|
Ovaj dramski komad, po svemu neobičan i svakako vredan pažnje,
interpretiraju na engleskom, tri naša glumca: Tatjana Čornij, Hana Lukač
i Mladen Obradović, koji je ujedno i producent.
Za režiju "Noć ubica", zadužen je nama svima znan režiser sa prostora
bivše Jugoslavije Aleksandar-Saša Lukač, sada profesor pozorišta na Jork
Univerzitetu u Torontu, kao i Mek Master Univerzitetu i Braun koledžu.
Deo male ali odabrane pozorišne ekipe je i naš poznati scenograf i
kostimograf Dušan Marković. Između proba i predavanja, o pozorištu,
glumi, kao i premijeri koja se približava, razgovaramo sa Mladenom
Obradovićem, vlasnikom i umetničkim direktorom Pulsteatra i režiserom
Sašom Lukačem.
Da li pozorište ovih dana tretira važnije teme od filma?
Saša: Mislim da i film i pozorište tretiraju slične teme, naravno na
različit način. Ne mislim da postoje važnije teme i u jednoj i u drugoj
umetnosti.
 Mladen:
Po mom mišljenju, postoje hrabri autori i među pozorišnim i među
filmskim stvaraocima. Jedini problem je filtriranje informacija, na
žalost, nejpristupačniji filmovi su marketinški dobro propraćenje
holivudske produkcije koje rijetko kada tretiraju teme koje neće dobro
proći kod prosječne publike. A sigurno ima bezbroj filmova koji su
snimljeni sa mnogo manjim budžetom koji su daleko interesantniji i
smjeliji, ali koje većina ljudi neće nikada odgledati i samo uporni
ljubitelji filma uspiju da ih iskopaju u nekoj videoteci. Sa druge
strane, i pozorište je dosta komerzijalizovano, posebno u Torontu gdje
vladaju ogromne mjuzikl produkcije. Manje pozorišne predstave su i
brojnije i pristupačnije, ali ponavljam, sve je stvar izbora publike.
Koja je uloga pozorišta?
Saša: Pozorište ima tu priveligiju da je najneposrednija umetnost i kao
takva može da deluje mnogo brže i snažnije na publiku, nego film. Glumci
u pozorištu su živi i oni bukvalno stvaraju iluziju života na sceni -
film nas prenosi u neki drugi život, ali posredno i gotovo nikada ne
tako ubedljivo, kao pozorište.
Mladen: Uloga pozorišta je da postavlja pitanja, da preispituje
neprestano!
Kako vidite ulogu režisera danas?
Saša: Po evropskoj školi reditelji i dalje imaju ogroman zadatak da
stvore svet na temu nekog komada, dakle da potpuno zamisle sve
koordinate tog sveta i da ga naravno, sa svojim saradnicima upotpunjuju
i dopunjuju. To je paradoksalna uloga vođe u kolektivnom činu - dakle,
neverovatan balans snaga, talenta i sujeta.
Mladen: Reditelj je individua. Zavisno od čovjeka i od situacije, radio
sam sa rediteljima kojima su drugi određivali kako će se projekat
odvijati, a radio sam i sa rediteljima koji zahtijevaju potpunu kontrolu.
Pozorište je kolektivni čin i kompromisi su uvijek neophodni, ali ja
ipak mislim da predstava treba da bude rediteljevo autorsko djelo.
Postoji li razlika kad je režija u pitanju ovde i tamo kod nas?
Saša: Ovde su opet reditelji tradicionalno "postavljači" komada - sa
mnogo manje interpretativnih zadataka i očekivanja. U Kanadi je i dalje
najvažniji pisac, dok je u Americi to glumac.
Mladen: Postoji razlika u stavu prema pozorištu, naši reditelji su
strastveniji, njihovi su staloženiji, naši udaraju na emocije, njihovi
na razum, naši su vreli i neobuzdani, njihovi hladni i praktični.
Koji su najveći izazovi u ovoj predstavi?
 Saša:
Svet ovog komada je i naša stavrnost. Što je svet komplikovaniji i život
teži, to je situacija onih najslabijih u društvu lošija, jer se na njima
slamaju kola. Ovak tekst naravno, govori i o političkoj stvarnosti u
Kubi 60-tih godina, ali smo mi više okrenuti svetu dece koju su odrasli
pokrali u svakom pogledu, a to je ipak univerzalna tema koju nikako ne
možemo da izbegnemo, niti naravno, treba to da činimo.
Mladen: Ostati iskren u situacijama koje većina nas ne može ni da
zamisli, a kamoli sa kojima bi mogla da se poistovijeti.
Šta vas više brine: reč kritike ili emocije publike?
Saša: Ovde kritika praktično i ne postoji u smislu pravog ozbiljnog
kritičarskog analitičnog rada, tako da je u svakom slučaju značajnije
šta misli publika, ali i umetnici sami, o svom radu.
Mladen: Uvijek publika.
Da li pokušavate da šokirate publiku?
Saša: Uvek, mada nekad preteram.
Mladen: Kako kada. Ovoga puta pokušavamo da ispričamo šokantnu priču.
U predstavi su jedini akteri naši glumci. Da li ste ih birali specifično
za određenu ulogu i ako jeste, zašto baš njih?
Saša: Naši glumci imaju poptpuno različito razumevanje ove materije, a i
senzibilitete kojim boje svoje uloge. Ovakva teška predstava nam, mislim,
vrlo odgovara zato što se bavi izuzetno tužnom i tragičnom materijom,
što je nama, na žalost uvek blizu.
Mladen: Meni je zadovoljstvo što mogu da radim sa našim ljudima na ovoj
predstavi. Mislim da u Torontu radi mnogo naših ljudi koji se pozorištem
bave jako predano i profesionalno i srećan sam što imamo priliku da
sarađujemo. Nije bilo nikakvo pravilo da u predstavi moraju igrati naši
glumci, ali kad smo već imali tu mogućnost, greota bi i bila da je nismo
iskoristili. Ja sam i osnovao Puls Teatar sa ciljem da u predstavama
koje ću raditi učestvuje što više ljudi sa prostora naše bivše domovine.
Od osmoro članova ekipe, sedmoro su imigranti a od toga petoro naših.
Naravno da uvijek težimo da radimo sa ljudima sa kojima se razumijemo,
sa kojima imamo što više zajedničkog.
Kako izgleda raditi sa Sašom Lukačom i Mladenom Obradovićem?
Saša: Sa Mladenom je lepo raditi jer nosi i naš senzibilitet i mešanu
tehniku, što će reći, da je prošao i našu i Kanadsku školu pa zna da
radi u nemogućim uslovima u kojima se ovde redovno radi.
Mladen: Gledajući njegovu predstavu "Porodične priče", od prije nekoliko
godina, poželio sam da radim sa njim. Mislim da je Saša jedan moderan
reditelj, savremen i energičan, sa puno ideja i sa puno duha, što ga
čini jako zanimljivim saradnikom. Uopšte ne mogu da zamislim nikoga
drugog ko bi ovako mogao da izađe na kraj sa jednim tako kompleksnim
tekstom kao što je "Noć ubica".
Imate li u planu sledeći projekt?
Saša: Ja lično ponovo idem u Srbiju gde sam se vratio pre dve godine i
režirao sa uspehom tri predstave u Užičkom Narodnom Pozorištu.
Naša poslednja predstava "Došljaci' je pobedila na Festivalu "Joakim
Vujić" prošlog maja i sada i dalje živi po festivalima kao i matičnoj
kući. Velika je obaveza odigrati je dobro na (izraziću se Jugoslovenskom)
festivalu, koji se odvija u Užicu u novembru mesecu, a učestvuje sedam
predstava sa prostora bivše države.
Mladen: Naravno. Ali neka to za sada ostane mala tajna.
Kada biste imali neograničen budžet i mogli da angažujete kojeg god
glumca hoćete, kakav biste pozorišni komad napravili?
Saša: Ihhhh…Kud bi nam kraj bio, mada takvi projekti kada se dese (vrlo
retko), uglavnom razočaraju, jer se previše očekuje, a mi ponekad bolje
radimo u nemaštini.
Mladen: Jaaaaaaoooo!!! Ja sam tako neodlučan kad treba dati odgovor na
takvo pitanje. U suštini, ima mnooogo glumaca koje izuzetno cijenim I
koje bih angažovao sa najvećim zadovoljstvom! Kad smo već u Torontu,
prvo što mi pada na um je kanađanin- Donald Saterland! Jao, što bih ja
bio srećan čovjek kad bi on igrao u nekoj predstavi Puls teatra! Mislim
da je apsolutno fantastičan! Eto, mašta može svašta!
"Noć Ubica" se približava. Strašna priča. Zločin bez premca. Priča koja
se desila jednom, na jednom mestu u jednoj porodici, u jednom trenutku…Trenutku
čega?
Verovatno ću tek posle odgledane predstave naći odgovor na pitanje koje
me muči: da li su stvarno najmanje strašne u surovosti čoveka - njegove
surove ruke?
Ksenija Vučević
|
