April 01 2005 - Toronto

OSVRT NA DOKUMENTARNI FILM DANKE MILISAVLjEVIC

"NEOSVOJENE VISINE"

U Torontu boravi gdja Danka Milisavljevic, novinarka iz Srbije. Dosla je na premijerno prikazivanje njenog prvog dokumentarnog filma "Neosvojene visine".

Film je snimljen prema knjizi, odnosno dnevniku Olivere O. mlade manekenke koja je zivela u Torontu i pre osam godina preminula od lupusa.

Medicina kaze da je lupus bolest auto imunog sistema i da uvek napada organizam iznutra; podmuklo, razarajuce, opasno i neocekivano. Zato se i zove lupus, sto na latinskom znaci vuk. Film je prica iz zivota, prica o jednoj mladosti, o karijeri uspesne manekenke i njenom suocenju sa surovom bolescu. 

Ovaj veoma dobar dokumentarni film Danke Milisavljevic osim ispovednog kazivanja nosi u sebi i jednu siru poruku gledalistu i citaocima knjige. Naime, psiholoski analiziran film upoznaje gledaoca sa drugom stranom zivota, suocava coveka sa putevima razresenja (ako ih uopste i ima) situacije u kojoj se oseca bol, strah, nemoc i strepnja. Istovremeno otkrivajuci snagu i mudrost ljudskog bica da pronadje nacin i put kako da to sve prihvati i uputi se smerom koji vodi ka smiraju duse, uma, tela i zivota.

Svaki zivot je prica za sebe. I knjiga i film su puni naboja i snage ali ne u onom smislu koji citaoca-gledaoca cini napetim i priprosto radoznalim da odgonetne radnju, zaplet i kraj. Ne, ovo je jedna vrsta suptilnog kazivanja mlade Olivere gde ona u opisu svakodnevnog zbivanja govori o sasvim drugim stvarima, dubljim i tananijim koje moze znati i osetiti samo onaj ko hodi tim lavirintom zivota. Pisuci dnevnik ona je odabrala jedan od uspesnih i preporucenih metoda kako da usredsredi misli i pretoci ih u celinu kazivanja iduci (ne)svesno ka uspostavljanju dusevnog mira unutar same sebe. Negujuci taj spontani izraz uocavanja i osvrcuci se ponekada unazad u svojim secanjima ona otkriva lepotu svoje duse i srca.

Knjiga i film "Neosvojene visine "govore o umnosti jedne mlade zene, o tome kako se zivi i umire krvareci lepotom i stremeci do poslednjeg dana neosvojenim visinama zivota. Ovo je poema u kojoj smrt krade jedan mladi zivot, to je borba sa bolom i strahom u ledenom zagrljaju podmukle bolesti lupusa koja ce Oliveru O. ipak na kraju odneti. Mi verujemo da pociva u zagrljaju suncevih zraka
Reditelj filma D. Milisavljevic je filmom dosegla obrise "neosvojenih visina" Olivere O. Sacinila ga je i rezirala vrhunski profesionalno bez obzira sto je to njen prvenac. Ne treba da nas zbuni namerno pokazani amaterizam u pojedinim delovima - autorka je to ucinila sa ciljem da sacuva autenticnost i originalnost zivotnog kazivanja. U filmu nema suvisne "sminke" rediteljsko uredjivackog sablona.
Premijera filma je zakazana za 20 mart i to je povod da razgovaramo sa novinarkom Dankom Milisavljevic .

Danka, o knjizi, filmu, Vama i premijeri Vaseg dokumentarca govori ceo Toronto. Recite nam nesto o radu na ovom filmu; kada i kako je sve to pocelo i koliko ste dugo radili na pravljenju ovog filma?
Oktobra meseca 2004. godine prijateljica me je u Jagodini upoznala sa Gospodjom Ratkom Antic jer je znala da sam procitala knjigu NEOSVOJENE VISINE i da je na mene ostavila jak utisak. Kako se razvijalo nase prijateljstvo tako se razvijala i ideja o dokumentarnom filmu na osnovu knjige. Tada nisam ni znala u sta se upustam. Poslednjih sedam godina bavila sam se politickim novinarstvom. Sobzirom da zivim, sto bi rekao jedan moj kolega u zivopisnom Kostulendu, umorila sam se od nase demokratije - narocito se covek iscrpi u Jagodini.

Film je uradjen u relativno kratkom vremenskom periodu -nepunih pet meseci. Ali pet meseci aktivnog razmisljanja, pet meseci zivota sa trakama, knjigom, video zapisima i fotografijama.
O filmu, posle Vaseg prikaza, nemam sta da kazem. Film govori ono sto sam ja htela. Ja kao autor imala sam pravo na tu stranu posmatranja, taj ugao majke, ugao zene koja duboko veruje u Boga i sudbinu i kako vreme prolazi sve vise sam u to sigurna.


Da li su Vam kod sinopsisa i u koncepciji rada pomogli neki ljudi?

Ja sam i u zivotu, odnosno karijeri, i sada sa ovim filmom imala srecu da radim sa ljudima koji odlicno poznaju svoj posao i koji su dragoceni saradnici.

Najvecu pomoc pruzio mi je Borisa Antonijevic, reziser iz Topole, koji je znao da artikulise ono sto sam ja htela i da mi pomogne u samoj dramaturgiji. Secam se sa ponosom i zadovoljstvom da smo posle vise sati gledanja materijala dosli do istog zakljucka , ali mi je njegova pomoc zaista bila neprocenjiva. Ovo mi je prilika da mu se javno zahvalim kao sto se zahvaljujem i Toplici Anticu kamermenu i Zoranu Paunovicu kompjuteristi cije je umece obogatilo ovaj film. Sigurna sam da ovaj film ne bi bio ovakav da nije bilo Borise i Zorana.


Obzirom da je ovo Vas prvi film, da li je tesko raditi ovakav zanr . Klasika glavne uloge izmenjena je sto ovaj film i cini dokumentarnim. Koje su po Vama specificnosti ovakvog filma-dokumentarnog u odnosu na igrani.

Sve je tesko i sve je lako! Znate, uvek je najvaznije da pratite taj svoj unutrasnji put. Kao sto je piscu ponekad tema bliska, tako je i meni kao autoru ovo bilo blisko. Neka pitanja vecno sebi postavljate… Mnogo sam vremena provela razmisljajuci o G-dji Ratki Antic, zivotu i smrti…

Ja ne bih zelela da sada prosirim svoju ulogu i govorim o specificnostima ovakvog filma dokumentarnog u odnosu na igrani, jer ne zaboravite ja sam novinar a ne reziser.

Olivera O. je dete naseg podneblja i u Toronto je dosla sa majkom i bratom kao mala devojcica? Da li je bilo govora o mogucem snimanju igranog filma i da li mislite da bi bilo interesantno uraditi takav film ?

Mnogi ce verovatno citajuci knjigu vec imati film u svojoj glavi. Sigurno je da ta mogucnost postoji, prica je vrlo zanimljiva i potresna, ali igrani film podrazumeva mnogo toga. Znam da se u Beogradu u jednom krugu kompetentnih producenata i pisaca scenarija i clanova Udruzenja Knjizevnika vode ozbiljni razgovori o postavljanju pozorisne predstave radjene na osnovu Oliverinog dnevnika. Cak se i zna da ce glavnu ulogu odnosno lik Olivere tumaciti mlada i talentovana glumica Jasmina Stoiljkovic.


Pomenuli ste mi da su neki kompetentnih ljudi u Srbiji videli film. Kakve su ocene bile i da li ce nakon Vaseg povratka film biti prikazan i u Srbiji?

Ocene mojih prijatelja i kompetentnih ljudi koji su videli film su odlicne cak i vise od toga.
Film nije bio prikazan na zvanicnim projekcijama u Srbiji jer sam smatrala da je potrebno da se premijera odrzi u Torontu, jer G-dja Ratka Antic zivi u njemu. Naravno ucinicu sve sto mogu da sto vise ljudi vide film jer smatram da on to zasluzuje i da ce se publici dopasti.
 

Poznata je stvar, da rad na ovakvim projektima prate i finansijski problemi. Kako ste se Vi snalazili u tome i ko je finansijer ovog projekta?

Lepo ste to primetili- kada su u pitanju ovakvi projekti to se uglavnom radi sa mnogo entuzijazma i malo para! Mada nisam u godinama kada bi to trebalo ocekivati - evo desilo se! Ko zna zasto je to dobro.

Neophodnu finansijsku pomoc, da bi film kako se to popularno kaze ugledao svetlost dana, imala sam od strane privatnog preduzetnika iz Jagodine- Belog Tomica, koji je upoznat sa mojim dugfogodisnjim radom u medijima. Zahvaljujuci njegovom poverenju i veri u mene da cu uraditi dobar projekat, bez obzira sto mi je to prvi put, film je dosao i do premijere odnosno do Toronta.
 

Po Vasem misljenju da li film ima neku poruku za gledaoce i koju? Ima li planova da film posaljete na neki od festivala dokumentarnih filmova?

Cinjenica je da film otvara mnoga pitanja: "Suocava coveka sa putevima razresenja ako ih uopste ima." Ali je cinjenica i to da neke vrednosti shvatamo i postujemo tek kad zadjemo u ozbiljnije godine-bilo sta da to znaci.

Mladji svet olako shvata a i ne razmislja koliko je porodica znacajna u zivotu coveka. U neko Titovo vreme, kada sam se skolovala, ucila sam da je porodica osnovna celija drustva. Nije mi to bilo prikladno cak sam se i salila sa time.

Danas posle jednog neuspelog braka, kao samohrana majka sa dvoje dece, znam sta znaci porodica. Znam sta oseca svaka majka koja ima okrnjenu porodicu zbog razvoda ili smrti nekog clana u porodici.
Iz perspektive majke radjen je i ovaj film. U Vasem prikazu o filmu, Bubo Vi ste rekli sve sto je trebalo reci. Meni ostaje jos samo da kazem - cuvajte i volite vasu porodicu ali ih volite i cuvajte i u uspomenama ukoliko nisu vise sa vama. Ljubav je ono sto nas odrzava-za sve u zivotu potreban je motiv. I to nisu fraze…

Sto se festivala tice verovatno ce se raditi i u tom pravcu ali o tome cu razmisljati i planirati nakon premijernog prikazivanja u Torontu koje ce, kao sto ste napomenuli, biti 20. marta u 17c. u Green Room, Performing Arts Lodges.

Adresa je 110 Esplanade.

Bilo bi mi jako drago da sto vise ljudi vidi dokumentarni film “Neosvojene visine”, ne zato sto je to moje delo, nego sto smatram da i pored price koja je krajnje potresna, ovaj film treba pogledati, jer kao sto sam rekla suocava coveka sa nekim razresenjima...pa mozda i razmisljanjima koje su to vrednosti u zivotu kojima covek treba teziti. Materijalan svet nam je, nazalost, ovladao dusom i ne uvidjamo da je ipak ljubav ta koja inspirise i koja je pomogla Oliveri da se tako dugo bori za svoj zivot - ljubav prema zivotu i krajnje jednostavnim stvarima - ljubav prema najblizima sa kojima je zelela da provede jos malo vremena.
 

Imate li poruku za nase ljude koji zive i rade ovde u Kanadi ? Sta biste voleli da ponesete kao uspomenu na Toronto: osecaj da ste bili medju svojima, jedno iskustvo vise o dijaspori, secanje na prijateljstva koja ste ostvarili, zadovoljstvo da ste uradili dobar posao ili ste mozda dobili zelju da se vratite medju nas i tu ostanete ?

Cudno je da nikad nisam zelela da zivim u inostranstvu. Sticajem okolnosti od osamdesetih do devedesetih sam dosta putovala po Evropi a obavezno bozicne i novogodisnje praznike provodila u Parizu. Pariz je mesto u kom bi svaki mladi covek zeleo da zivi i radi. Ja sam ponude za posao odbijala i ponosno se vracala u svoju Jagodinu.

Nemam sindrom mesije ali mislim da sam imala aktivnu ulogu u edukaciji i demokratizaciji svoje sredine i ucestvovala u demokratskim promenama u svojoj zemlji. Sada 2005-te tuzno je ali istinito ne vidim buducnost svoje dece u Srbiji i prvi put zelim da zivim van svoje Jagodine. Naravno da cu sa ovog puta poneti jedno iskustvo vise, stekla sam nove prijatelje, nadam se da sam uradila dobar posao, ali se jos vise nadam da cu uspeti uz pomoc svojih starih i novih prijatelja da pronadjem put i nacin da sledeci moj dolazak sa cerkom Ristosijom i sinom Avramom ne bude turisticki.

Dragica Braunstein