Svakako postoji jedna blago nagoveštena crta, osećaj potrebe za podvigom.
Da se razumemo, ovakav put zahteva određenu spremnost i požrtvovanost,
kako nas tako i naših porodica. Ovom rekom se, možda godišnje, spusti 20
ljudi, baš zato što je daleka i nepristupačna.
Zašto baš vi? Kako ste se uopšte “susreli”?
Tri kanua je najbezbednija konfiguracija. Ako se jednom kanu nešto desi,
po jedan čovek iz njega, može da pređe u druga dva. Čarter let ne može da
u jednom "cugu" preveze više od 6 ljudi, 3 kanua i svu opremu.
Kako smo se našli je priča za sebe, koja bi napunila stranice celog
izdanja "Novina Toronto"! Znamo se preko skijanja ili veslanja, a vaši
čitaoci se možda sećaju našeg oglasa pre tri meseca kada smo tražili "šestog".
Eto, uz vašu pomoć smo našli i šestog a i sedmog!
 Šta
si pomislio u tom deliću trenutka, kada si shvatio da je put izvestan i da
krećeš u jednu veliku avanturu - da san postaje java?
Sale: Najiskrenije sam već duže vreme znao da je moj put na Sever
izvestan, kao što se sunce svako jutro rađa na istoku. U pitanju je bio
samo sastav ekipe - da li će to biti naši ljudi ili moji kanadski drugari
sa kojima takođe provodim puno vremena veslajući. Eto, posrećilo mi se,
imam petoricu sjajnih drugara koji su jedva čekali da ih neko pozove na
jednu avanturu!
Miloš: Kanu vozim već nekoliko godina. Odrastao sam na Dunavu.
Bavio sam se ribolovom a istovremeno i arheologijom vezanom za reku.
 Za
mene je cela ova ideja, ovaj put na severu od samog početka bio jedan
veliki izazov. Kada sam se prijavio, prva misao mi je bila"šta mi sve to
treba". Vremenom sam prebrodio krizu... tako da sad jedva čekam da krenemo.
Sve to me je nateralo da se bacim na vežbe i masu kondicionih treninga,
što mi jako prija a što verovatno nikada sebi ne bih omogućio da nije ovog
puta.
Ono najvažnije je da sam od porodice dobio potpunu podršku. Čak su mi
rekli da sam lud ako ne idem, jer mi je ovo avantura života.
Moj deo priče na terenu, se sastoji u tome da u saradnji sa Zlatanom
obezbedim pristojne količine ribe za jelo i da istu spremimo. U tom smislu
smo prošli kratak kurs sušimija (kod majstor Peđe), što je veoma važno.
Ako nam nestane goriva, nećemo moći da kuvamo, tako da možemo da napravimo
ukusan obrok i od presne ribe.
Kao arheolog od iskustva, pokušaću da svo svoje znanje i intuiciju
iskoristim za lociranje ostave, koju su za sobom zakopali prvi istraživači.
Radujem se susretu sa prirodom, onakvom kakvu su je videli i doživeli
ljudi praistorije, o čemu čovek današnjice može uglavnom da sanja.
 Zlaja:
Moja priča počinje na talasima reke Tise i druženja sa šaranima, somovima
i alasima, sa drugarima koji ostaju baš takvi za života cela, sa
tamburašima čiji me "roj tamburica" nikako ne napušta do dana današnjeg i
čini taj duhovni svetionik koji me drži na pravom kursu, pa po makar
kakvim bespućima ovozemaljskim lutao. Prosto neverovatno kako sve to
funkcioniše i štima bez ikakve pomoći visokih tehnologija i GPS-ova, pa
čak i onih najmodernijih koji još nisu izmišljeni do dana današnjeg.
U mom kraju pričaju, da kada ti to Tisko blato, mulj i kalj ... ta Tiska
voda uđe jednom u uši, ostaje u glavi do sudnjeg dana, baš kao lososima
koji se na kraju svog života, posle lutanja po bog zna kakvim morima i
okeanima vraćaju baš u onu reku, rečicu ili pak potočić iz koga su se
izmigoljili kao punoglavci.
Elem, nekako se ja dokopam kanadskih papira i presretan sednem u 747 (tu
leteću tvrđavu koja nije ostavljala ni trunke sumnje da može da uzleti)
trudeći se da zaboravim tužno i neprijatno, te gospodnje 94-te, vinem se
preko Veeelike Bare put kontinenta prosperiteta i High Tech-a. Posle
godina i godina zurenja u ekran i učenja kojekakvih kompjuterskih jezika,
mrežnih protokola i security detalja ... nesebičnog žrtvovanja za bolje
sutra (?!?!), jednog dana (baš istog kao i prethodnog ... baš istog kao i
svih prethodnih dana u poslednjih, tričavih, desetak godina) posmatram
kroz prozor mog office-a onu gomilu metala i stakla i kompletan
svakodnevni cirkus u donjntonjn-u i razmišljam o filozofiji života (a o
čemu bi?). "PING" stigao je email "tražimo šestog" za put na Arktički
okean niz Hud reku. Sudbina?!? Možda. Hood ?!? Nemam pojma o čemu ovi
ljudi pričaju. Reka? Dovoljno. Nisam časio ni sekundu. Samo sam kliknuo
"Reply to all with History". Poruka je glasila. "Vašim mukama je došao
kraj. Imate šestog!". Pravi izbor!
 Naravno
bilo je tu kojekakvih, kraćih i ne baš toliko kratkih putovanja po toj
kanadskoj prirodi. 20,000 reka i jezera samo u Ontariju i nije baš mala
stvar, prijatelju moj. Bilo je tu i štuka i smuđeva i pastrmki i lososa
ali ... Hood River ... 250 km do Arktičkog okeana ..... preko 30 km
portaža ... 3 nedelje .... pa kojoti .... kaktusi .... oluje, pa nema vode
.... ni struje ... razjareni muskoksi ... nepregledna stada cariboo-a ...
pobesneli grizliji.
UUUUHUUUUU IDEMO !!!
Ubeđen sam da se ni stari dobri Frenklin ne bi izgubio (i svaki trag mu se
zameo) da ga je pratio Joca cigan i njegovi tamburaši sa "Sagradiću Šajku".
Pa i 747 je uzleteo i ne samo uzleteo ... i sleteo je ... i to više puta.
A što onda ne bi i mi?!?
Kako su to primile vaše lepše polovine? Zašto u ekipi nema žena?
Sale: Znaš kako se kaže - iza svakog velikog čoveka stoji još veća
žena. Nemam sumnje da je to velika istina. Doduše, nisam siguran da li
obrnuta postulacija takođe važi?
U mom slučaju stvari su se odvijale dosta prirodno i logično. Tanja je moj
najbolji kanu partner i mi provedemo bar 30 dana godišnje veslajući
zajedno. Najveći razlog što Tanja ne ide sa nama, je naš strah da ostavimo
decu nezbrinutu, za slučaj da se nama nešto desi.
Miloš: Grupa je otvorena i za ženske članove, ali samo u pripremnom
periodu. Kada steknemo više iskustava, možemo i da se proširimo.
S druge strane, naše žene su, uglavnom, najpametnije na svetu, što
prevazilazi zahteve ekipe - nama su potrebni samo pametni, ni manje, ni
više.
Zlaja: Žene su uvek bile "bad luck" na brodovima, u ratovima i
životu uopšte. Ali ovakvim putnicima namernicima, sa ovolikom količinom
pozitivne energije i verom u pobedu ne mogu ništa. Izazivamo ih da
testiraju svoj "bad luck". Primamo ih u tim, posebno ako su lepe i vesele.
Sale (dodaje): Pomenuo sam moju Tanju kao redak primerak naše,
srpske žene, koja se "primila" na veslanje i uživa u njemu. Velika je
šteta ako ne možeš sa bračnim drugom da podeliš tu sreću odlaska u prirodu!
Nikakvi drugari ti to neće nadomestiti!
Tako je muški sastav naše ekipe, više posledica toga što naše žene, bar
one koje ja poznajem, još uvek nisu otkrile lepote kanadske prirode u
tolikoj meri da se odluče za jednu ovakvu avanturu. Ne sumnjam da je samo
pitanje vremena kada će se to desiti. Biće mi drago ako ovaj članak
posluži kao inspiracija, nekoj čitateljki lepšeg pola i prikrivenog
avanturističkog duha.
Okrenut si prirodi i uspeo si da nađeš formulu, po kojoj uspevaš da živiš
u ovom haosu od života a istovremeno imaš vremena za sebe i svoju porodicu.
Kako ti je to pošlo za rukom?
Kao najvažnije, moraš imati mir u kući i mir u duši. Ja imam sreću da već
godinama radim od kuće, tako da dosta vremena providim sa Tanjom i decom.
Nalazim da se u prirodi stvari dosta pojednostavljuju i istovremeno nekako
jasnije. Sav onaj oblak komplikovanosti našeg života u gradu, nekako biva
oduvan čim prođem Barrie na putu za Killarney ili već negde gore. Hrana,
voda, sunce - imaju drugačiji kvalitet kad ti je šumski svod, jedini krov
nad glavom! Ovde u gradu, često uhvatim sebe, kako ne pogledam u nebo
danima. A to je najvažnija stvar od koje toliko toga zavisi kad si u
prirodi! Kažu da ti dom nije tamo gde živiš, nego tamo gde pripadaš. Tako
se ja osećam u šumi, pored reke. Smiren i spokojan, kao kod kuće.
Živimo u jednom isključivo materijalnom svetu - objasni mi koji je način,
po tvom mišljenju - da ga prevaziđemo i da sledimo, one duboko potisnute,
ljudske instinkte?
 Rade:
... sjever Kanade, Nunavut, arktički okean i sve ono što ide u našim
domišljanjima sa ovim riječima.
Preplivali smo Atlantik prije destak godina, prionuli na izgradnju
kapitalizma i... uspješno postali relativno dobre poreske platiše...
Potajni san svih koji nisu plivali. I naš se prvobitni san ostvario.
Ubrzo smo shvatili da to nije bio san nego java, dobra, bezlična i
iscrpljujuća.
I plivali smo u toj javi i dan danas plivamo u njoj osvrćući se sve češće
i kraće unazad, idealizujući ono preatlantsko doba... i kupujemo ajvare,
pite, ćevape, slušamo Bajagu... raspravljamo beskrajno o raspadu jedne
zemlje koja i nije baš morala da se raspadne.
Ali...
Pristali smo da budemo dobri poreske platiše.
Predivan, začarani "krug dvojke" u kome se vrtimo već desetak godina ovdje
u Torontu, donio nam je ugodan život, kuće, poslove i nelagodan osjećaj da
nešto nije proštimovalo.
Smjestili smo se, ugnijezdili u ovoj prelijepoj zemlji i - zaustavili se u
Torontu, uglavnom.
Neki od nas su riješili da zaplivaju dalje. I malo po malo, jezera, rijeke
oko Toronta, pa malo dalje i tako dalje...do Arktika.
Začarani krug svakodnevice u kojem se vrtimo počeo je da donosi umor,
dosadu i nezadovoljstvo. Čula, razdražena do maksimuma i um napregnut do
pucanja su tražili smirenja. Svaki izlazak na vodu kanuom je značio mir i
povratak snage umne, životne. Počelo je da nam biva lijepo. Počeli smo da
tražimo društvo i ono se našlo, jednostavno, brzo. Sale, duša i ovog
projekta, nas je lako i jednostavno okupljao.
Začarani krug svakodnevice, rad u kjubiklu i beskrajne vožnje zakrčenim
putevima su zamijenjeni beskrajnim plavim svodom iznad i bekrajnim zelenim
pojasom okolo dok si na vodi i naprežeš sve svoje snage da okreneš kanu u
željenom pravcu, uprkos matici moćne Petavave i udarcima vjetra pravo u
lice. Ti sam sa elementima koji život znače - vazduh, voda, zemlja, vatra.
I počinješ drukčije da mjeriš i vrijeme i prostor i život i drukčije da
gledaš na sebe i svoje i neka davna, praiskonska znanja, slutnje počinju
polako da izlaze na vidjelo.
 Zvijezde
počinju da imaju drukčije značenje i postaju ti sestre tamo negde u
Kilarniju dok uz vatru sa svojim drugarima tražiš odsjaj svoje na jezeru.
Priče oživljavaju i postaju dio miljea u kome se krećeš. Ti se stapaš sa
okruženjem. I svaka riječ, svaki pokret, ima smisla i svrhu koju
prepoznajes.
Tu vidiš sebe, nekog dalekog, na poslu, u Torontu i smješkaš se nad tim
čovom koji gazi svakodnevicom prilično uštogljenom i praznjikavom.
Morgidž-garbidž život. Kako omogućiti tom čovi da stane, zamisli se nad
sopstvenim životom, pogleda u nebo i počne da broji zvijezde... zbog sebe,
zbog svoje djece, zbog svojih prijatelja?
Teško!
A tako jednostavno.
To naše "osvajanje" kanadskih beskrajnih prelijepih predjela je bio
odgovor.
Postali smo osjetljiviji, bolji, viši.
Ali smo i razumjeli da - nema kraja. "Beskrajno plavi krug i u njemu
zvezda', kako reče pjesnik.
I nema kraja... Ljepota je u procesu. Shvatamo da smo ljepši, viši,
osjetljiviji samo ako istrajemo prema toj zvijezdi i uplovimo u "beskrajno
plavi krug".
I eto nas sada na Hood River-u.
Da speremo sve naslage civilizacije i da se sretnemo sa sobom.
Da vidim ko sam to JA.
Beskraj!
* * * * * * *
Verujem, da će mnogi od vas pomisliti: Šta im ovo treba? Zar pored svega
ovoga što se zove život moraju još da se igraju sa njim?
Možda trebamo da se zapitamo, posle ovakve jedne priče, a ima ih sigurno
još nekoliko, ko je ovde lud?
Ovo su neki sasvim obični ljudi, koji žive u istoj realnosti kao i vi.
Međutim, oni su uspeli, svako u svom domenu, da se trgnu, da se “probude”
sa čvrstom rešenošću da i na ovom kontinentu ostave trag. Oni su ljudi
prirode , što im omogućava da budu “stanovnici sveta” ne zaboravljajući ni
u jednom trenutku odakle potiču.
Oni su srednjih godina i za razliku od mnogih, ne osvrću se setno za
prošlošću kao nečemu što se desilo i neće se ponoviti, kao nečemu što je
jedino bilo lepo a eto sada ga nema.
 Odlučili
su, hrabro, da u tim nekim pustim zvezdanim noćima pored logorske vatre
imaju neke svoje priče koje su sadašnjost, neke snove koji će upornošću i
verom postati stvarnost.
Kreću 7 jula 2006 na dvonedeljnu avanturu, u neizvesnost. Pripremaju se
uveliko. Svi datumi su utvrđeni. Karte stoje u nekoj fioci sa
nestrpljenjem čekajući da budu upotrebljene.
Potrebna im je pomoć. Oni je ne traže - oni samo žele da dobiju vašu
podršku. Ceo put iziskuje velike troškove, kako za opremu koju treba
obezbediti tako i za transport. Od velike pomoći bi im bilo da ih
sponzorišete i time podržite u ovom velikom projektu koji su zamislili.
Jedna od solucija je majca” koju možete kupiti (a koja je veoma lepa) .
Samim tim postajete deo ove “male” družine.
Svi vi ostali “prirodnjaci” odvojite samo jedan trenutak i ubacite se u
njihov “film”. Moramo nešto preduzeti da i ovih stvari bude sve više jer
samo tako ćemo dati kvalitet našem životu. Zar moramo samo da se okupljamo
i budemo solidarni kada je tuga oko nas. Napravite pomak u vašem životu i
podržite ljude sa dušom i srcem junačkim. Nije bitno koliko ćete dati, jer
oni na ovaj put kreću sa vašom ili bez vaše pomoći.
Lično smatram da im je više potrebna vaša vera, vera da nisu na pogrešnom
putu i potvrda da treba biti istrajan u savladavanju “civilizovanog” sveta.
Da li se prepoznajete kada se pogledate u ogledalo? Ili je pred vama neki
strani lik?
Ukoliko želite da ih kontaktirate telefon je 416 433 8413
Ivana Đorđević |
