|
Kako je došlo do toga da krenete na jedan ovako daleki put?
Vratili ste se sa putovanja po Kosovu i Metohiji. Kakvi su Vam
utisci?
Utisaka je mnogo. Radost i sreća što sam bila sa našim narodom su samo
neka osećanja koja donosim. Život ipak buja iza žica.
Recite nam nešto više o celoj akciji, odlasku i boravku na Kosmetu?
Ovaj odlazak je realizovan uz pomoć Ministarsva za KiM, i manastira
Dečani. "Deca sa zlatnim grožđem u očima" je bio prvi
umetničko-humanitarni program prošlog decembra kad je počelo sakupljanje
novca za decu Metohije. Za Metohiju sam se opredelila jer je prilično
udaljena i izolovana od ostalih srpskih krajeva. Obratila sam se Vladiki
Teodosiju iz Visokih Dečana za savet kako da upotrebimo novac. Vladika
je predložio da se novac podeli na ravne delove na 600 dece koja žive u
7 enklava Metohije. Oteto detinjstvo srpske dece nema mnogo razloga za
radosti.
Kako je novac sakupljan i kako je podela realizovana?
Naša zajednica se odazvala srcem za ovu akciju. Pojedinci i organizacije
su darovale novac preko humanitarne fondacije "Stara Raška" iz Toronta.
Moj suprug i ja smo učestvovali u dramskom programu koji je bio
specijalno za tu priliku organizovan u Montrealu i Otavi.
Porodice Aničić, Simić, Vuković iz Toronta su darove sa svoje krsne
slave namenili deci Kosmeta. To su učinili i Angelina i Danilo Račić za
krštenje svoga sina Aleksandra, zatim srpska škola "Sveti Sava" iz
Kičinera, skijaška grupa Aleksandra Guseva, K.K. "Trojka" i mnogi drugi.
Do mog polaska sakupljeno je $50.000. Novac je preko banke prebačen na
račun manastira.
Na osnovu spiska dece, novac je podeljen na 40 evra po detetu. Kad sam
stigla u Dečane, novac je bio podeljen u preko 600 koverata.
Pored $50.000 koji su prebačeni direktno na račun manastira Dečani,
gospođa Dragana Vujasinović-Hartog mi je dala $2.750 dolara. Po ugledu
na World Vision preko koga se mesečno uplaćuje $35.00 za sponzorisanje
jednog deteta, gospođa Vujasinović-Hartog je darovala $1.260. za troje
dece na Kosmetu po mom izboru. Novac sam dala Zorani Živić (10) i
Aleksandri Janićijević (11) iz Starog Gracka čiji su očevi ubijeni
zajedno za 14 žetelaca 24.jula 1999 godine u žitu.Treće dete je Luka
Jakovljević iz Plemetine, najmlađi od 11 dece Sonje i pokojnog Mirčeta
Jakovljevića.
Ostatak novca je sakupljen u akciji "Šetnja za Gračanicu" koju je
Dragana organizovala u Torontu 3.juna. Taj novac sam darovala Igumaniji
Gračanice materi Efrosimiji koja je poslala blgoslov celoj srpskoj
zajednici u Kanadi.
Kad smo krenuli na teren, ispostavilo se da ima novorođenčadi koja nisu
bila na spisku. Bojala sam se da "kanadski" dar neće biti dovoljan za
svako dete. Međutim, desilo se nešto što me ispunilo ljubavlju i
neizmernom toplinom.
Monasi su sledećeg dana dodali još novca sa manastirskog računa da bi se
ispoštovala odluka Vladike Teodosija da svako dete u Metohiji dobije
isti dar. Podela novca je bila bogougodna na radost svih nas.
Ako znamo da srpske porodice imaju po 3 i više dece, dar nije bio
zanemarljiv.
Želim da naglasim da je najveća radost bila što sam došla među naš narod.
Moj odlazak je dokaz da ih nismo zaboravili, da činimo ono što možemo da
im malo olakšamo teškoće sa kojima se susreću svaki dan.
 Bila
sam u Orahovcu, Hoči, Goraždevcu, Osojanu, Vidanju, Banjama, Suvom Grlu,
Plemetini, Starom Gracku, Gračanici, Kamenici, Ranilugu, Berivojcu.
Svuda su nas dočekala deca, radost i mladost koja buja i podseća nas da
ne smemo da ih zaboravimo.
Po završetku podele novca, vratila sam se u Orahovac gde sam bila 6 dana.
Želela sam da "osetim" život sa Orahovčanima, licu mesta zajedno sa
njima, bez vode i struje, sa puno straha i neizvesnosti. Orahovac je
sveti logor gde se život bori sa žicama i strahom, nemirom i nadom.
Tamo sam bila u porodici Blagoja i Olivere Radić koji imaju četvoro dece
i ostaju na svom ognjištu. Bila sam i kod Dejana i Jovane Baljošević,
mladim, bogougodnim i srčanim ljudima koji beskrajno vole svoju Metohiju.
Olivera i Jovana su postale moje sestre. Rodila se uzajamna ljubav. One
su sretne što im donosim ljubav srpskog naroda iz daljine, a ja im se
beskrajno divim na upornosti i istrajnosti da čuvaju svoje ognjište.
Posebno je velika moja radost što je narod u Metohiji okrenut našoj veri
i crkvi. Oni su čuvari naših svetinja i pravoslavlja.
Da li ima nešto što biste posebno izdvojili sa svog putovanja?
Tragedija otmice Srba o kojoj govori monodrama "Deco moja kude li ste"
se događala u Orahovcu, Hoči i okolnim mestima. U Orahovačkom kraju
skoro iz svake kuće je nestao član porodice, ili neko iz familije. I
zbog toga su meštani želeli da vide kako sam to obradila.
Po želji Orahovčana, monodramu sam izvela u sali doma kulture. Takvu
strepnju i neizvesnost nisam odavno osetila. Bojala sam se da ne
povredim rane i bolna sećanja. Predstavi su prisustvovali otac Miron,
iguman manastira Sveti Vrači, otac Milenko, hočanski paroh, otac Velja,
orahovački paroh, nekoliko Goranaca, Orahovčani i meštani Hoče.
Bilo je potresno, ali dostojanstveno. Ali bilo je i bezrezevnih radosti.
U Ranilugu sam se srela sa decom koja su bila ovde u gostima. Sreća i
ljubav u snažnom zagrljaju uz pesmu, igru, oni i ja. Bilo je predivno”.
Na osnovu svega što ste videli koji utisak imate o tome, kako žive
Srbi na Kosmetu?
“Teško i neizvesno. Kad sam delila novac u Orahovcu, devetogodišnja
Anđelija me je pogledala i rekla: "Drugi put nam donesite slobodu!" Ova
rečenica se uvrežila u moje srce. Gledajući život kroz tu prizmu, neki
prioriteti se drastično menjaju. Mi ovde nismo ni svesni koliko je malo
potrebno za veliku sreću.
Rečenica ove devojčice prozva sve one koji su njoj i njenim vršnjacima
oteli detinjstvo. Ali uprkos svemu, život iza žica traje…
Mi smo čudan narod, opstajemo kroz vekove, prkoseći nepravdi i prirodi.
Snalazimo se i nalazimo način da se izborimo sa teškoćama koje nam
zadaju drugi. Naša najveća nesreća je u neslozi i svađi počevši od vlade
do crkve. Da je sve to kako bi trebalo da bude, bilo bi više povratnika
na Kosmet. Ovako to je mali broj, ali sam sretna da se ipak vraćaju. I
deca se rađaju, najveći natalitet kod Srba je upravo na Kosmetu.
Kako funkcioniše odnos crkve i naroda na Kosmetu?
Kao što sam već rekla, Srbi u Metohiji su veoma posvećeni crkvi i
pravoslavlju. Monasi iz manastira Dečani mnogo pomažu narod. Obilaze ih,
dele novčanu i materijalnu pomoć. Visoki Dečani su malo carstvo koje
neumorno radi da održi Srbe na svojem ognjištu. Imala sam čast da
dobijem blagoslov od Vladike Artemija i Vladike Teodosija. Na predlog
Orahovčana, Vladika Artemije mi je dodelio Arhijeresjku zahvalnicu za,
kako je rekao "Beskrajnu ljubav prema svome narodu i svojoj veri".
Zahvalnica mi je uručena na Vidovdanskoj proslavi u Gračanici. Bila je
to velika čast za mene, ali ja imam još jednu zahvalnicu koju sam dobila
od samih Orahovčana. Ta ljubav je moje najlepše ordenje, radost mog
naroda je moj najveći uspeh”.
Dosta se govori o neslaganju Episkopa Artemija i Teodosija.
Obzirom da ste se sreli sa njima da li imate neki komentar?
Nesloga se toliko odomaćila u svim srpskim porama, preti da postane deo
nasleđa i tradicije. Srela sam oba Episkopa, razgovarali smo isključivo
o načinu kako pomoći našem narodu. O korenu nesloge između njih dvojice
nemam nikakve informacije iz prve ruke o kojima bih mogla da govorim. Na
licu mesta sam se uverila da oba Episkopa služe svom narodu. Osećam
strahopoštovanje za obojicu, i neizmerno sam ponizna za primanje
blagoslova. Primili su me sa ljubavlju i toplinom, blagoslovili napor
koji ulažem za sakupljanje pomoći i ja sam im za to zahvalna.
Koristim priliku da prenesem njihov blagoslov i zahvalnost celoj srpskoj
zajednici u Kanadi.
Lično sam se uverila kako dečanski monasi pomažu srpski narod ne samo u
Metohiji, već i u Raškoj i u izbegličkim kampovima širom Srbije. Narod
se zaklinje u njih, rekli su mi da nema Dečana, ne bi bilo ni nas u
Metohiji.
U Dečanima sve goste dočekuju sa radošću i toplinom. Tamo sam se osećala
kao u Božijem carstvu. Sve drugo što bih rekla, ogrešila bih dušu.
Znam da ste uvek puni ideja. Jednom prilikom ste mi rekli da imate
utisak da je Vaše angažovanje oko dece Kosova i Metohije neka vrsta
misije koju smatrate sastavnim delom života. Da je to nešto što Vas
ispunjuje i čini svrhu Vašeg postojanja. Verovatno već razmišljate o
novim projektima.
Da, toga ima uvek. U planu je izgradnja jedne kuće na Kosmetu. Ja znam
da mi to možemo lako da uradimo.
Imamo ovde ovolike kuće, stanove, poslovne zgrade, jedna kuća na Kosmetu
nije nemoguća. Možda i više od jedne. Više informacija će biti u nekom
sledećem broju Novina.
Verujem u dobrotu. Verujem u snagu tvoju, dobri rode moj!
A to znači i u medije (“Novine Toronto”, “Vesti”, “Slovo”), sve
organizacije, crkveno-školske opštine, pojedince, u sve nas i zajedno i
pojedinačno.
Biće humanitarno veče "Veselo za veselje", da se kroz šalu, smeh i pesmu
udružimo zajedno za novu kuću. Pozivam sve ljude dobrog srca da se
pridruže ovoj iznad svega plemenitoj akciji. Nova kuća na Kosmetu puna
dece je veliki razlog za veselje. Jer sve dok traju Srbi na Kosmetu,
trajaćemo i mi širom sveta.
Zahvalna sam celoj srpskoj zajednici koja je otvorila svoje srce za
narod Kosmeta i svima koji su bili deo dobrote.
Ivana Đorđević
|
