|
Koliko dugo se bavite pisanjem?
Pisanje je uvek bio moj najmiliji hobi. Uvek sam nešto piskarala:
dnevnik, pesme, priče, makar duga pisma prijateljima. Pisanje je način
na koji najbolje komuniciram sa ljudima, pokazujući svoja osećanja i
viđenja.
Znam da već godinama nešto pišete. Kako to da ste se tek sada
odlučili da izdate roman?
Mnogo godina sam se čudila šta me sve snalazi u životu, a onda sam
shvatila da se baš ništa, ni najmanja sitnica ne dešava bez razloga.
Nekad razloge vidimo odmah, a nekad je potrebno mnogo vremena za to.
Rukopis romana prva je pročitala moja bivša učenica, sada dobra
prijateljica, Mirjana i rekla da bi trebalo omogućiti i drugim ljudima
da roman pročitaju. Onda se pojavio moj rođak Saša, koji radi u
izdavačkoj kući u Kragujevcu i on je preuzeo poslove oko izdavanja. Tako
je objavljivanje knjige došlo baš sada. Zašto, još nisam potpuno sigurna...
to će se razjasniti jednog dana.
S druge strane, ipak i pored nekih sticaja okolnosti, Vi ste ipak
našli motiv i snagu da do svega ovoga dođe?
Ceo život sam bila prezauzeta radeći sve što sam morala i što nisam
morala - što su drugi od mene očekivali i ono što nisu. Ništa za sebe.U
mom poslu profesora nisam nalazila sebe, mada sam mnogo naučila družeći
se sa mladima. Pre nekoliko godina moje telo se pobunilo zbog tog
nedostatka pažnje prema samoj sebi. Razbolela sam se i prestala da
radim.Tako sam sebe počela da darujem trenucima u kojima sam radila ono
što sam volela. Radost takvih trenutaka uzvratila mi je novi život.
Kako ste došli na ideju da napišete roman sa ovom tematikom?
|
Radmila Karadžić je rođena
u Kragujevcu. Završila je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu.
Radila je kao profesor hemije u kragujevačkoj gimnaziji. Došla je u
Kanadu 1990 gde je radila kao profesor hemije i matematike u
srednjim školama Toronta do pre nekoliko godina. Udata, ima sina od
30 i ćerku od 25 godina.
|
|
Baba mog muža, Milica Karadžić je bila jedna predivna, hrabra i mudra
žena. Živela je 104 god. i preživela sve ratove od Balkanskih pa redom.
Htela sam da zabeležim neke crtice iz njenog burnog života u jednoj
kratkoj priči. Nisam ni pomislila na pisanje romana. Dok sam pisala ,
upadala sam u posebna stanja duha koja su dovela dotle da je priča rasla
iz dana u dan i pretvorila se u roman.
U Vašoj knjizi glavni likovi su žene, kroz nekoliko generacija. Pišete o
njihovom, bolu, patnji, sreći... isprepletanim sudbinama. Šta Vas je
vodilo kroz sve te likove? Dok sam čitala knjigu imala sam osećaj kao da
ste ih sve lično znali.
Šta me je vodilo? Vodio me je Bog. Kad otkrijete, sretnete Boga u sebi,
postajete kreativni. Kreativnost je za mene blesak susreta sa Bogom u
nama. U tom susretu možete sve; da nevidljivo učinite vidljivim,
nemoguće mogućim.
Tako sam i ja postala samo kanal koji prenosi univerzalnu harmoniju i
lepotu koja curi kroz mene, moju ruku, olovku, na papir. Moje su oči
gledale ruku kako ispisuje stranice, kreirajući čitav spektar likova i
uklapajući ih u celinu kao parčiće u mozaik. Zato nisam na knjigu
stavila svoje ime, nego pseudonim. Samo zbog te simbolike, delo kao da
nije moja zasluga, kao da je postojalo vekovima, a ja ga samo učinila
vidljivim i čitljivim.
Zašto su baš žene glavni likovi?
 Ne
bi bila žena neiscrpna inspiracija umetnika da nema razloga za to. Nije
to valjda samo lepota njenog lica ili kose. To je ona njena druga lepota
o kojoj je i moja priča. Roman je o onom najtananijem, najsuptilnijem
delu ženske duše, duboko utisnutom u njenu bit, koji se proteže preko
granica vremena i prostora. Taj deo žene je sveti, večiti, neuništiv. To
je svetlost koju je Bog utkao u nju stvarajući je. To je majka, majka
kao što je i Zemlja majka.
Ogromna snaga omogućava ženi da ceo svet može da ponese na svojim
plećima, i u isto vreme da ta pleća budu nežna kao paperje kad na njih
privije svoje čedo.Ta sveta moć žene omogućava joj da uvek daje i ne
ište za uzvrat, da voli bezuslovno, da ne broji svoja žrtvovanja po
dubini preživljenog bola, da bol uopšte i ne broji.
Žena može da trpi i traje, da nikad ne odustane, da gura natovarena kola
uzbrdo po kaljavom putu. O toj sam snazi pisala, o toj ženi koja može,
koja ume, koja neiscrpnu moć u sebi nalazi. Takva je Milica, takva je
Dina i druge. Moćne kao Zemlja.
Zašto ime "Nežnost zamlji"?
Priča govori o odnosu majka-dete. Nekad je u našim krajevima bilo
uvreženo verovanje (u najvećem broju porodica) da majka ne treba da
pokazuje svoju ljubav detetu da ga ne bi razmazila. Milica(glavna
junakinja), tvrda kao kamen, ne uzima decu na krilo, kao što ni nju
njena majka nije, a silno bi to želela. (Ni muža nije smela da grli jer
je to bilo sramota). Bez zagrljaja život je pust. Zato se okreće zemlji
i njoj poklanja svu svoju nežnost i ljubav. To joj vraća snagu da
istraje.
Pretpostavljam da ste puni planova?
Planiram da mnogo ne planiram. Život je kao reka, zašto mu remetiti tok?!
Šta treba da radim biće mi kazato. To tako ide!Ako bih išta volela da
doživim, bio bi to mir u celom svetu. Pošto ljudi lakše poštuju
nametnute zakone nego one prirodne, zakonom bih zabranila mržnju.
Nestalo bi ratova, svi bi ljudi verovali u jednog Boga i religije ih ne
bi razdvajale. Osnovna veza među ljudima bila bi ljubav. Kažete trebala
bi mi večnost da to dočekam? Pa zar mi nismo večni?!
Ivana Đorđević |
