Za osećaj ponosa koji neko potencijalno može osetiti nije nužno realno prisustvo te druge osobe u sadašnjem trenutku, ali je nužan onaj unutrašnji osećaj da bi taj značajni drugi nekim svojim gestom ili postupkom iskazao ponos i tako odao priznanje i potvrdio vrednost onoga čiji je uspeh u pitanju.
Svako je bar jednom u životu postigao neki uspeh. Situacije koje ostavljaju mogućnost za postizanje uspeha su svakodnevne i razlika se najčešće javlja u subjektivnoj percepciji pojedinca, odnosno u oceni koliko je veliko i značajno ostvareno postignuće. Najčešći kriterijum prilikom ovakve procene ima osećaj pojedinca da je neki za njega značajan autoritet opazio i povoljno procenio upravo postignuti uspeh.
Za osećaj ponosa koji neko potencijalno može osetiti nije nužno realno prisustvo te druge osobe u sadašnjem trenutku, ali je nužan onaj unutrašnji osećaj da bi taj značajni drugi nekim svojim gestom ili postupkom iskazao ponos i tako odao priznanje i potvrdio vrednost onoga čiji je uspeh u pitanju.
Osećanje ponosa je upravo iz ovog razloga veoma važno i značajno u razvojnom putu svake osobe. Kako bi u odraslom dobu osoba bila sposobna za osećanje samozadovoljstva i samopouzdanja nužno je da tokom odrastanja prepozna situacije i pozitivne reakcije važnih drugih na njena postignuća. Ukoliko je bilo potvrda i pohvala tokom odrastanja, osoba je u odraslom dobu sposobna da i bez prisustva drugih vrednuje svoje uspehe i postignuća, bude zadovoljna njima i pouzdano iz istih izvodi zaključak da vredi.
Ovo je jeste osnovni kvalitet „zdravog“ ponosa, budući da u ovakvoj situaciji osoba je ponosna nakon nekog vlastitog postignuća, te nema potrebu upoređivanja i takmičenja sa drugima. Samo na osnovu dostignutog ona je sposobna za osećanje samozadovoljstva. Sa druge strane, „lažni“ ponos se oseća onda kada za ponos i nema nekog razloga.
Ovakav ponos je nezdrava emocija čija je svrha prikrivanje lične nesigurnosti pojedinca i najčešće se izražava kao postignuće koje je vrednije od onog koji postignu drugi kroz stalno upoređivanje i umanjivanje tuđih uspeha. Gledano na ovakav način svaki uspeh koji postigne neko drugi razlog je za osećaj apsolutne neuspešnosti onoga ko oseća „lažni“ ponos. Vođeni ovakvom logikom, ljudi mogu živeti u zabludi jer za bilo kakvu samoprocenu nužno je prisustvo drugih što u odraslom dobu ne može biti odlika zdrave ličnosti.
Kako bi umanjile osećaj neprijatnosti i nezadovoljstva koje pomenuta situacija uzrokuje, ljudi skloni „lažnom“ ponosu skloni su da umanjuju kroz stalnu težnju da budu ponosni i to naglašeno izražavaju što ih gotovo uvek vodi ka osećanju gordosti, sujete i taštine budući da se u tom slučaju osećanje lične promašenosti i neadekvatnosti prikrivaju „nedodirljivom“ slikom ponositog pojedinca koji megalomanski ocenjuje svoja postignuća i ne priznaje kritiku ni u kom slučaju.
Međutim, ono što je u ovom slučaju prisutno je to da osoba razvojno nikada nije odvojila sebe od svojih ponašanja, te tako svako svoje postignuće posmatra kao odraz lične vrednosti koji bi u slučaju neuspeha bio direktan dokaz lične bezvrednosti, a svaka čak i dobronamerna kritika bila bi diskvalifikacija njegovog bića. Kako su ovakvi osećaji veoma neprijatni i destruktivni, osoba ih umanjuje gordom i nedodirljivom slikom prevenirajući tako sve potencijalne „napade“ i „omalovažavanja“.
Kod osoba sa kapacitetima odrasle ličnosti, osećanje ponosa je ustupilo mesto osećanju samozadovoljstva što znači da ne postoji potreba za upoređivanjem, premeravanjem tuđih i svojih uspeha, kao ni za stalnom kompeticijom sa drugima. Iz osećanja samozadovoljstva, moguće je iznedriti vlastite kriterijume uspešnosti i tako biti sposoban za samovrednovanje i prihvatanje kritike koja nikako ne mora biti zlonamerna, niti imati svrhu poniženja ili degradiranja onoga kome je upućena.
