|
Imamo priliku da razgovaramo sa članovima grupe BYPASS iz Toronta, koji
nas po ko zna koji put vode u nešto novo i interesantno.
Recite nam ko to tamo u stvari svira?
Pre svega pozdrav svim vašim čitaocima i hvala na prilici da govorimo o
našem sledećem projektu. Ne volimo ovu reč “projekat”, ali obzirom da se
već 5 meseci žestoko spremamo za naš sledeći nastup u Torontu, imamo i
razloga da ovo nastojanje uokvirimo jednim multimedijalnim projektom. Da
odgovorimo na vaše pitanje: sviraće grupa BYPASS iz Toronta, a na programu
će se naći muzika iz nama najdražih filmova. Mi smo hteli da uradimo nešto
sasvim drugačije, nešto što niko ranije nije uradio ni u dijaspori, a ni
kod kuće.
Sviraćete muziku iz filmove ex-YU kinematografije. Ovih dana nije baš
lako definisati taj vremenski period.
Tu nema baš nikakvih političkih konotacija, i to je poslednje o čemu smo
razmišljali. Ex-YU je završena priča, ali je nepobitna činjenica da su se
zlatne godine naše kinematografije upravo desile za vreme postojanja te
države. Mogli bi na dugačko pričati o našem “crnom talasu”, o “češkoj
školi”, o devedesetim godinama. U Evropi ne postoji filmska nagrada koja
nas je zaobišla a pojedina imena iz ove branše i danas imaju status
legendi. To važi od kineskog ludila za Batom Živojinovićem pa do kultnog
statusa koji Emir Kusturica ima u današnjoj svetskoj kinematografiji.
Šta će se u stvari desiti 13. maja, u čuvenoj The Opera House u
Torontu?
 Mi
planiramo da sviramo muziku iz preko dvadeset domaćih filmova koja će iza
nas, na pravom bioskopskom platnu, biti praćena udarnim kadrovima.
Praktično, imaćete priliku da vidite isto toliko trejlera, kako se to ovde
zove. Uraditi ovako nešto, iziskuje mnogo truda, traganja, konsultacija i
naravno, slobodnog vremena. Nije bilo lako naći filmove kao sto su na
primer « Ljubav i Moda » iz 1960 godine, ili «Skupljači perja » iz 1967.
godine. Mi smo imali sreće da je ova kinematografija izrasla na
neobjašnjivom Balkanu gde su i muzički uticaji i oblici verovatno
najspecifičniji na celom svetu. Na teritoriji koja nije bila veća od
razdaljine izmedju Montreala i Nijagare, vi možete čuti i bečke valcere,
polke, kadrile, zvuk madjarskih cimbala, italijanskih kancona, turskih
zurli, gajdi, harmonika, a bogami i žestokog rock’n’roll-a.
Naš najveći izazov je bio da napravimo pravi izbor i odaberemo
najreprezentativnije numere. Mislimo da smo u tome i uspeli a bićemo
presrećni ako uspemo da prenesemo dah tog vremena I na naše goste.
Recite nam nešto o repertoaru koji spremate za 13. maj?
Voleli bi da to ostane iznenadjenje za sve one koji nam se pridruze.
Naravno, BYPASS je za ovaj koncert morao da pripremi potpuno novi
repertoar i da prilagodi našu rock svirku originalnim muzičkim numerama iz
svih tih filmova. Mi vas pozivamo da provedemo jedno sigurno nezaboravno
veče i podsetimo se jedne briljantne epohe jugoslovenskog filma i filmske
muzike. Dodjite da se provozamo autobusom dan pred nemačko bombardovanje
Beograda, podsetimo na miris perja prosutog po banatskom blatu, pokazemo
haljine sa žiponima kako prekrivaju vespe i lambrete, odvezemo na morski
žal u sred Sarajeva, objasnimo zašto su karanfili najlepše cveće a fiće i
moskviči najbrži i najbolji automobili na svetu.
U vašoj najavi pominjete i „crveni tepih“. Šta to treba da znači?
Malo domaćeg glamura u Torontu? Pa što da ne! Voleli bi da to veče
predstavimo kao mali filmski festival, malu retrospektivu domaćeg filma.
Nije baš lako naći priliku da za jedno veče vidite ono najbolje sto je
izašlo iz te kinematografije. Mi ovom prilikom pozivamo našu publiku da se
malo „otkače“, počastite sebe izlaskom u koktel haljini ili u odelu sa
kravatom. nešto slično je uradjeno prošle godine na Kalemegdanu u Beogradu
kada je napravljena žurka na otvorenom prostoru sa temom iz ludih
pedestih. To veče se nije moglo proći od devojaka u žiponskim haljinama,
muskaraca sa „frulica“ pantalonama i od parkiranih vespi.
Do sada smo samo navodili imena članova benda i na tome se sve
završavalo. Ko su u stvari BYPASS-ovci?
Moramo da priznamo da nismo navikli da pričamo o sebi na ovakav način, ali
evo prilike i za vaše čitaoce da saznaju po neki detalj o nama i van
scene.
Nebojša Djekić – Djeka
U BYPASS-u sam od samog početka, skoro 4 pune godine. Svi mi živimo u
Kanadi u ovom “opuštenom” ritmu, i teško je i objasniti koje zadovoljstvo
i opuštanje osećam kada se zatvorimo u studio za probe i prangijamo 3 puna
sata. Kući se vratim kao monah sa Hilendara kaludjer sa Tibeta, ne
dodirujući zemlju.
 Inače
živim pravi “rokerski život”: oženjen sam, imam dva sina od 11.5 i 13
godina, radim u banci od 9-5, vodim klince po treninzima, časovima muzike,
šišam travu, čistim sneg, sam menjam ulje na kolima, …Kao sto vidite, vrlo
slično životu Kita Ričardsa, Ozi Ozborna i ostalih kolega iz struke.
Stariji sin Danilo već svira električnu gitaru, ide u neku “school of
rock” i potpuno je odlepio za rok muzikom. I meni je čudno kad ga vidim da
vežba nešto od Erik Bardona... Mladji sin Pavle je počeo da udara bubnjeve
u istoj školi, i onog trenutka kad smo mu kupili bubnjeve, prestao je sa
sviranjem. Eto, sad imam bubnjeve u kuci i ko ne zna kakvo je to
“blagostanje” za ostale ukućane, teško mi je da došaram taj utisak.
Obzirom da u kući imam svu potrebnu opremu za vežbanje benda, BYPASS se s
vremena na vreme okupi i kod mene u kući, i onda maltretiramo okolni
komšiluk.
Moja supruga Nataša je puna razumevanja za ovakvu interesantnu familiju i
ostaje joj jedino da se priključi opštem trendu. Naravno, za ovakav jedan
hobi je potrebna užasna podrška od naših lepših polovina i jasno nam je da
im nije lako sa nama.
Kao i svim ostalim drugarima iz benda, muzika mi je stalno u ušima. Ima tu
svega, od Bobana Markovića do Vintona Marselisa, od Kubanaca do Džordža
Torguda, od „Silueta“ do „Partibrejkersa“... Jedini uslov je da sve mora
da bude glasno. Kao omladinac sam svirao gde god je bilo prilike: na
ekskurzijama, na žurkama, po bendovima, na ulici, na gitarijadama, na
beogradskim splavovima, u vojničkom orkestru...
A da, u BYPASS bendu sam zadužen za bas gitaru i povremene izlete u solo
pevanje, obično u pesmama koje niko drugi neće da peva. A ja volim strašno
da pevam! Isto kao i Džimi Barka u kultnom filmu Žike Pavlovića „Kad budem
mrtav i beo“. BYPASS mi je ukazao poverenje da i na ovom filmskom koncertu
otpevam jednu pesmu koja je dosta atipična za naš repertoar, a ja tom
izazovu nisam mogao da odolim.
Jovana Kovačević
U Kanadi me svrstavaju pod onom novom generacijom imigranata. Poreklom sam
iz Paraćina, malog grada centralne Srbije. Moja muzička karijera je počela
u mom rodnom gradu, sa prvim školskim horom, priredbama i nizom muzičkom
školom, odsek klavir. Posle dve godine pohadjanja muzičke škole, kao i sva
deca koja ne znaju sta hoće i ne žele da porade na svojim talentima, tako
sam i ja pravila probleme u smislu ne želeći da idem. Tu je bio I kraj mog
učenja klavira.
 Na
početku srednje škole sam izrazila želju da se opet vratim toj istoj
muzičkoj školi ali ovoga puta u drugom pravcu – solo pavanje. Već u ovom
stadiumu sam bila malo zrelija, I uspešno sam završila.
U Torontu sam prvi put nastupala sa grupom STRES kao prateći vokal i to je
bilo moje prvo eksponiranje u srpskoj zajednici na insistiranje mojih
bliskih prijatelja.
Ovo je bilo jedno jako lepo iskustvo ali isto tako i “stresno”, obzirom da
prvi put nastupam.
Sa BYPASSOM priča je počela sasvim slučajno. Bila sam obožavatelj
BYPASS-a, i svaki njihov koncert sam redovno posećivala. Lečila sam svoju
nostalgiju pesmama EKV-a, Partibrejkersa, Orgazma, i mnogih drugih koji su
BYPASS u to vreme svirali.
Prva komunikacija je počela sa Djekić Nebojšom, koji me je slučajno video
na pauzi za ručak, i tako je počela redovna vizita. Pričalo se o svemu i
svačemu. Ja sam se znatiželjno raspitivala kad će biti neki sledeći
koncert. Pošto je u tom trenutku doslo do izmene u bendu BYPASS, Djeka me
je , uz dogovor sa ostatkom benda, zaprosio i zamolio da se pridružim
sastavu BYPASS-a.
Naravno, rekla sam sudbonosno da, i tako je počela priča BYPASS sa novim
vokalom ili “pevačicom”.
U početku su bili sumnjičavi oko svega toga: kako će to proći, da li mogu
da pevam, treba li prilagoditi pesme ženskom vokalu. Navikavali su se na
mene, a i ja na njih... ali se do sada sve pokazalo jako pozitivno. Moram
napomenuti “support team” ili supruge muškog dela BYPASS-a, koje su me
podržavale od samog početka, bodreći me, jer su znale koliko sam bila
uplašena.
Inače živim “opušteni” život od 8:30-5, bavim se računovodstvom i uterujem
dugove.
A baš ne izgledam tako, joj. Znate ja sam u stvari jako fina I dobra
osoba... hahahha
Slobodno vreme provodim sa meni dragim ljudima, mojim najmilijima koji su
i moja najveća kritika i podrška.
Davor Popović - bubnjevi i udaraljke
Pored gore spomenutog gospodina basiste, činim okosnicu ritam sekcije
Bypassa, skoro od samog početka, ranog proleća 2003 godine.
 Verovatno
sam jedan od "najzaludjenijih" članova benda sa korenima u neprevazidjenim
sedamdesetim i osamdesetim, na vibrantnoj beogradskoj rok sceni, a i
jedini koji je ostavio muzičkog traga na okruglom parčetu plastike zvanom
LP ploca još daleke 1982.
Sećam se dana kada sam transportovao bubnjeve na svirke po selima ispod
Avale, autobusima GSP-a I molio "majstora" da malo sačeka na stanici dok
utovarimo/istovarimo svu tu skalameriju ! Od tada datira i moja želja za
nekim "lakšim i manjim" instrumentom pa, za one koji ne znaju, pomalo
"pikam" i bas.
U Kanadi sam već 16 godina i prvo parče nameštaja koji smo kupili bila je
stereo Hi-Fi linija! Bubnjevi su najznačajniji dekorativini element mog
bejsmenta a sviram ih skoro svako veče, za svoju dušu, uz CD-jeve, na
opstu "radost" ukućana I komsija, što za posledicu ima moj produbljeni
duševni mir ali i pad cena kuća u neposrednoj okolini.
Repertoar mi je daleko od BYPASS-ovog, u glavnom u sverama heavy-metala I
hard/jazz rocka.
Oženjen sam neverovatno tolerantnom suprugom Gordanom, a naslednik koji
uskoro puni 12 godina, već pokazuje skolonsti ka tatinom instrumentu i
muzičkom ukusu, što često dovodi gore spomenutu (bračnu) drugaricu do
očajanja…..
Ja naravno, ne lupam sve svoje vreme: većinu ga, zapravo, provodim
gledajuci u nule i jedinice, "kuke I motike" koje pomažu da berze, banke i
brokerske kuce lakše I brže pelješe pošteni svet….
U ostatku slobodnog vremena, posle završenih nabavki, plaćanja računa I
poljoprivrednih radova u bašti, sklapam makete tenkova I tamanim
životinjsko carstvo I čokoladne banane….
( čak i u pauzi izmedju pesama na živim koncertima ! )
Aleksandar Micić - Mića
I ja sam, zajedno sa Djekom, u Bypass-u od samog početka. Sve je počelo
gotovo slučajno, od sviranja nas nekolicine na nekoliko žurki, a onda
odjednom postalo ozbiljnije i zabavnije. Moram priznati da mi pre dolaska
u Kanadu nije ni na kraj pameti bilo da ću jednog dana u svojim "poznim"
godinama svirati u grupi i držati koncerte. U grupi sam zadužen za
klavijature, a na koncertu 13. maja ću se po prvi put usuditi i da se u
nekoliko pesama oprobam i na gitari.
 U
Torontu sam vec 12 godina i čini mi se da predstavljam tipičnog emigranta
novije generacije - elektroinženjer po struci koji ovde od 9 do 5 radi
softver u jednoj od velikih banaka. Oženjen sam suprugom Natašom i imamo
sina Filipa od 4 godine sa kojim provodim najveći deo slobodnog vremena.
Filip je već bio na dve tatine svirke i, mada ga je glasna muzika pomalo
uplašila, posle tražio da mu puštam video i audio snimke sa naših
koncerata.
Kada ja pokušam ponekad nešto da mu otpevam, obično mi lepo kaže "Tata,
nemoj ti da pevaš, peva samo Jovana". Zato sam prihvatio kritiku i ne
usudjujem se da pevam čak ni prateće vokale u grupi. Inače, pored dečijih
pesmica, omiljene Filipove pesme su "Amsterdam" i "Avionu slomiću ti
krila" od Riblje čorbe. Da li je to znak da će krenuti tatinim stopama,
videćemo.
U slobodno vreme pored odlazaka na probe, već više od 10 godina zajedno sa
Natašom i još nekoliko prijatelja sam redovni pretplatnik koncerata
klasične muzike, što nam svima jako prija kao predah od svakodnevnog
ubitačnog kanadskog tempa zivota. U svakom slučaju muzika čini veliki deo
mog života i imam utisak da mi se u glavi non-stop nešto "vrti", bilo da
je to rok, dzez, etno, "world" ili klasična muzika. Maštam o danu kada ću
imati dovoljno slobodnog vremena (u penziji možda?) da u nekom svom
zamišljenom kućnom studiju provodim vreme snimajući muziku koja mi svira u
glavi i koju verovatno niko osim mene ne bi želeo da čuje.
Vlada Nikolić
Evo nešto i o meni. U Bypass sam došao na samom početku, otprilike u isto
vreme kao i Davor. Moram reći da mi cela ova avantura neverovatno prija.
Rodjen sam u Beogradu 1974. godine. Odrastao na Vračaru, i od malena bio
navučen na muziku. Kao klinac sam pored oca slusao Elvisa, The Beatles,
Rolling Stones, Jerry Lee Lewis-a i ostale pionire Rock'n'Roll-a. Kad sam
se približio tinejdžerskom uzrastu ujak mi je dao 80-ak ploča malo
ozbiljnije sadržine: Led Zeppelin, Jimi Hendrix, Deep Purple, Mahavishnu
Orchestra, Corea, Cream, ELP, i td. To je bio početak moje ljubavi prema
mnogo raznovrsnijoj svirci. Tada sam počeo da istražujem i blues i jazz,
trošim džeparac i novac za školske knjige na berzi kod SKC-a na ploče
Muddy Waters-a, Jeff Beck-a, Keith Jarret-a i drugih, naravno na
oduševljenje mojih roditelja.
 Kao
dete sam svirao violinu, koju sam, iz poštovanja prema ukućanima i
komšijama, napustio posle 4 godine. Ali sa 13 godina sam dobio svoju prvu
gitaru i istog dana naučio da sviram "Hey Jude". Svirao sam po bendovima
gde god sam imao prilike, i na taj način sam uspeo da proširim svoje
vidike u muzici, tako da mi je ukus postao sve raznovrsniji. Tokom srednje
škole sam takodje razvio interesovanje za snimanje i muzičku produkciju, i
po povratku iz vojske sam počeo da radim kao asistent u legendarnom
beogradskom studiju Akademija.
Mnogo godina kasnije i dalje provodim dane i noći u studiju, radeći kao
tonac i dizajner zvuka. Preostalo vreme provodim sa mojim slatkim
devojčicama: suprugom Lolom i ćerkom Lunom. Lola se bavi slikanjem i radi
na animiranim filmovima i ima neizmerno strplenje i razumevanje za moju
ljubav prema muzici. Luna uredno ide u drugi razred, naravno već ima svoju
prvu gitaru, i radi sve što deca i treba da rade. Zajedno mi čine i
najteži dan lepim i veselim.
Svirku sam napustio jos 93, pošto je život išao nekim drugim tokom. U
Kanadu smo stigli pre tačno 11 godina i 5 dana. Prilika da zasviram u
bendu kao što je Bypass je ono sto mi je trebalo da obnovim svoju strast
za svirkom posle 10-ak godina nesviranja. Ponovo sam zasvirao i sad osećam
jos veću strast prema muzici, koja mi je, i profesionalno i u privatnom
životu, sastavni deo svakodnevnice. Svake nedelje imamo par sati kad
možemo da budemo nestašni dečaci, pravimo galamu i uživamo. Na koncertima
ponekad i zapevam, ali iz poštovanja prema publici svodim to na minimum
(mada mi jako prija!).
Projekti koje Bypass radi nam svima daju priliku da istražujemo nešto novo
za svaki koncert. Dolazak Jovane je bio još jedan veliki izazov za sve nas
da se prilagodimo ženskom vokalu. Ali čini mi se da nikad nismo bolje i
zrelije svirali. Koncert filmske muzike je najveći projekat koji smo do
sada preuzeli na sebe i ubedjen sam da će biti fenomenalno. A posle
toga...Ko zna.
Da li imate jos neku poruku za naše čitaoce?
Poruka je kratka i jednostavna. Iskreno verujemo da se ovakvo veče ne
propušta, a Jovana, Mića, Davor, Vlada i Djeka vas čekaju na crvenom
tepihu. Svetla se gase, projekcija počinje. Svako ko je makar i jednom
ušao u zamračenu salu bioskopa i čuo omiljenu muziku zna o cemu pričamo.
Ivana Đorđević |
