|
Reditelj vaše drame, mr. Mladen Obradović,
koja će biti izvedena na Svetosavskoj akademiji u crkvama Sveti Sava u
Torontu, crkvi Sabora svih srpskih svetitelja u Misisagi i u SKUD "Oplenac"
u Misisagi, režirao je samo Treći čin pod naslovom "Miomirisno mirenje
sv. Simeona". Da li je to naslov i kompletne drame i koliko drama ima
činova?
- Naziv drame je "Miro i mir sv. Simeona" i ona ima četiri čina. Mi
izvodimo samo treći koji je krstio prota Vasilije Tomić naslovom "Miomirisno
mirenje sv. Simeona".
Vi ste profesor književnosti. Nije li i ovaj
Vaš rad još jedan edukativni metod: kroz igru, reč i glumu približiti
deci istoriju i kulturu srpskog naroda?
- Doktorirao sam nauku o književnositi i dugo godina predavao srpski
jezik u gimnaziji. Odlično ste primetili specifičnost metoda. Škola
srpskog jezika u Torontu, koju već devetu godinu vodim, radi u
specifičnim uslovima pa se i nastava izvodi posebnim metodama. Bez njih
ne bi uspela.
Ako Vam kažem da učitelji u našoj školi za dva meseca nauče decu da pišu
pisana i štampana slova ćirilice i da čitaju odgovarajuće tekstova; da
svake školske godine izvedu četiri drame: na Svetog Savu - Dan Škole, na
kraju školske godine, na letnjem kampu i na zimskom kampu. Sve to sami
učitelji i roditelji dece spremaju. Prvi put smo ove godine angažovali
stručnog reditelja. Otuda mi garantujemo našim učenicima i roditeljima
da razred koji završe u našoj školi mogu, bez ikakvih problema, da
nastave sledeći u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, što se tiče
znanja srpskog jezika i književnosti.
U okviru sistema jezika i književnosti, koji se savladaju u Školi
srpskog jezika u Torontu, dramski programi imaju značajnu ulogu.
Učitelji dramatizuju i bajke i priče i na redovnim časovima.
Kako su se deca snašla i prihvatila učenje
prilično teškog i obimnog teksta?
 - Kreativnu maštu i inteligenciju dece treba ceniti i voditi kreativno i
uvek im ponuditi da preskoče jednu stepenicu više, verujući u njih, i
oni će je preskočiti. I to je poseban metod koji se primenjuje u našoj
školi. Kada im učitelji u školi, roditelji kod kuće i reditelj na
probama kreativno objasne svaku reč, sliku i istorijsko vreme i njegovu
skalu vrednosti, u bistrim, mladim glavama postaje sve slikovito jasno.
Tako postižemo dva-tri cilja odjednom: učimo srpski jezik i na
najpopularniji način učenike upoznajemo sa srpskom književnošću i
istorijom.
Kakav je osećaj dok gledate svoje učenike
kako oživljavaju likove iz drame koju ste Vi pisali?
- Radujem se njihovoj igri jer sam tekst za njih i pisao. Dok sam
stvarao lik velikog srpskog župana Stefana, na primer, video sam glumu i
kretanje na sceni i čuo replike Nikole Gligorevića
(desno) kome sam još pri
pisanju namenio tu ulogu.
Imena junaka u Vašoj drami upućuju na
prostorna i vremenska dešavanja. Ima li tu više mašte ili činjenica?
U dijahrono i sinhrono domaštavanje skala vrednosti srednjovekovnog
vremena i prostora u nemanjićkoj Srbiji porinuo sam selektivno birano
obilje istorijskih činjenica. A pošto je u našoj istoriji srednjeg veka
mnogo hipoteza, morao sam se opredeljivati za one koje su mi se učinile
jače motivisanim i logičnijim.
Ksenija Vučević |
