| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
SPUŠTANjE RAFTOM NIZ 500 KM NA SEVERU KANADE, GOSTOVANJE AKADEMIJE
ORLANDU I ČIKAGU
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 19. novembar 2010. |
|
500 KM
SPUŠTANjA RAFTOM
NA SEVERU KANADE
Nošeni adrenalinom i velikim brzacima reke Džordž |
| |
 Letos
ste imali zadovoljstvo da čitate putešestvije po reci Džordž na sveru
Kanade. Njih petorica; Aleksandar Gusev (Sale- Mudrac) , Radmilo Aničić
(Rade - Genije), Predrag Stojković (Peđa-Car), Konstantin Hadžiristić (Hari-
Savesni) i Milijan Lukić (Kiki- Strašni) spustili su se 500km. dugom rutom
rekom Džordž na raftu. Bilo je puno uzbuđenja, nestvarnih predela i ljudi.
Napunili su srce i dušu. Teško im je bilo, da po povratku, uplove u ovaj
realni svet. Ostavili smo ih na miru da im se sve složi i staloži. Dolaskom
zime, kreću njihove priče. U nekoliko narednih brojeva objavićemo mnoge
stvari koje su doživeli i videli. Opustite se i uživajte.
 Kako
su došli na ideju, da idu baš tom maršutom, o pripremama i stvarima koje su
se nekim "čudom" dešavale priča nam Rade Genije sa onim njegovim
prepoznatljivim blaženim smeškom.
"Mi smo krenuli niz rijeku Džordž istim onim putem kojim je prije stotinak
godina išao Leonidas Habard i njegova udovica Mina par godina poslije njega.
Završivši 2008 godine spuštanje niz Nahani (
http://www. novine.ca/ intervju/intervju-1162-nahani.html) postavilo se
pitanje - šta dalje i gde? Na koju rijeku, u koji kraj svijeta, na koji
način? Učinilo nam se da ja mistika i ljepota Kamčatke to što nam treba i
počeli smo da razmišljamo o logistici priprema za put i da skupljamo
informacije o putu i samoj Kamčatki.
Onda je u naš radar uletio Jovan Memedović. Znate onog
što putuje po svijetu i pravi reportaže za RTS. Javila nam se ideja da on sa
svojim snimateljem ide sa nama i bilježi putovanje na njemu svojstven način,
praveći neki dokumentarac sa i o putovanju koji bi bio dovoljno zanimljiv
ljudima u Srbiji - zemlji čuda. U razgovorima koji su se vodili, Sale je, a
ko bi drugi, iskopao i pročitao knjige o Habardovoj ekspediciji na Džordž
rijeku i dao na čitanje dalje tako da je odluka lako i brzo donesena; idemo
na Džordž!
Jovan se savršeno uklapao i logistika je razrađena da
se njih dvojica uklope bezbolno u cijelu grupu i priču našu o odlasku na
Sjever, ovog puta na istočnoj strani Kanade.
Malo prije toga se rodila ideja o mogućnosti korišćenja rafta (velikog
gumenog čamca) na velikim vodama sa velikim brzacima za koje kanu nije bio
baš najbolje sredstvo vožnje. Ako Jovo i njegov snimatelj idu sa nama, raft
se pokazuje kao jedino rešenje jer treba imati mjesto za opremu koju bi oni
nosili, a i nisu nešto vični kanuu, pa smo računali da je bolje kupiti raft
i biti siguran da nećemo morati da skupljamo opremu i Jovana gore negđe po
sjeveru ako se prevrne u kanuu.
Zanimljivo nam je bilo i to što je Jovo mogao da snima sa rafta u pokretu,
bez problema što sa kanua nije bilo tako jednostavno izvodljivo.
 Sve
u svemu, epilog svih priprema se sveo na to da je Jovo morao da ide na
svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnu Afriku i nije moga da dođe u Kanadu u to
doba a mi smo kupili raft.
Kupili smo najbolji za koji smo znali i jednog toplog dana početkom maja smo
otišli na Gor (tamo gde Sale vodi 1000 naših na skijanje) da ga podignemo i
da ga isprobamo spuštajući se niz rijeku Hadson. Bili smo kao djeca sretni
sastavljajući naš žuti čamac i spremajući se za prvi spust niz ne baš tihu
vodu. Čitali smo uputstva, mijenjali strane, pumpali komore, jedva pogodili
kako namjestiti vesla sa milion nekih držača i dodataka... Usput smo
nazdravljali našem novom žutom saputniku iz neke ne male flaše mučenice koju
je Sale iznenada, za ovu priliku, izvukao iz pikapa.
Prenoćili smo i ujutru odvezli raft na početak spusta. Nekoliko stotina
ljudi u čamcima sličnim našem, kanuima, kajacima kreće niz Hadson. To je
bilo sedamnaest kilometara spusta niz zapjenušanu vodu: propadanje u virove,
propinjanje iz njih na bijeloj grivi moćnih talasa, klizanje niz kao staklo
glatku površinu vode...
 Priroda
se tek budila iz zimskog sna a mi smo uveliko koračali u ljeto nošeni
adrenalinom, strahom od letenja i propadanja, ogromnim talasima koji su
preko naših glava upadali u raft. Iako smo se lijepo pripremili i zaštitili
od udara vode sa svih strana, nismo razmišljali o vodi koja dolazi - odozgo.
Kad se moćan talas pokrene i prekrije sve nas u raftu, on pada odozgo - i
ulazi pored vrata puneći nepromočivu odjeću vodom - iznutra. Nogavice su mi
bile prepune. Stigli smo na cilj, mokri, umorni, promuklih grla i - ozareni
kao mala djeca novim iskustvom i novim pogledom na vodu sa našeg žutog
čamca.
Poslije smo išli na Petavavu i na Otavu na treninge. To je posebna priča.
Stekli smo sigurnost u upravljanju i vjeru da možemo proći do Ungave vozeći
našeg žuću! (Mada kad si sa Saletom, ta sigurnost ti nekako poraste jer
računaš, ako ti ne možeš, on će moći :-) )
 Kondicija,
raspored opreme, težina opreme koju možemo da ponesemo, logistika putovanja,
mape, problemi prenošenja rafta, avionske karte, razrada mnogih scenarija
koji se mogu odigrati - sve je to bilo dio priprema koje smo imali prije
polaska.
Ovog puta smo išli na tri nedelje.
Krenuli smo iz Toronta oko pet popodne. Svu opremu smo potrpali u četvoro
kola i sa našim drugarima Zokijem, Šundom, Igorom i Đoletom (koji će da
vrate kola nazad u Toronto) krenuli do Setila. To je nekih 18 sati vožnje sa
dva stajanja da se malo prezalogaji bureka, prasetine i ostale lagane hrane
na teškom putu.
Prava sitnica. Zora nas je zatekla sjeverno od Kvebek Sitija. Idilični
predjeli siromašnog dijela Kvebeka su se smjenjivali, kuće su bivale sitnije
a šume veće i bogatije kako smo napredovali na sjever. Prelazeći preko
jednog moreuza, ogromne beluge su nas pozdravljale iz daljine u svom lijenom
kretanju u parovima na sjever.
U Setil smo stigli pred veče. Mali lijepi gradić koji ne pripada okruženju u
kojem je nikao industrijski centar sjevernog Kvebeka.
Ovde dovoze vagonima rudu gvožđa da bi je brodovima prevezli gde treba.
Smješteni smo u malom prelijepom hostelu za mlade koji vodi Brižit. Da se
okrijepimo, iznijeli smo ostatke hrane iz Toronta i pozvali Brižit i 5-6
gostiju da nam pomognu.
Uz hranu i malo piva, na našem ekavskom i ijekavskom engleskom, brzo smo
stekli prijatelje (sa očaravajućim francuskim engleskim) i uskoro su svi
znali gde idemo i kako idemo.
Ispostavilo se da Brižitin brat lovi karibue na Džordžu i da će mu ona
javiti da dolazimo (fantastično je bilo zamisliti da ćeš možda nekoga sresti
na putovanju od 500 kilometara gde nema skro nikoga) a sa druge strane jedan
gost koji je tu stalno - se skoro vratio sa naše rijeke jer tamo ima kolibu.
Pričao nam je kako ima ribe dosta i da ne treba da brinemo za večeru. Da je
voda visoka i da karibui još nisu krenuli. Misli da im je ovo zagrijavanje
planete poremetilo vrijeme polaska na sjever kao i puteve kojima idu.
Čudesno!
Obišli smo grad, probali vodu da li je slana u zalivu (bila je!), obavili
poslednje pripreme, prepakovali još malo opremu i krećemo vozom na sjever
prema Sefervilu".
Nastavak u sledećem broju...
Ivana Đorđević
Ukoliko želite da uživo sretnete ovu ekipu avanturista i da kroz razgovor sa
njima, video i foto prezentaciju saznate mnogo više, dođite u nedelju 5
decembra u 17 č u predivnu galeriju u Okvilu (1086 Burnhamthorpe Rd E./
Winston Churchill Blvd.).
ZONA416 je organizovala samo za vas jedno neobično i lepo nedeljno popodne.
Više informacija: www.zona416.com
TEKSTOVI:
- 2006 - KANUIMA REKOM HUD
http://www.novine.ca/intervju/intervju-1044-arktik.html
- 2006 - MOĆ BESKRAJA - REKA HUD
http://www.novine.ca/arhiva/2006/1080/zajednica.asp
- 2008 - AVANTURA KOJA INSPIRIŠE - NAHANI
http://www.novine.ca/intervju/intervju-1162-nahani.html
- 2010 - ZOV DIVLjINE - REKA DžORDž
http://www.novine.ca/arhiva/2010/1253/zajednica.asp
- 2010 - SEVER KANADE, “TIŠINA” DIVLjINE... REKA...
I NAŠI NEUSTRAŠIVI MOMCI - REKA DžORDž
http://www.novine.ca/arhiva/2010/1255/zajednica.asp
|
|
AKADEMIJA SRPSKE
NARODNE IGRE “MIROSLAV BATA MARČETIĆA
ORLANDO I ČIKAGO |
| |
 Akademija
srpske narodne igre "Miroslav Bata Marčetić" je sa članovima svog prvog
ansambla gostovala u Orlandu, Florida u vremenu od 3. do 7. novembra.
Ovo je četvrto po redu gostovanje Akademije u Floridi, a treće po redu u
Orlandu. Akademci su na gostovanje išli na poziv Srpske pravoslavne crkve
"Sveta Petka" iz Orlanda i učestvovali sa 40-minutnim programom obe večeri
jesenjeg folklornog festivala, pored folklornog ansambla domaćina "Srpska
kruna", grčkog ansambla "Hellenic Dance Troup" i srpskog ansambla iz Severne
Karoline.
Mada u Orlandu živi samo oko 200 srpskih porodica, festival je bio izuzetno
dobro posećen. Sem naših ljudi, festivalu je prisustvovao i dobar deo
Amerikanaca, članova internacionalnih folklornih klubova na kojima je
direktor Akademije Bata Marčetić ranije predavao srpski folklor na
seminarima u organizaciji Amerikanaca u Floridi.
 Kao
i uvek, prvi ansambl Akademije je blistao u bogatim originalnim nošnjama,
izražajnosti, u besprekornom izvođenju svojih koreografija i prenošenju
ljubavi prema onome što rade i predstavljaju, prenoseći stil i duh
tradicionalnog srpskog folklora. Nakon izuzetno uspešnog nastupa obe večeri,
usledio je zvaničan poziv domaćina da Akademija ponovo učestvuje na njihovom
festivalu i iduće godine. Otac Ljubiša Brnjoš je Akademcima od srca rekao da
se njihov festival više ne može zamisliti bez učestvovanja Akademije, što je
igračima dalo još više pouzdanja i vere da su na zaista pravom putu
promovisanja pravog i čistog srpskog folklora i srpske kulture uopšte.
 Pored
učešća na ovom festivalu, članovi Akademiju su razgledali Orlando i okolinu,
a naravno i družili se sa poznatim likovima Diznijevih junaka posetivsi
Disney Downtown i Disney World Magic Kingdom, koji će im ostati u sećanju
celog života. Igrači prvog ansambla ne mogu lako da izdvoje najlepše
turneje, jer je svaka na svoj način lepa, međutim, kažu da im je ovo bilo
ipak jedno od najlepših.
I tek što su se igrači prvog ansambla vratili iz Floride, mlađi ansambli
Akademije, drugi i treći ansambl sa roditeljima, krenuli su na svoju turneju
u Čikago, IL gde su boravili od 12. - 14. novembra. Oni su učestvovali na
folklornom festivalu u organizaciji domaćina - folklorne grupe "Gavrilo
Princip" pri crkvi "Sv. Simeon Mirotočivi" iz Čikaga. Pored Akademije, na
festivalu je učestvovalo još desetak srpskih folklornih grupa iz Čicaga i
okoline. Festival je bio veoma lepo posećen, obzirom da je srpska zajednica
u Čicagu velika, tako da nije bilo slobodnog mesta u publici. Mali Akademci
su bili razdragani, nasmejani, sigurni i trudili se da što bolje izvedu
svoje koreografije, pa su zbog toga bili nagrađeni velikim aplauzom posle
svake odigrane koreografije.
Nakon ovih gostovanja u Orlandu i Čicagu, Akademiju srpske narodne igre
očekuju pripreme za tradicionalni internacionalni koncert "Šarm pesme i
igre" sa gostima - Dance Caribe Performin Co., Nancy Chiu (Hong Kong) Ballet
Studio i Esmeralda Enrique Spanish Dance Co., koji će se održati 11.
decembra u MacMillan pozorištu u Torontu.
|
|
Oglasavanje Marketing
|
