|
"Sićušan i nježan, kako bi me samo moja majka opisivala, a uz
nagovor babe - Crnogorke (koja me je i ne pitajući odvela kod "Vasovog
malog" i ubacila u Hercegnovski bazen) te davne 1975 po prvi put se
srećem sa vaterpolom u pionirskoj ekipi VK Jadran, Herceg Novi", seća se
Danko Bjelica nekih davnih, ali divnih godina”.
Rođen je 6. aprila 1964 u Sarajevu ali je svake godine, na leto, odlazio
kod babe i dede u Herceg Novi i tu ostajao po tri meseca da bi se
napajao znanjem sa samog izvora vrhunskih vaterpolista.
 Tokom
20-ak godina školovanja bavio se svim mogućim i nemogućim sportovima….karateom
(crni pojas), skijanjem, fudbalom, košarkom, odbojkom, rukometom,
taeknjondo-om (crni pojas), ronjenjem, atletikom, plivanjem, vozio bob i
sanke…i još mnogo toga a "uz put sam završio osnovnu školu i Drugu
sarajevsku matematičku gimnaziju (mada sam se opismenio samo
zahvaljujući sestri Isidori)" priča Danko dok pijemo esspreso u bašti (nedostaje
nam samo jadransko more i miris borova i mimoza … da bi doživljaj bio
potpun).
Po izlasku iz JNA sa grupom sarajevskih zaljubljenika i vaterpolo
fanatika osniva VK Bosnu gde je igrao, bio kapiten prve ekipe i trener
mlađim generacijama sve do skoro samog početka rata, '92 u Sarajevu,
koji je igrom slučaja počeo na njegov rođendan.
Studirao je i diplomirao mašinstvo u Sarajevu - smer Energetika i
Procesna Tehnika i u školskoj 1986/87 proglašen za najboljeg sportistu
Sarajevskog Univerziteta, u godini kada je "boje" svog fakulteta branio
u čak deset različitih sportova ...
Kako ste se odlučili da dođete čak do Kanade?
 "Zbog
malo, za moj ukus, prevruće situacije, u Sarajevu '92 napuštam grad i
strateški uzmičem ka Beogradu i posle ka Vrnjačkoj Banji gdje provodim
dvije godine.U maju '94 u kanadskoj Ambasadi u Beogradu, dobijam vizu i
sa suprugom stižem u Toronto u kojem se i dan danas nalazim, nadajući se
nekom boljem životu".
Dolaskom u zemlju koja je u mnogim stvarima različita od Evrope
krećete u okršaj zvan "novi život". Nova zemlja, drugačiji ljudi …neka
nova pravila. Kako ste se snalazili u svemu tome?
 "Kao
i svaki imigrant doživio sam period upoznavanja sa novom domovinom.
Raznorazni kursevi gde se svašta može naučiti... između ostalog: da crno
odijelo i bijele čarape ne idu zajedno i ta kombinacija ne bi trebala da
se nosi prilikom razgovora za posao; da aparat za gašenje požara služi ,
kako mu i samo ime kaže, za gašenje požara, da je tramvaj (street car) i
autobus prevozno sredstvo koje uz podzemnu željeznicu koristimo da bi
došli sa jednog kraja grada na drugi i da se nužda treba obavljati
isključivo u toaletu - dakle ne u tramvaju, autobusu ili liftu...(pa da
li oni znaju da se još u 18 vijeku na srpskom dvoru jelo nožem i
viljuškom dok su na ostalim dvorovima - nećemo reći kojim - meso
komadali golim rukama, da su Beograd, Zagreb i Sarajevo imali
kanalizaciju kad su se u Londonu "noćne posude" prosipale sa prozora
kuća i sl.)."
Prvi posao, te daleke 1995, mu je bio u privatnoj "školi kao instruktor
za Autoked i posle samo par meseci zapošljava se u jednoj od najvećih
"store fixture" kompanija u to vreme na ovom kontinentu - Ontario Store
Fixtures gde je proveo narednih deset godina i prošao sve funkcije od
crtača do direktora inžinjeringa i proizvodnje. Trenutno vodi svoju
dizajnersko/inžinjersko/ konsultantsku firmu - DANKO DESIGN.COM
Međutim i pored svega ljubav prema vaterpolu tinja u Danku, neda mu mira,
te zahvaljujući sinu, vraća se u ‘vode koje život znače’.
"Pokušavajući da pomognem svom, tada devetogodišnjem sinu u odabiranju
novog sporta saznajem da u Torontu postoji vaterpolo klub "York
Mavericks". I tako je to krenulo, ponovo..."
 Recite
mi nešto o samom klubu?
"Klub je osnovan septembra 1992. U početku su trenirali samo u Jork Mils
srednjoj školi (York Mills High School) i Jork univerzitetu. Međutim
nakon par godina klub je dobio i termin na Etobiko Olimpium bazenu.
Osnivač kluba koji je i direktor ontarijske vaterpolo organizacije je
Ross Macdonald. Postoji odbor od 6 članova koji sa Rosom o svemu
odlučuje. Ove godine čak troje naših je dio tog odbora. Klub se izdržava
dijelom od sponzorstva a uglavnom od članarine".
Interesantno je da je klub naravno kanadski a da je u njemu većina
naše dece.
"U početku naravno nije bilo tako. Dolaskom našeg poznatog vaterpoliste
i olimpijca Zorana Petrovića i mene stvari su se promjenile jer je jedan
mališan vukao drugog i tako se napravila jedna veća grupa naših ljudi sa
prostora bivše Jugoslavije. Moram spomenuti vlasnika sportske škole "Junak",
svima poznatog Šarca koji je mnogo doprineo da neka djeca krenu sa
vaterpolom. Od recimo 28 članova, 24 su naši (uzrast do 14 godina).
Koliko grupa ima u klubu?
Postoji:
I LOVE WATER POLO
To je početna grupa, (od 8-10god) više rekreativna. Dolaze dejca koja se
prvi put serću sa vaterpolom. Neka od njih čak ne znaju baš dobro da
plivaju pa je i tom smislu to prilika da steknu sigurnost a i da se
bazno informišu o ovom sportu. Treninzi su jedan do dva puta nedeljno.
 U
14 - AA - Za djecu od 10 do 14 godina koji nemaju pretjeran takmičarski
afinitet i koji treniraju 2 do 3 puta sedmično
U14 - AAA - to je takmižarska grupa, znači djeca do 14 godina koja već
nešto znaju tj trenirali su ovaj sport. Imamo 5 do 6 treninga sedmično i
ovu grupu vodim ja.
U16 - to su djeca od 14 do 16 godina i nju vodi Ros.
U18 - momci (i djevojke) od 16 do 18 godina koju vodi Zoran Petrović i
to je najjača grupa.
I naravno
"MASTERS" - grupa za vaterpolo zaljubljenike koji su nekad igrali ili
oduvijek željeli da igraju a "malo su stariji" da ih ubacimo u gore već
pomenute grupe. Sastajemo se i igramo jednom sedmično na Olimpiumu (obično
cetvrtkom u 21č.)”.
Rekli ste mi da Vaša grupa (U14 - AAA) ima treninge 6 puta
nedeljno po skoro dva sata. Fascinantno moram priznati. Za divljenje je
njihova istrajnost i upornost a svakako treba odati veliko priznanje i
svim roditeljima te djece obzirom da je i za njih to velika obaveza.
 "Da,
u ovim vremenima gde deca odrastaju drugačije nego što je to bilo u naše
vrijeme ovo je za svaku pohvalu. Kako izdržavaju? Pod jedan razlog je
zaista velika ljubav prema vaterpolu. Pod dva sigurno ima uticaja i to
ko je trener. Pod tri…roditelji. Oni su ti koji su mi dali najveću
podršku i samim učestalim dolascima na treninge počeli su i međusobno da
se druže. Tako da se mi izvan bazena vrlo često i aktivno družimo.
Nastala su velika prijateljstva, kako među decom tako i roditeljima.
Sve to čini jedan lijep krug koji smo uspjeli da zatvorimo i da radimo
prvo nešto korisno za tu djecu koja lako mogu da se otrgnu i odu na
ulicu a drugo i da sami budemo ispunjeni nekim pozitivnim stvarima.
Za proteklh šest godina radio sam sa najmlađim grupama ( I Love
Water-polo - grupa za one mlađe od 10 godina) zatim Atom (za mlađe od
12) i trenutno treniram Bantam (mlađi od 14 godina starosti) i sa svojim
"malim delfinima" - timom sastavljenim uglavnom od dece naših iseljenika
sa prostora bivše Jugoslavije, osvojili smo sve što se po Ontariju u
vaterpolu osvojiti može”, sa ponosom i sjajem u očima nastavlja svoju
priču Danko Bjelica.
Koliko dece ostane da se profesionalno bavi vaterpolom i kolike su
uopšte šanse za njih da prosperiraju obzirom da ovaj sport nije toliko
aktuelan u Kanadi.
 "Šanse
uvek postoje. Osim seniorske A i B imamo i juniorsku reprezentaciju.
Takođe mogu dobiti i stipendiju od fakulteta ako dođu do ranga za
državnu reprezentaciju ( a selektor reprezentacije je opet, naš čovek -
Dragan Jovanović).. U principu sve zavisi od njih dokle će uspeti da se
plasiraju. Ako uđu u juniorsku reprezentaciju onda su im svi troškovi
plaćeni, čak i dobijaju neku vrstu plate.
Ono što je najljepše ako dođu do tog nekog nivoa mogu otići u Ameriku
jer američki univerziteti daju stipendije. Ono što je isto interesantno
je činjenica da za ovih 5-6 godina koliko treniram te klince samo je
jedan odustao - ne trenira više. Očigledno da je ljubav prema ovom
sportu tolika da i ne razmišljaju samo o tome dokle će dostići, već im
je dovoljno za sada što su deo ovog sporta".
Neosporno je da kao i u pravoj školi, gde zavolimo predmete iz
kojih imamo gotivne profesore, tako i u sportu ta ljubav svakako dolazi
zbog trenera koji je tu. Šta je to što im Vi pružate te ostaju već
godinama sa Vama, znajući koliko je to ipak težak i naporan sport.
"Ja sam sa sa većinom tih klinaca od samog početka. Neke sam maltene
naučio i da plivaju. Drugar sam sa njima a opet imam autoritet i poštuju
me. Jako sam strog. Derem se ko lud na treninzima i utakmicama…ali
mislim da sam fer a to djeca najbolje osećaju. Ne tražim od njih
nemoguće (mada oni ponekad misle drugačije), već samo ono što su nekad
od mene tražili moji treneri…
 Iako
su svi prijatelji u privatnom životu postoji taj lijep takmičarski duh
između njih pa se i sami trude i znaju da moraju biti bolji. Naravno da
bez podrške roditelja ne bi bilo ni ove ekipe. Ja sam neizmjerno
zahvalan svim tim ljudima jer znam koliko im je naporno na ovim
prostorima da podržavaju svoju djecu i da ih prate pored svih ostalih
obaveza koje imaju.
Nas znaju na svim turnirima. Znate kako je ovdje među anglosaksoncima.
Oni dođu sjednu kao u pozorištu i pristojno samo tapšu …a ovi moji…dođu
sa trubama, zvižde, viču… naprave fenomenalnu atmosferu jer u principu
svi na neki način proživljavamo zajedno tu priču koja ide prije svake
utakmice i traje poslje svake pobjede ili poraza (koji su vrlo
rijetki..ha..ha)"
Poznato je da je vaterpolo jedan od najzdravijih i najnapornijih
sportova.
"Tačno je. To je jedan od sportova koji iziskuje koliko fizičku toliko i
psihičku spremu. Što bi rekao jedan moj prijatelj: 'Pa Bjeli u ovom tvom
sportu i kada se odmaraš moraš da plivaš. To je kao kada bi pomješao
košarku, rukomet, rvanje, plivanje i još po neki sport…pa kada sve to
promućkaš, dobićeš vaterpolo. U staroj Jugi se znalo da su najlepši
momci vaterpolisti (eno koga je J.J. izabrala) a najlepše djevojke
odbojkašice… (smeje se…).
Ono što je posebno pozitivno a vezano je za ovaj sport što je to uvijek
bio intelektualni sport - skoro svi koji su se bavili njime
profesionalno su bili fakultetski obrazovani. Zato mnogi roditelji
vjerovatno i podržavaju svoju djecu da izdrže, jer se djeca lepo
razvijaju, zdrava su i ujedno obrazovana".
Koliko ima turnira godišnje na kojima imate priliku da učestvujete
i kako ste rangirani?
"Ima oko 5-6 turnira…I najbolji smo…ha..ha. Sa svakog turnira se vratimo
makar sa jednom medaljom. Mislim da smo zaista dobri i ponekad se i
postavlja problem jer smo mnogo superiorniji od drugih te utakmice koje
igramo nemaju onu pravu draž obzirom na odnos snaga klubova. Obzirom da
su moji klinci tako jaki, ove godine nam je dozvoljeno da se takmičimo u
starijoj grupi što će biti zaista veoma interesantno i svakako novo
iskustvo za sve".
Rekli ste mi da se spremate da "okusite" i Jadransko more.
Ove godine smo u dogovoru sa Crnom Gorom (zahvaljujući Draganu Bakoču i
Boži Gavriloviću - Koreji) napravili aražman da klinci idu dole.
Organizovaće se treninzi i utakmice - biće to za njih jedno veliko I
pravo iskustvo. Ono što je najinteresantnije, idu i kanadska deca ne
samo naša, tako da ćemo vas obavjestiti kako je bilo u septembru kada se
ponovo vidimo”.
Znatiželjna da vidim tu predivnu ekipu sportista uputila sam se na jedan
od njihovih treninga. Što naši kažu…umorila sam se samo gledajući ih.
Oni su neverovatni. Ozbiljnost, poslušnost i umešnost sa kojom to sve
rade je za svaku pohvalu. Pauze nije bilo za tih 2 sata koliko je trajao
trening. Na kratko sam uspela da razgovaram sa nekima od njih.
Ivan Veljić (13 godina) - "Ja sam prvi put pokušao da treniram kada sam
imao 5 godina. Obožavao sam plivanje…u stvari sam malte ne prvo
proplivao pa sam tek onda prohodao. Međutim bio sam još mali pa me nisu
primili, tako da čim mi se ukazala prilika počeo sam sa treninzima.
Prijatelji mog tate su me pozvali i tako je krenulo. Malo mi je teško, a
ponekad i pomalo zamorno jer imam 6 puta nedeljno vaterpolo a pored toga
i školu, domaće zadatke…svašta. Međutim meni je to sve u životu i zato
izdržavam … u stvari uživam. Pretežno se družim sa drugarima iz tima
tako da se i za druženje nađe vremena."
 Marko
Bjelica (13 god) - "Ja treniram 6 godina i pošto sam levoruk igram u
timu desno krilo ili 'desnog post-a'. Naravno da ništa drugo nisam mogao
ni da treniram sem vaterpola koji sam strašno zavoleo pored mog oca koji
je lud za ovim sportom. Ponekad mi je jako teško jer imam i puno obaveza
u školi i često moram domaće da radim posle treninga kada sam jako
umoran. Međutim i pored toga volim što treniram ovaj sport.
Najinteresantnije mi je kada se na treninzima podelimo u dva tima i
igramo kao na pravoj utakmici. To vam je kao fudbal na vodi. Mnogo volim
da dajem golove. Želeo bih, ako to bude moguće i ako se dobro pokažem da
se i profesionalno bavim ovim sportom."
Aleksandar Bašić (13 god) - "Vaterpolo treniram već tri godine. Gledao
sam na televiziji utakmice i jako mi se dopao ovaj sport. Takođe su neki
moji drugovi trenirali u ovom klubu pa sam rešio da im se pridružim.
Vaterpolo je naporan sport ali ga ja volim. Ponekad mi bude jako teško
jer imam dosta obaveza i u školi. Da bih sve postigao moram da budem
dobro organizovan. Za sad uspevam da budem i dobar đak i da redovno
treniram. Najviše volim kada putujemo i kada igramo utakmice. Mislim da
smo sada najbolji i da sem kluba iz Otave nemamo ravnopravne protivnike.
Razlog tome je što imamo najboljeg trenera i što niko od njih ne trenira
ovoliko često kao mi."
Trening je gotov. Ispred ulaza automobili u kojima roditelji strpljivo
čekaju svoje vaterpoliste… a oni… oni se polako razvlače po svlačionici,
smeju se, pričaju, ne mareći baš mnogo zbog tih umornih "matoraca" koji
jedva čekaju da dođu kući.
Ne treba im ni zameriti. Oni svoje detinjstvo "odrastaju" baš na tom
bazenu u tim svlačionicama. To im je sve. Tu uče šta je ljubav,
drugarstvo, rivalstvo, poštenje, upornost, hrabrost… tu spoznaju pravi
život… na pravi način. Nisu na ulici. Nisu pored kompjutera. Nisu
usamljeni u nekoj sobi ne znajući šta će sa sobom.
Pored njih je trener koji svim srcem i iz dubine duše pokušava da ih
uputi u jedan drugačiji svet i dokaže da je to PRAVA stvar.
Pored njih su roditelji sa istim obavezama kao i ostali roditelji…ali
ovi ljudi su našli vremena i shvatili da nije baš sve u sticanju
materijalnih dobara i karijere - poenta i svrha svega su DOBRA I SREĆNA
DECA.
Ukoliko želite da budete deo ovog tima koji pobeđuje možete se javiti:
Danku (gmdb@rogers.com ) ili
posetiti www.maverickswaterpolo.ca
|
IGRAČI - U14 AAA |
IGRAČI - 14U AA |
1 Ćurčin Pavle
2 Bašić Aleksandar
3 Veljić Ivan
4 French Graeme
5 Popovski Nikola
6 Pestorić Jovan
7 Bjelica Marko
8 Carnevale Blake
9 Kovačević Lukas
10 Latković Jovan
11 Van Vugt Theo
12 Hadžimanov Aleksandar |
1 Bzovsky Michael
2 Kenić Petar
3 Pashynsky Andriy
4 Jovanović Dragan
5 Višnjić Nikola
6 Mandyuk Danylo
7 Dinić Filip
8 Sunderić Nikola
9 Vuković Stefan
10 Kotarac Pavle
11 Kovačević Andrej |
Ivana Đorđević |
