|
Neuobičajena pevačka karijera - Goran Dime nije išao utabanim stazama
muzičkog školovanja…
- Još u osnovnoj školi i nižoj muzičkoj školi profesori su mi prognozirali
karijeru operskog pevača. Ipak, put do prepoznavanja svoje najveće želje i
odluke da se talenat stavi u službu ozbiljnog umetničkog posla, bio je
dug, težak i neizvestan. Išao je najpre preko drugih zanimanja, od
profesionalnog glumca do prodavca polisa osiguranja, a zatim kroz godine
školovanja glasa koje sam sam finansirao.
Početak školovanja se dešavao u Italiji, u Toskani, u malom mestu
Riparbela, petnaestak minuta udaljenom od mora, odakle se pri vedrom
vremenu moglo videti u daljini ostrvo Elba, ali je zbog nadmorske visine
prilikom svakog zahlađenja, valjalo grejati stan u kome sam boravio.
Imao sam sreću da mi je profesor bio Gaetano Bardini, tenor, jedan od
najuspešnijih pevača šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pevač
koji je u svojoj karijeri pevao u velikim operskim kućama kao što je
Metropoliten, i sarađivao sa mnogim velikim pevačima i dirigentima.
Pedagoško umeće i upornost maestra Bardinija, kao i njegova velikodušnost
i prijateljstvo je nešto što ostaje kao neizbrisiv pečat za ceo život.
Školovanje u Italiji je vrednost koja je unapredila ne samo moju pevačku
tehniku i dala smernice mojoj budućoj karijeri, već i obogatila, mogu
slobodno da kažem i oplemenila moj život i pogled na svet.
 Po
povratku u Beograd, učio sam kod naših poznatih pedagoga Radmile Smiljanić,
pok. Nade Tomanić i čuvene Biserke Cvejić. Svako od profesora je doprineo
mom napretku, ali mogu da kažem da me je na profesionalni put izvela
Olive-ra Jovanović, jedan od najuspešnijih pedagoga mlađe generacije.
Studentkinja Biserke Cvejić, Olivera se brzo posle Akademije posvećuje
pedagoškom radu i već na samom početku svog rada ima učenike koji postižu
značajne uspehe. Jedna od njih je i moja koleginica Violeta Poleksić, član
Opere u Strazburu sa kojom često nastupam, kako u Beogradu, tako i u
inostranstvu.
Iako moja karijera već uzima zamah, časovi pevanja sa Oliverom i danas
imaju za mene izvanredan značaj i još jednom dokazuju da u umetnosti
granice ne postoje i da se samo upornim radom mogu očekivati vrhunski
rezultati.
Recite nam nešto o vašem životu u Beogradu, umetničkom imenu i uspesima
koje ste postigli u vašem rodnom gradu…
- Rođen sam u Beogradu i praktično celu svoju mladost sam proveo u kraju
između Hrama Sv. Save i Kalenića. Imao sam sreću da nakon gimnazije osetim
onaj nezaboravni period naše bivše dr-žave, kada nam je standard bio mnogo
iznad produktivnosti, a pasoš najvrednija hartija od vrednosti. Negde u to
doba, počeo sam da sa svojim drugarima odlazim i u restoran Kalenić, koji
ni tada nije izgledao reprezentativno, ali je publika bila takva da je
vreme prolazilo brzo i u dobrom raspoloženju: pok. Mihajlo Vitorović,
glumac, Jaša Grobarov, pesnik, Gaga Momčilović, slikar i još mnogo
umetnika, boema, ljudi iz kraja oko Kalenića. Dan danas, kada obaveze
dozvole, četvrtkom uveče možete za velikim stolom u dnu kafane videti mene
sa Žikom iz Zane, Saletom Andrejevićem, Mikom, Usom, Raletom, Edijem… Iz
tog perioda i te kafane potiče i moj nadimak DIME, koji je mnogo godina
kasnije postao moje umetničko ime. Naime, i u samom Beogradu, a o
inostranstvu da i ne govorim, bilo je neobično teško i praktično nemoguće
izgovoriti moje rođeno prezime TRPESKI, i kada sam na početku karijere
video da mi u jednoj najavi stoji Trpevski, a u drugoj Treski, nisam imao
mnogo dileme oko izbora umetničkog imena.
Naravno i dan danas, ljudi moju muzikalnost i lep glas tumače genetikom:
otac Makedonac, majka iz okoline Vranja… Sigurno da ima i toga, ali u mom
poslu je najvažnija tehnika, a onda dolazi do izražaja boja glasa,
muzikalnost i ostali kvaliteti.
Što se moje dosadašnje karijere tiče, ja sam i u tom pogledu napravio mali
izuzetak; nisam kao većina mojih kolega sazrevao pred publikom, već sam do
2004. nastupao samo koliko je neophodno, da bih tada, 2004. serijom
solističkih koncerata i nastupa skrenuo na sebe pažnju. Nakon nekoliko
koncerata u kojima sam pevao klasičan program, usledili su koncerti
napolitanskih pesama, koji su osvojili i publiku i kritiku.
Napolitanske pesme su sastavni deo repertoara operskih pevača, pogotovu
nas tenora. Primera radi, Bočeli je u Beogradu pevao većinom napolitanske
pesme koje i ja rado izvodim i koje će čuti publika u Torontu.
To je popularna muzika, koja se svuda rado sluša i koju vole i ljudi koji
nisu zaljubljenici opere.
Moj afinitet prema napolitanskoj muzici je verovatno i posledica mog
školovanja u Italiji, kao i poznavanja italijanskog jezika. Činjenica je
da sam za ta izvođenja dobio izvanredne kritike, a kum čuvenog Maria del
Monaka mi je rekao da sam Bog napolitanskih pesama. To su komplimenti
kojima pridajem poseban značaj.
Iskoristiću ovaj momenat da se zahvalim najpre gospođi Rebeki Mekdonald,
koja je prilikom našeg boravka u Torontu, još 2002. godine dala
inicijativu da se ovaj koncert održi. Nakon te njene sugestije i
pozitivnog stava prema toj ideji, počeli smo da razmišljamo o koncertu u
Torontu i sada je koncert pred nama. Zatim posebna zahvalnost gospođi Miri
Stefanović koja je preduzela prve, najteže korake da do ovog koncerta dođe,
uz finansijsku pomoć koja je neophodna. Hvala i gospodi iz firme Nafta (Dragan
Marković, Dragan Marjanović) koji su pomogli uspešnu realizaciju ovog
projekta, kao i svim ljudima koji doprinose afirmaciji naših umetnika u
inostranstvu. Naravno da u publici očekujem najviše naših ljudi, ali sam
siguran da će biti i Makedonaca, Italijana, pa i Kanađana koji su istinski
ljubitelji ove vrste muzike.
Kakvi su vam planovi posle Toronta?
- Posle koncerta u Torontu sledi najlepši deo - boravak u Torontu. Moj
brat sa porodicom i mnogo njihovih i mojih prijatelja živi u ovom lepom
gradu, a ja ne mogu sebi da dozvolim da odmah posle koncerta jurim na
sledeći nastup.
Zato je sledeći koncert u oktobru u Milanu, zatim 4. novembra pevam ponovo
u prelepom renoviranom zdanju Beogradske filharmonije, koja je pod
rukovodstvom Ivana Tasovca, te profesionalizmom i pozitivnom energijom
svih zaposlenih postala istinski hram klasične muzike.
Zatim me očekuju gostovanja u Skoplju, u Francuskoj, Švajcarskoj.
Što se Toronta tiče, reći ću isto što sam rekao i nakon svog drugog
koncerta u Parizu, januara ove godine: svako mesto koje svojim ambijentom
i publikom inspiriše umetnika, je mesto na kojem on želi ponovo da nastupa
i ja sam siguran da je koncert 9. septembra samo moj prvi solistički
koncert u Kanadi i početak uspešne umetničke saradnje. Naravno, za ovaj
koncert teku pripreme koje izlaze iz okvira muzičkog, jer pevati u Glen
Guldu predstavlja posebnu čast i izazov, te postoji tim saradnika koji mi
pomaže: od PR konsultanta Marine Lazarević do modnog kreatora Milana St.
Markovića.
A nešto od dešavanja van klasične muzike?
- Već pomenuti Žika Zana (grupa Zana) me je 2002. godine "prevario" da sa
Džoom iz "Noćnih ptica" snimim pesmu koju je on komponovao, a Jelena
pisala tekst - šta ću tebi ja. Ni kriv ni dužan obreo sam se na festivalu
Sunčane skale u Herceg Novom, tada u prilici da prvi put pevam pesmu na
srpskom i prvi put van mog faha. Kada smo sledeće godine primili "Prinčevu"
nagradu kao najbolji duet godine, bilo mi je neuporedivo prijatnije. Lepo
je pobeđivati.
Novi CD grupe Zana je već spreman za izlazak i ovoga puta sam voljno
gostovao u pesmi "Ljubav", dakle pevamo je Jelena i ja. Mislim da Zana sem
fascinantne istrajnosti (25 god.) i mnogo pop hitova, ima i ozbiljne
umetničke iskorake, naravno kada im ja pomognem, ha, ha.
Zaista, polje mog interesovanja u muzici nije usko, i mislim da kvalitetan
muzičar uvek ima prostora da se dokaže. Stvar je samo u tome da bude
vrhunski.
|
