Na jugu Indije, u gradu Čenaju, "prestonici industrije automobila", tolika je nestašice vode da je dovoze - vozom.
Potražnja za vodom u gradu koji je i sedište proizvodnje IT industrije, u Bengalskom zalivu, daleko nadmašuje ponudu, prisiljavajući vlasti na ekstremne i skupe mere kako bi opslužile deset miliona ljudi. Svaki dan, voz četiri sata putuje duž 216 kilometara pruge, sa 50 cisterni u kojima su 2,5 miliona litara vode iz jezera na reci Kaveri.
Stručnjaci priznaju da bi bilo bolje izgraditi cevovod, ali njega zasad nema u tom gradu, kao ni u drugim brzorastućim gradovima Indije, zemlje u razvoju.
Dok je vode godinama bilo sve manje, stanovništvo Čenaja se više nego utrostručilo za tri decenije: ljudi su došli da se zaposle u laboratorijama za farmaceutska istraživanja i razvoj, u fanrikama automobila i visoko-tehnološkoj industriji.
Rast koji je izmakao svakoj kontroli, u kombinaciji s lošim održavanjem četiri gradska rezervoara, i neefikasnim kanalizacionim sistemom, a, odnedavno, i sa zakasnelim monsunskim kišama, pretvorili su taj grad, šesti po veličini u Indiji, u skoro sasvim suv. Njegovi rezervoari su prazni, i oslanja se na sve oskudnije izvore podzemnih voda i dva postrojenja za desalinizaciju morske vode.
Od juna, u Čenaju vode u slavinama ima svega po nekoliko sati dnevno.
Početkom jula, vlada države Tamil Nadu čiji je glavni grad Čenaj, odobrila je izgradnju cevovoda za dovod vode u narednih šest meseci, uz cenu od 94 miliona dolara.
Istovremeno je za samo 10 dana položeno 650 metara cevovoda i instaliran sistem za pumpanje vode u železničke vagone koji su ranije korižćeni za jestivo ulje.
Količina vode koja se transportuje vozom je mali dio od 500 miliona litara na dan koji vodovod dostavlja svojim kupcima.
A kada noću stigne voz, potrebna su četiri sata da se voda pretoči u gradski vodovod. Sledećeg jutra, na gradskim stanicama za re-distribuciju voda se prepumpava u kamione i besplatno isporučuje po kućama u okolini.
"Vodenih vozova" je u Čenaju već bilo posle žestoke suše 2001. godine. Voda se tada dovozila železnicom iz mesta udaljenog više od 400 kilometara.
Potom je vlast naredila domaćinstvima u Čenaju da prikupljaju kišnicu, grad je počeo da kupuje vodu od poljoprivrednika i izgradio dva postrojenja za desalinizaciju. Ali sva ta ponuda ipak ne može da zadovolji sve veću potražnju.
