|
Ko je Radovan Gajić?
Ozbiljan tip. Zvuči tako. Tako su ga hteli. Zvanično.
A ko je Gaja?
Dečak koji još uvek leti. Pada i razbija se, ali leti jer ima Vendi kod
kuće, omaška: Vesnu, koja mu obezbeđuje karte i karte, mape sigurnih
letova.
Mnogi govore da si kontraverzan - da li je to trač ili istina?
Kakvi dve? Hotel likova i ličnosti. Istiniti trač.
Ko ti je uzor u književnosti?
Još to sebi nisam postao. Osvaja me i danas neprolazeća stabilnost
izraza duhovnih književnika srpskog srednjevekovlja, počev od svetog
Save, ali volim čarolije Remizova, magiju Bucatija, tuge Pavezea,
Kazancakisovu monumentalnost, Njegoševu mudrost, Selimovićevu
jednostavnost, Stankovićevu sigurnost u svoje povedanje, dovitljivost
Joneskua, socio-patološke analize Dostojevskog, Tvejnovu visprenost,
Tolstojevu atmosferu, Đopićevu narodnost, Bulatovićev pank pre ma kog
svetskog panka, neposrednost Nušićeve verodostojnosti, Miljkovićev
ubedljivi očaj... bi dalje, pesnici su, u opšte, jedno predivno,
neproplovljivo more uznemirenih iskustava.
Koga ne bi uzeo za uzor ?
|
DODELjENE KNjIŽEVNE NAGRADE I
POVELjE "ARSENIJE ČARNOJEVIĆ" ZA 2008. GODINU
Književnici Radovan Gajić iz
Kanade, Ranko Jovović iz Crne Gore i Vlastimir Stanisavljević
Šarkamenac iz Francuske su ovogodišnji laureati književne nagrade "Arsenije
Čarnojević", koja se dodeljuje našim književnicima iz dijaspore koji
pišu na srpskom jeziku, za celokupno stvaralaštvo.
Ovo je jednoglasna odluka žirija na čijem čelu je bio književnik
Milovan Vitezović, kao predsednik, a činili su ga još i članovi Srba
Ignjatović, Miodrag Jakšić, Radomir Andrić, Aleksandar Čotrić, Olga
Milojević i Radovan Isailović.
Nagrade i povelje Arsenije Čarnojević, koje zajednički dodeljuju
Ministarstvo za dijasporu i Udruženje književnika Srbije, uručen je
dobitnicima na svečanosti u Vladi Srbije.
|
|
Slugetala svetskog režima koja su žrtvovala lične talente i silinu svoga
pisanog dela, za usluge poretku, da bi, u nadoknadu, bili okićeni
nobelima. U mnogo slučajeva, neverovatan samoporaz svrhe i smisla pisane
reči.
Koga najviše citiraš?
Najčešće Bibliju, verovali ili ne, pa onda Gagu, kada nije sa mnom. Isto
kako on citira protu Vasilija, kada ovaj nije u njegovoj blizini.
Da ne pitam koje si godište?! Lepše je da nam kažeš koja je muzika
tvoje mladosti?
Skadarlijska i beogradskih kafana. A kod kuće Majkl Oldfild, Emerson
Lejk i Palmers, Džimi Morison. U dijaspori se to nekako okrenulo, sad
govorimo o muzici zrelog doba. Možda: da nisam pošao u dijasporu ostao
bi večito mlad. Zvuči, još kad bi bilo.
Najdraži film - sem onog u kome glumiš?
Taj u kome ne znam baš da glumim i nije mi često drag. Ne znam koliko
sam puta video "Rubljova", a ne znam ni koliko sam puta video "Kelijeve
heroje". Samo su Kelijevi imali sreće. Imali su gde da odu posle
poduhvata. Danas? Niko ne može nigde. Više ni Kazablanka nije u
Švajcarskoj. A onda možeš samo, kao u "Rubljovu", da zauzmeš položaj i
da ga braniš stavom, baš kao veliki Rubljov, da stvaraš ne misleći o
posledicama.
Kada si otkrio poriv za pisanjem?
Davno. Nešto sa oko deset godina. Posle bolesti. U bolesti sam puno
čitao.
Kako dolaziš do inspiracije - šta ti je najveća inspiracija?
Nemir. Uznemirenost, prenadraženost osećanja. Može da bude žena, može
sticaj okolnosti, gnev, koji neko prikriva ili budi svojim postupcima.
Pišeš ljubavne pesme koje pogađaju žene - muškarac... ljubavna
poezija... emocije, odkud to?!
Iako to zvuči neverovatno, "zaražen" sam ženama. Posebno... Ma, ja sam
stidljiv čovek, a i pazim na pristojnost, pa neka to tu ostane.
Da li je za pisanje dovoljan samo talenat?
Potrebna je i pismenost. Pismenost! Ne samo da se znaju slova, azbuka
ili abeceda. Pismenost je umeće da se iskažu osećanja, da se misao
saopšti celovito.
Kako je okolina reagovala kada si krenuo da objavljuješ knjigu sa
knjigom?
Verovatno kao i kada ste krenuli sa "Novinama Toronto". Krenuli su u
kolonama, da kupuju pitajući: - Je li imaš meni DA DAŠ jednu, onu što si
objavio?
Ko ti je najveći kritičar?
Ako se izuzme Živko Cerović, svakako oni koje sam sreo baš zahvaljujući
tome što sam napisao, a nisam im ja dao knjigu.
Čije mišljenje najviše ceniš sem Gaginog?
Svako iskreno makar bilo i nepohvalno.
U šta veruješ - kakve ljude, u koje vrednosti?
U svoje prijatelje, u drugare. Verujem u ljubav, ali ne onu na pitanje:
- S kim? Nego u onu retku, na pitanje: - Za koga?
Imaš običaj da na papirićima pišeš svoje pesme, u kafani, na
proslavi, promocijama...
Praktična navika. Ne želim da mi izmakne ono što je plod trenutnog,
iskrenog zanosa emocije. A nekada, nekome, od toga, učinim poklon, ako
mi je osoba draga, u trenutku.
Koji su ti omiljeni likovi u našoj srpskoj zajednici u Torontu?
"Ima gi razni", da se poslužim veselom frazom. Svojevremeno smo, naš
zajednički, počivši prijatelj, Đorđe Đorđević, i ja razvijali ideju da,
na tu temu, pokrenemo šaljivi časopis koji bi se zvao "Srpski kokošinjac".
Trebalo je da tu obuhvatimo te čudesne pojave od onih napoleonskih
ratobornika do mesijanskih hristoidnih spasitelja naroda i od crkve i od
naroda samog.
Zaključili smo da bi letelo perje već posle prvog broja, pa nismo išli
dalje od razgovora o tome. Ali, ostala je ta fascinacija nekim osobama.
Više sam se bavio onim najveselijima, manje lokalnim spasiteljima, koji
ni sebe ne mogu da spasu. Iz toga sam neke i upisao u moje književno
delo, dajući im snažnije karakterne odrednice nego što ih imaju. Tako
sam bar mislio. Posle bih, gotovo uvek, jer posle dođu sa dodatnom
pričom, okuraže se na sebe same, saznavao i shvatao da je život takav "pisac"
koga ničija mašta ne može nikada da nadmaši. Uglavnom se držim onih koje
dobro poznajem, sa kojima sam prijatelj i za koje znam da neće zameriti
dobronamernu prostodušnost.
Ko najbolje razume tvoja ludila?
Podnosi ih najduže moja Vesna. Posledice pokušava da odgonetne publika,
koja čita moja sočinjenija. Prota Vasilije je spreman da se moli za sve
što bi mu ispovedio, da mi se oprosti. Baš, da neko to razume? Ne sećam
se.
Šta je to što bi rekao u 5 rečenica a nikada nisi imao priliku da
kažeš?
Ma ja sam sebi uvek sam pravio priliku da se izblebećem, kad mi je bilo
do toga ili da se lepo ispričam, ako sam to hteo. Ajde da sada, kad imam
priliku, kao, odćutim pet rečenica, da ih odtihujem, pa i da svaki
čitalac tu predahne malo od mene. Zamisli sada da tihuješ pet rečenica i
u stvari ne želiš da ih kažeš jer si oprostio. Ili tihuješ pet onih koje
bi za uvek promenile Svet i učinile ga za svagda najlepšim,
najskladnijim, ali Svet onda ne bi imao smisla.
Mnogo više čovek može da dosegne, duhovno, tihovanjem, nekada daleko
više nego stalnim ili obaveznim pričanjem.
Šta si osećao u trenutku kada si saznao da si dobio nagradu za
životno delo ?
Sad počinje borba za život. Ovo treba preživeti! Mada su, u zvaničnom
saopštenju, tome dali lepu formulaciju "za celokupno stvaralaštvo".
Da li te je možda to malo iznenadilo jer se ta nagrada daje pred
kraj karijere..a ti si čovek u najlepšim godinama, najproduktivniji?
Koliko su najlepše, znam samo ja. Iznenadilo me je prilično. Jer, naše
razaslanje je poveliko, tako ja zovem našu dijasporu po Svetu. Ali, opet,
kada pogledam za sobom, šta sam to ja "celokupno stvorio", pa ima toga.
I postoji neki odraz, postoje neki ljudi koji se što ono kažu: "pitaju
sa tobom", sa mnom, samo na osnovu tih nekih mojih reči, koje do njih
dopiru ili su doprle. I to njima daje neki smisao. A to je u stvari veća
nagrada, bar meni, od zvaničnih nagrada.
Mislim da zvanične nagrade u stvari najviše znače predlagaču. Jer svaki
usvojeni predlog na svoj način, je pokazatelj da taj izdavač, u mome
slučaju "Istočnik", izdavačka kuća Eparhije kanadske, ide koliko toliko
pravim putem, putem na kome dodiruje širu celinu i prepoznatljiv je u
javnosti u kojoj deluje.
Znače i autoru, kao ohrabrenje, znači mi da su moj rad i delo negde, i u
nekoj zvaničnosti, primećeni. A to raduje, posebno, u čoveku, dečaka
koji još leti.
I za kraj...kada ćeš da se ošišaš?
Nadam se u narednoj godini. Nadam se da ću završiti tu svoju filmsku
priču, o Gaginom tajnom socijalnom klubu, koga već dugo nema. Leteće
kose po dijaspori Toronta. Nadam se, doleteću i dotle.
Ivana Đorđević
Foto: Vladan Rakić |
