Mali oglasi ClassifiedsInfo kalendar- Calendar InfoPoslovni imenik - Business Directory

  | NASLOVNA | ARHIVA | KONTAKT / REDAKCIJA |
  
  
Novine Toronto

 
 


Google
     
 Intervju s povodom                                                                                                                                2006.

Novine broj 1077 - novembar 2006.

SVETLANA RISTIĆ - CECA
PRVA NAGRADA NA IKEINOM KONKURSU

Još od malih nogu Svetlana Ristić - Ceca imala je sklonosti prema umetnosti i neizmernu ljubav prema crtanju. Seća se da je još u osnovnoj školi izmišljala domaće zadatke iz likovnog da bi joj mama dozvolila da pored dosadne matematike provodi vreme u svom svetu - u svetu oslikavanja belog papira koji za nju imao neku magičnu moć i inspirisao je da po njemu izražava neki svoj svet mašte.
 


NOVI SAD

Živela je u Novom Sadu, gde je konačno u srednjoj školi uspela po prvi put da se i ozbi-ljno posveti onom što je najviše volela, umetnosti, upisavši se u likovnu školu.

"Dok sam bila dete nisam ni sanjala da mogu svoju ljubav prema umetnosti pretočiti u nešto što će biti sastavni deo mog života. Kada sam prošla prijemni mojoj sreći nije bilo kraja, pogotovu što više nije bilo matematike (smeje se). Doduše uopšte nije bilo lako, obzirom da je bilo samo tri odeljenja (što znači oko 80-90 učenika iz cele generacije). Najviše od svega volela sam grafiku i u tome sam bila dosta dobra."


BEOGRAD

Nakon srednje škole Svetlani je trebalo vremena da se pripremi za prijemni za pedagošku školu gde je bilo tri smera - nastavni, za tehničkog urednika i za konzervaciju. Kaže da nije bila spremna jer je bila svesna koliko ne zna.

"Sve to što smo učili nije bilo dovoljno jer je bilo dosta oblasti koje nismo obrađivali u školi. Radila sam i pripremala se za prijemni učeći crtanje i vajanje, želeći da nastavim za grafičkog urednika - za novine. Međutim nekim čudnim sticajem okolnosti, kada sam došla da se upišem, zalutala sam u atelje za konzervaciju i u trenutku shvatila da je to ono što želim", dok pijemo čaj Ceca nastavlja svoju priču.

"Kao dete sam uvek bila vezana za crkvu zahvaljujući mojoj baki i deki koji su bili veoma pobožni. Crkva me je stravično privlačila...kao građevina, arhitektonski, ...opčinjavali su me svi ti likovi koje sam posmatrala na freskama...miris crkve koji me uvek asocirao na detinjstvo.

...i tako sam predala prijavu za smer konzervacija. Imala sam sreću da mi je predavao profesor čiji je otac bio pop i koji je sarađivao sa patrijaršijom, tako da smo radili na ikonama iz DžII veka. Obzirom da sam bila među najboljim studentima pored oslikavanja fresaka i crtanja ikona imala sam priliku da radim na najdelikatnijim stvarima. Sećam se da smo imali jednu malu prostoriju koja je bila kao neki muzej. Ne mogu da zaboravim taj osećaj, to jedno divno uzbuđenje kada dobijem skroz crnu sliku koja se skoro raspada koju treba da restauriram".

Obzirom da sam u to vreme rodila prvog sina Vuka, nisam više mogla da se bavim konzervacijama tako da sam sledećih desetak godina uglavnom slikala ikone koje sam prodavala. Par godina sam radila i u jednom studiu za sito štampu.


KANADA

Međutim došla su neka teška vremena kada se živelo od danas do sutra, tako da Svetlana zajedno sa porodicom počinje da razmišlja o odlasku iz zemlje. U međuvremenu rodio joj se i drugi sin Maki tako da je bilo sve teže i teže živeti nekim normalnim životom.

"Osećali smo neizmeran strah od budućnosti, pogotovu što sam imala mušku decu. Kanada je u to vreme jedina primala imigrante pa smo odlučili da podnesemo prijavu...ali ni to nije bilo tako jednostavno. Dva puta su nas odbijali, tako da smo tek posle 6 godina uspeli da sredimo papire i da se 1995 konačno uselimo u Kanadu.

Međutim ni u Kanadi nije bilo lako. Bio je to jedan kulturološki šok za mene. Preko dana sam nekako funkcionisala ali sam zato prvih šest meseci non stop noću plakala. Nisam mogla da se priviknem. Sve mi je bilo čudno - pogotovu svi ti ljudi iz celog sveta koji su se ovde našli - spoj tih raznih kultura i mentaliteta. Krenula sam odmah u školu za jezik jer mi je bio veliki problem da ga naučim - jednostavno nisam nikada imala talenat za jezike - sve to je išlo jako teško, pogotovu sa dvoje dece. Međutim kako je vreme prolazilo, privikavala sam se na ovaj sistem. Vrlo sam komunikativna i otvorena osoba, volim ljude i to mi je pomoglo da "plivam" u svemu što je nadolazilo.

Preselili smo se na Gembl, gde je dosta naših, što je meni puno značilo. Brzo sam uspostavila kontakte, stekla prijatelje i sve je nekako bilo skoro kao kod kuće".


KORAK PO KORAK...

Na sreću, u to vreme, vlada je imala program na osnovu koga si mogao da pohađaš besplatne kurseve za kompjuterske grafičke programe: Fotošop i Kvark. To se Ceci jako dopalo, Tako da kreće nekim drugim stazama u borbi za egzistenciju.

"Od velike pomoći mi je bilo to što je moj muž Darko već sve to znao tako da mi je dosta pomagao, te sam vrlo brzo i lepo napredovala.

U to vreme sam se povezala i sa mojim dragim prijateljem Draganom Jankovićem koji je fenomenalan konzervator - čovek je genije. Svake subote sam, skoro 2 godine, odlazila kod njega i učila i vežbala - ovde je sve to bilo potpuno drugačije od onoga što sam ja znala. Mislila samda ću ipak moći da nastavim u tom pravcu.

Međutim ipak me je život odveo u drugom smeru. Zbog toga što nisam vozila morala sam da odbijem posao na Šoping kanalu koji mi je ponuđen (što nikada neću prežaliti). Oni su bili na lokaciji na kojoj se jedino moglo stići kolima. (zato sada vozim i osećam neizmernu slobodu, pa zato svima preporučujem da savladaju taj strah).

U principu mi je glavni problem bio to, što sam osoba koja mora da oseća sigurnost, u smislu da znam to što treba da radi. Grafičke kompjuterske programe sam znala ali takođe sam bila svesna koliko toga još ima, što moram da savladam i to mi je davalo neki osećaj nesigurnosti.

Međutim uskoro dobijam posao kod jednog Rusa koji se bavio grafičkim dizajnom - držao je Stok imidž. Tu sam se dobro snašla i pokazala. Usledio je ugovor sa Saliven studio animejšn gde sam radila nekih 30 epizoda i nakon toga neke stvari za japansko tržište za crtane filmove. Korak po korak sticala sam iskustvo".


IKEA

Šetajući gradom Ceca je slučajno pokupila (novine) "Metro" i tu videla oglas za Ikeu. Tražili su prodavce. Nije imala posao a ni neko bolje rešenje pa se prijavila i uspela da zaposli. Primili su je u odeljenje za nameštaj.

"Sada je to bila "nova muka" jer sam morala sve te izraze da naučim...koje i na srpskom nisam znala. Međutim uklopila sam se.

Sticajem nekih zaista čudnih okolnosti počela sam pomalo da radim i u odeljenju za dizajn. Naime naš menadžer, koga smo svi jako voleli, je imao rođendan. Razmišljali smo šta da mu kupimo... obzirom da je nas pet žena radilo sa njim, mene je to asociralo na Čarlijeve anđele. Odmah mi je sinulo da napravim poster, gde ću foto montažom, naših fotografija i njegovom izkombinovati nešto suludo. Uspela sam čak da ga slikam tako da se sve uklopi u zamisao koju sam smislila. Naravno sve smo radili tajno. Pokazalo se da je to bila jedna fenomenalna ideja, koja je njega ganula do suza jer nikada tako nešto nije dobio na poklon. Poster je mesec dana šetao Ikeom tako da se pročulo za mene.

Bio je to neki signal grafičkom odeljenju da imam smisla te su me povremeno angažovali za neke manje projekte.

Obzirom da ja stalno nešto radim za svoju dušu u tom nekom međuvremenu sam, opet zahvaljujući kolegi koji radi samnom, a veliki je ljubitelj baleta, dobila šansu da uradim plakat za Sindarelu Nacionalnog baleta u Torontu. Uradila sam ga jako neobično, van svih njihovih dosadašnjih standarda...i oni su posle malo dužeg razmatranja prihvatili tu moju ideju. Takođe sam za njih uradila kalendar za prošlu godinu. Moj mendžer koji je video poster bio je oduševljen, tako da je i to imalo neku svoju ulogu u mom dizajnerskom imidžu koji sam krenula da gradim i za koji su znali moje kolege u Ikei".


KONKURS

Početkom septembra raspisan je interni konkurs za dizajn majce, povodom 30 godina postojanja Ikee u Kanadi. Konkurs je bio raspisan do 19. septembra. Među oko 100 dizajnera širom Kanade našla se i Svetlana Ristić. Bili su određeni kriterijumi koji su se morali ispuniti tipa...da podloga bude bela ili crna, da se vidi da Ikea postoji 30 godina...sve ostalo je bilo prepušteno učesnicima konkursa....tehnika u kojoj su hteli da rade, način na koji će napraviti tu neku "priču", simboli koje će se koristiti. Rok je bio 10 dana da se pošalju dizajnerska rešenje.

"Ja sam 6 dana radila u firmi, po ceo dan, regularni posao, tako da sam tek 2 dana pre zadatog datuma sela i napravila nekoliko rešenja. Sa jedne strane nisam želela da to bude nešto stereotipno a sa druge opet je to trebala biti jasna poruka. Poslala sam 7 dizajna...i oni su prihvatili jedan od njih. Žao mi je što nisam imala više vremena, jer mislim da su neki detalji trebali da se koriguju. Izabrala sam musa jer je on obeležje ove zemlje ...on je u bliskom kontktu, u ljubavi, sa ovim stilizovanim konjem koji je zaštitni znak Ikee... njima se to dopalo ...i moje rešenje je pobedilo.

Kada su me pozvali telefonom, nisam mogla da verujem. U prvi mah sam mislila da me zove neko od onih što vam stalno nešto prodaju preko telefona. Tek kada sam čula Ikea, Brlingon ...pa onda majca...shvatila sam o čemu mi pričaju. Javila mi se lično Keri Molinaro predsednik Ikee za Kanadu. Kada sam spustila slušalicu počela sam da vrištim.

Nakon par dana saznala sam da sam dobila put za dvoje na nedelju dana u Stokholm. Znači avionske karte, smeštaj i ulaznice za muzeje i galerije, ... od prilike sve u vrednosti od $5000.

Obzirom da je majca tek pre par dana puštena u prodaju, prišao mi je jedan kolega i zamolio da mu potpišem majcu. Bila sam onako iznenađena i pitala ga šta će mu sve to... on se nasmejao i rekao..." nikada se ne zna... možda će se jednog dana naći na I-beju".

Takođe mi je juče prišla jedna Portugalka, onako tiha i povučena, koja radi u kuhinji i koja jedva priča engleski. Rekla mi je da joj je jako drago i da je srećna zbog mene. To me je toliko dirnulo jer je jedna osoba koja slabo zna engleski imala potrebu da mi kaže ... da nešto što ja radim... se njoj sviđa. Taj momenat sa njom, mi je bio najdraži od svih trenutaka koje sam imala. Podsetila me je na neke teške trenutke koje sam imala u ovoj zemlji.

Osećaj da si polupismen je nešto mnogo teže nego da si nepismen - jer znaš koliko ne znaš.”


NAGRADA

“Meni lično mnogo znači ova nagrada. U principu nisam neki ambiciozni tip. Najbitnija su mi deca, moja porodica - da sve to funkcioniše. Kao i svaka majka osećam se strašno odgovornom prema njima. Uvek je za sve ove godine u meni bio prisutan neki strah - da li ću uspeti da im pružim dom. Iako se meni lično, ovde jako sviđa, ipak smo daleko od kuće - ako slučajno sklizneš (što nam se dešavalo) nema ko da te podpomogne. Ikea mi pruža jednu veliku sigurnost. Ja se tamo osećam dosta dobro. Za neki moj unutrašnji mir to je jako bitno da bih mogla da funkcionišem na ostalim nivoima... ja uvek imam po neki projekat sa strane, po neki hobi, po neku kreaciju - kreativan momenat koji me ispunjava. Puno stvari radim za svoju dušu ili za druge ljude ...jer je za mene najveća sreća kada stvorim nešto što se drugima sviđa.

Grafički dizajn je jako težak posao - treba stvoriti produkt, i to ne po nekim zacrtanim standardima, nego za klijente koji imaju različite lične ukuse.

Moram da imam balans između biznisa i svojih ličnih afiniteta (vaga sam u horoskopu). Za sve moram da nađem smisao života...ali pre svega moram da imam sigurnost. Zato sam srećna što sam u Ikei . Ima tu puno prostora za napredovanje...

nikada se ne zna ...možda ću ipak jednog dana završiti u nekoj crkvi ili manastiru, van svake civilizacije, čeprkajući i rekonstruišući neke stare ikone.”


Svetlana Ristić, je osoba koju povremeno srećem lutajući gradom. Uvek je nasmejana i vedra. Deluje mi da, za razliku od mnogih, ima neki samo njen šarenoliki svet u kome uživi, a iz koga izniču sve te suptilne kreativne ideje.

Malo je onih koji stvaraju ni iz čega; tako malo da ih često ne možemo prepoznati u toj masi koja nas okružuje. Čini mi se da je Ceca ipak taj lik, koji se tiho šunja i posmatra, stvarajući materijalne stvari oplemenjene njenim kreativnim izrazom.
 

Ivana Đorđević


Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"