|
U čemu je bogatstvo srpskog folklornog nasleđa?
Ovde u Kanadi, bogatstvo je u mladosti koja se odaziva, upisuje i tako
širi članstvo ne samo u Akademiji srpske narodne igre “Miroslav Bata
Marčetić” nego i drugih klubova koji se bave kulturom, folklorom i
umetnošću.
Da li je folklor atrakcija?
Apsolutno. Folklor može da bude atrakcija već sam po sebi, jer ima mnogo
dramsko- mimičkih elemenata, pevačkih, muzičkih i ako se sve znalački
iskoristi, taj folklor može da bude i te kako atrakativan.
Sedamnaest godina ste bili u "Kolu" kao
vodeći igrač i koreograf. Sećate li se prvog koncerta?
Kako da ne. Moj prvi koncert je bio 10. aprila 1975. u ansamblu 'Kolo",
pre znači, 33 godine i to u velikoj Sali Doma Sindikata. Bilo je
nezaboravno.
Da li su za igrača godine prepreka?
Sve ima svoj vek, kako u sportu, tako i u baletu. Folkorni igrač može do
svoje 45-te godine profesionalno da se bavi igranjem bez ikave razlike u
kvalitetu igre svog mlađeg kolege. Naravno ovo podrazumeva da mora da
bude u odličnoj kondiciji, da lepo izgleda, da vlada scenom. Čak je sa
svim tim iskustvom u prednosti nad mlađim igračima.
Šta za vas privatno znači Akademija?
Privatno za mene Akdemija znači mogućnost da se kreataivno ostvarim bez
ograničavanja. Svako ko dođe u Akdemiju dobija za naše uslove ovde,
akademsko obrazovanje, što znači da na svakom uzrastu deluju vrsni
predavači. Imamo jednu Oliviju Stokanović, nekadašnju poznatu balerinu
Narodnog pozorišta u Beogradu, dokazanog baletskog pedagoga, koja nam
pomaže na scensko-muzičkom pokretu. Tu su i obrazovani asistenti koji
igraju već desetak godina kod mene, a svake godine im držim kurs i
unapred ih pripremim šta ćemo raditi sledeće sezone. Profesor Mića
Petrović, u Akademiji radi i sa orkestrom i sa igračima kod kojih
razvija tradicijsko pevanje.
Akademija želi da prenese svo to znanje i iskustvo i ostavi u amanet
mladim generacijama koje će je i voditi i unapređivati.
 Akademija
broji više od 300 članova. Kako sve držite pod kontrolom: dobrom
organizacijom ili disciplinom?
To mora da se spoji u jedno. Organizacija i disciplina ne idu jedno bez
drugog. Prevashodno organizacija, napraviti kompletne razrede, da bude
sadržajno, da roditelji dobiju raspored časova sa nastupima. Da svi koji
rade budu pedagozi, ali ne sa preternom disiplinom, jer svu decu treba
zadržati.
Kakav je princip rada u Akademiji?
Princip je takav da svako od učitelja donese svoj plan i sugestiju, dok
ja pravim godišnji plan. Svako je od tih mladih ljudi kreativan, a pri
tom su tu i sugestije roditelja koji imaju iskustva u nekim drugim
oblastima.
Šta je bio povod za osnivanje Akademije?
Moje kompletno iskustvo koje sam imao i kao profesionalni igrač i
koreograf više od 25 godina u amaterskim ansamblima moralo je da se
ispolji na nekom višem nivou. Tako je nastala Akademija. Ne mogu reći da
mi na drugim mestima nije bilo lepo, ali sam imao neki limit.
Mislite li da su se ansambli u kojima ste
bili, promenili u kvalitetnom smislu do danas?
Znate šta, vrlo je velika stvar da se iz jedne zdrave konkurencije rađa
kvalitet na svim stranama. Ako ima više kvalitenih društava i rad mora
biti sadržajniji, samim tim i nastupi moraju biti na višem nivou. U
protivnom, smanjuje se članstvo.
Nije tajna da je ovdašnji folkor sklon
rivalstvu i međusobnom neuvažavanju. Zašto?
Ja mislim da to nije počelo sada, taj problem datira još odavno. Svi
misle da su najbolji. To je dobro, ali zato i postoje festivali gde
možeš da proveriš svoju ličnu kartu i gde vidiš koliko vrediš. Mi sami
sebi ne treba da organizujemo takmičenja, da izigravamo rivale, već
nešto drugo, što će da nas zbliži. Za takmičenje su internacionalni
festivali.
 Postoji
li neka dodatna škola za buduće učitelje ili se selekcijom biraju iz već
postojećeg ansambla?
Sama škola ovde je igra u Prvom ansamblu, plus što imamo svako
tromesečje seminare. Na kraju sezone svi zajedno uzmemo material i 15
sati ga pohađamo i pripremamo sledeću sezonu, od najmlađeg ansambla do
najstarijeg.
Šta je tema ovogodišnjeg koncerta koji je
zakazan za 10 maj u Ryerson teatru u Torontu?
Tema je Čuvari tradicije. Publika će videti i čuti pevanje uz igru u
okviru koreografija. Biće tu igre iz Dalmacije, Like, Bačke, Niša,
Leskovca, Gruže, Vranja, Bele Palanke, sa Kosova. Igre sa Kosova smo
uradili sa najmlađima, i najstarijima jer je to neki amanet koji ostaje
i simbolična poruka koncerta da se ne zaboravi Ko-sovo.
Autor ste preko 20 koreografija, koja vam je
najdraža?
U Akademiji sam uradio više od 25 koreografija. Ako me pitate, najdraža
mi je Igra iz Dalmacije. Poreklom sam iz Knina i to mi je nekako, bio
izazov. U ovoj igri, samu koreografiju donosi ansambl. Nema orkestra,
moraš da imaš osećanje besprekornog ritma, moraš dobro da pevaš. Znači,
sam aranžman prave igrači, grade dinamiku. Gledate igrače i osećate
težinu tog podneblja.
Kakav je značaj novih koreografija i gde
crpite ideje?
Ideje su posledice mog profesionalnog rada u tadašnjoj Jugoslaviji od
Vardara pa do Triglava. U to vreme su nam dolazili u posetu mnogi
koreografi i iz zemlje i van nje i radili sa nama. To je bio plodonosan
period.
Koliko je koncerata do danas imala Akademija?
Akademija postoji 4 godine, a svake godine održi po 10 koncerata.
Govorim za reprezentativne ansamble. Koncerte držimo u Kičineru,
Vindzoru, Vinoni, Nijagari, Otavi, Torontu. Uskoro ćemo najaviti jedan
veliki koncert krajem septembra, početkom oktobra u Torontu, i to samo
reprezentativnog ansambla.
Šta se u budućnosti može očekivati od
folklora?
Od našeg folklora ako ga održavamo na ovaj način, ako imamo masu koja
dolazi, možemo uvek izvući kvalitet. Kroz taj kvalitet uvek se možemo
prezentovati ne samo bakama i mamama, već šire. Srpski folklor lepotom
igre, raskošnim kostimima i muzikom uvek pleni.
Već četiri godine uzastopno osvajate nagrade
i komplimente da ste najbolji.
Svake godine idemo na tamkičenja koja se održavaju ovde u Kanadi. To je
festival U Kivanisu i Chin International festival. Tu se skupi oko 5000
do 8000 ljudi. Eto, to je šansa ne samo da se takmičiš, nego da se
prikažeš. Svako ide s tim da osvoji bolji rezultat, ali ja konkrteno
želim da pokažem vrednost škole. Odlazimo sa svim grupama, kao škola, a
u zadnje 4 godine smo u svim katergorijama dobijali prvo mesto. To je
jedna lična karta škole.
Sa svojim ansamblima putujete po Srbiji,
Kanadi i Americi. Kako usklađujete obaveze?
Planom i organizacijom. Imamo dosta poziva za gostovanja. To košta, mada
kada idemo sa reprezentativnim ansamblom, domaćini snose troškove našeg
boravka.
Pomislite li ikada na nekom takmičenju kada
vidite druge ansamble: Šta ću ja ovde?
Uvek ima dobrih ansambala. Kao i slabih. Ja nekad dobijem ideje
gledajući slabe ansamble, kako da premostim pojedine probleme.
Imate li konkurenciju na ovim prostorima?
Da. I to dobre ansamble. Izdvojiću "Kolo” iz Hamiltona, "Oplenac" iz
Misisage, onda drugi, crkveni Oplenac… Oni stvarno ozbiljno i sadržajno
rade. Ali u isto vreme, reprezentativni ansambl "Akademije" može u svako
doba da izvede program od dva sata sa orkestrom, što baš nisam siguran
za druge. Mi imamo konstatan orkestar što je takođe velika prednost u
odnosu na druge orkestre koji se skupljaju s vremena na vreme i u
različitom sastavu. Možemo se pohvaliti da smo održali celovečernje
koncerte u Hjustonu (Teksas), Los Anđelesu, (Kalifornija) i Floridi.
Kažu da je uspeh oslobađajući. Kako biste vi
to protumačili?
Svaki uspeh oslobađa pritiska koji čovek ima, pre svega da pokaže svoj
rad. Ali je istovremeno i obaveza da nastavi da radi konstanto i još
bolje. Nema više stega i može se biti kreativniji.
Pravite li kompromise zarad uspeha?
Treba biti dosledan. Ali kada kažem kompromis, pod tim mislim da u mom
timu, svako ko je pedagog i stvaraoc, mora u ovim uslovima da pravi
izvesne ustupke, kompromise. Radi opšteg uspeha, kvaniteta i kvaliteta
škole.
Budući planovi za gostovanja, uključuju i
Srbiju?
Uskoro idemo za Boston sa Trećim ansamblom na Internacionalni dečji
festival NEFA. Bićemo sa prvim i drugim ansamblom gosti na godišnjem
koncertu "Šumadije" iz Milvokija. Čeka nas i San Dijego. Zatim
tradionalni, treći po redu koncert u Nijagari. Sledeća godina bi trebalo
da bude iznenađenje za moje igrače, te je neću otkrivati, samo znaju da
je u planu veliko gostovanje u Srbiji.
Ako umetnički izraz treba da izvire iz
ljubavi i potreba, šta mislite, da li ste dosegli pravu umetnost?
Odgovoriću vam ovako: Ja sam kod nas završio karijeru kao igrač, kao
stvaraoc. Ovde sam samo nastavio to što sam radio, ali ne sa ciljem da
se potvrđujem. Ubeđen sam da umetnost mora da spaja ljubav i potrebu.
Moj početak datira još pre 34 godina ako računate i amaterski rad, onda
je nekih 40 godina u pitanju, tako da je Kanada samo nastavak izazova.
Ksenija Vučević |
