|
Koji je povod bio da se odlučite na ovakav
jedan poduhvat?
Pre neki dan Nenada smo uspeli da pronađemo na Univerzitetu dok je radio
sa svojim studentima. U pauzama između vežbi, nastao je i ovaj tekst.
Ovoga meseca Sombor svečano obeležava 125-godišnjicu postojanja Narodnog
pozorišta svog grada.
Centralni događaj proslave biće premijera predstave "Ostrvo Balkan".
Interesantno je da ova predstava čini celinu nastalu prema naručenim
tekstovima tri srpska dramska pisca : Biljane Srbljanović, Maje Pelević
i Nenada Jovanovića.
Tri pisca, tri drame sažele su se u jednu
celinu "Ostrvo Balkan". To je ime vaše drame zar ne?
Da. Moj komad se zove "Nigde drugde". Režira ga Lari Zapija, Riječanin
koga sam upoznao ovde, na doktorskim studijama drame na Torontskom
univerzitetu. Predavao mi je pozorišnu režiju. Kao i ja, Lari je osnovne
studije završio na beogradskom FDU-u, a danas radi svuda: u Hrvatskoj,
Srbiji, Litvaniji, Kanadi...
Čime se drama bavi i kada je nastala?
Moja drama tematizuje moralnu bedu emigracije. Preživljavanje jednog
srpskog para u Torontu zahvaljujući konstantnoj promeni sistema
vrednosti sa kojim su, kao mladi intelektualci, stigli na ovo tle.
Napisao sam ga letos, a gledaću ga - ukoliko avion za koji sam kupio
kartu uspešno sleti u Surčin - već krajem novembra. Moj prvonapisani
komad, međutim, "Ogled o zidu", čeka realizaciju u Beogradskom dramskom
pozorištu već godinama...
Kada spomenuste "Ogled o zidu", tu su još
dve Vaše drame "Nemačka radna etika" i "Okruglost". Moram priznati, za
mene, nazivi prilično neobični. Da li ste zato na koricama knjige ovih
drama napisali "Smisao ne treba da bude vaša briga"?
Citat koji navodite nisam odabrao ja, već moj izdavač, Dejan Ilić.
Valjda je smatrao da odgovara otkačenom svetu te knjige.
Tu je i vaš roman "Insistiranje". Njegov
naziv takođe intrigira i nameće pitanje: Da li je u pitanju insistiranje
na samoostvarenju nesvesnog? Da li zbog toga povremeno govorite o
unutrašnjem iskustvu, među koje ubrajate svoje snove i vizije?
U mojoj proznoj knjizi koja prethodi "Insistiranju", zbirci priča pod
naslovom "Plombe", nisam sebi davao te slobode. Pisao sam realistično i
linearno, nasuprot tada dominantom trendu postmodernističkih poigravanja
sa tekstom. Sa "Plombama" sam po prvi put stekao koliko-toliko čitalaca.
Kada su postmodernističke strategije izašle iz mode, ja sam ih, odbačene,
usvojio, i time ozbiljno ugrozio svoju ionako neveliku popularnost.
Za koga onda pišete kada pišete?
Nezgodno, a suštastveno pitanje. Ne verujem u pisca koji prema
hipotetičkom čitaocu nema nikakav stav. Meni je prilično važno šta o
mojim tekstovima misli moja žena, te nekoliko prijatelja. Izgleda da
pišem uglavnom za njih.
Na jednom mestu kažete kako za Vas "ključne
geografske koordinate ne predstavljaju prostor u kome ste rođeni i gde
dominira jezik na kome pišete, već mesto na kome se nalazi Vaš radno sto".
Znači li to da pisci ne priznaju prepreke?
Nepriznavanje prepreka zvuči suviše idealistički. A ja sam materijalista.
Ne u smislu da sam lud za kolima, kućama i sličnim; mislim na kulturni
materijalizam, u smislu u kome ovaj termin definišu teoretičari poput
Rejmonda Vilijamsa i Stivena Grinblata. Kultura ne može postići potpunu
nezavisnost od drugih oblika društvene prakse.. . Radni sto je važan,
kako da nije. U Beogradu sam imao jedan baš dobar. Ovde tek treba da ga
steknem.
Jedan beogradski novinar se nedavno našalio
sa ovogodišnjim Sajmom knjiga u Beogradu, nazvavši ga "velikim sajmom
onih koji ne čitaju." Šta mislite, koliko su čitani srpski pisci u
Torontu?
To stvarno ne znam. Ljudi koje najčešće srećem čitaju uglavnom teoriju.
Nažalost, u poslednje vreme je to slučaj i sa mnom.
Retko spominjete nagrade. Mnogi ne znaju da
ste sa 24 godine dobili i vratili pesničku nagradu "Matićev šal", za
ciklus pesama "Pesma mog tela", kasnije objavljen u knjizi "Ignjat". Pre
dve godine , za knjigu pesama "Živeti na moderan i umreti na starinski
način" dobili ste priznanje "Branko Miljković". Ovoga puta nagradu ste
primili. Znači li to da ste se promenili?
Promenio sam se, kako da ne. Omekšao sam, postao skloniji kompromisima.
Možda sve više podsećam na junake moje "somborske" drame, puke negativce...
Šalim se i ne šalim se. U međuvremenu su se promenile i okolnosti.
Ulicama Beograda više ne kruže desetine hiljada mojih očajnih vršnjaka,
što je bio slučaj u vreme kada sam bio proglašen dobitnikom "Matićevog
šala".
Delujete ne samo kao pisac nego i reditelj i
scenarista. Tokom bombradovanja 1999 u saradnji sa RT B92, nastala je i
igrana minijatura "Pavle je". Kakvo je iskustvo raditi u pauzi između
sirena?
Davno to beše... Filmčić koji spominjete snimio sam za par dana, bez
rasvete i profesionalne ekipe, uz pomoć prijatelja i rođaka. On se dopao
istočnonemačkom reditelju Franku Bajeru, koji ga je video u letnjikovcu
Bertolta Brehta u Bukovu. Pošto su ratovi, kako je to u jednom intervjuu
rekao reditelj Želimir Žilnik, sudbinsko ludilo čovečanstva, bojim se da
se sve mirnodopske uslove - trajali oni dva sata ili dvesta godina -
može reći da su tek pauze između sirena.
Kako je nastao dokumentarac "Mortal /
Immortal"?
Dokumentarac je rezultat jednoipogodišnjeg druženja sa Lazarom Rajićem,
filmskim glumcem i, za mene, dobrim duhom Toronta. Ekipu smo, kao i
prethodnih par slučajeva, činili najčešće moja žena Ivana i ja. Radi se
o dugom portretu, deo sredstava za koji sam obezbedio rintajući na
gradilištu. Film je, nažalost, videlo malo ljudi. Nisam imao sredstva da
ga reklamiram...
Zato vam je kratki film "Veština živeti"
doneo nagradu za režiju na beogradskom festivalu kratkog metra?
E, to je već daleka prošlost. Radilo se u studentskom filmu, u kome su,
između ostalih, igrali Vanja Ejdus i Vojin Ćetković, koji su sad poznati
glumci.
Šta još reći za Nenada Jovanovića a, da, ovoga meseca mu je izašla još
jedna knjiga pesama "Lice mesta", a izdavač je mala ali važna kuća iz
Kraljeva, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani.
I kako se vreme hrani vremenom, proždire samo sebe i u sebi se gubi,
tako je i naše vreme za razgovor isteklo.
Svaki put dok kupujem knjige naših pisaca, premećem ih iz jedne ruke u
drugu, gledam korice, mislim o naslovu i pokušavam da dok nasumice
otvaram stranice dokučim da li će me zinteresovati.
Nije lako biti pisac.
Još je teže biti pisac van domovine.
I znam koliko je bio u pravu Miroslav Antić kada je rekao...."sve se
ređe usuđujem da izgovorim reči, jer uvek znače drugo nego što ja to
želim".
Ksenija Vučević
Foto: Zdenko Milić
|
