Tektonika dvomesečnog rata ostavila je za sobom geostrateški teren možda čak i složeniji od onog koji je nastao pedesetomesečnim ratom u Ukrajini. Pokušajmo da napravimo presek i rezime dramatičnih događaja na Bliskom istoku i njihovih reperkusija na uloge aktera iz perspektive „šestorke“ – SAD, Irana, Izraela, Rusije, Kine i EU.
Rusija
Ako Rusija i nije pomogla Donaldu Trampu prilikom osvajanja prvog predsedničkog mandata, teško da će se Kremlj ovoga puta uzdržati od indirektnog mešanja, u susret američkim međuizborima koji mogu biti fatalni za Trampa, piše Momčilo Đurđić za Index.
Nakon napada na Iran Amerika je prvo relaksirala sankcije Rusiji u vezi prodaje energenata na tankerima, da bi učešćem u blokadi Ormuskog moreuza i prethodnom intervencijom u Venecueli Peking još čvršće vezala za Ruse po pitanju nabavke.
Umesto da nanese indirektnu štetu Kinezima koji su se snabdevali iz Venecuele, a pogotovo iz Irana, Peking je samo ukrupnio svoju trgovinu sa prvim susedom, čime je ojačao rusku poziciju.
Značajan rast cena nafte opet je direktna posledica američkih operacija na Bliskom Istoku, što takođe posledično spašava budžet posrnule ruske ekonomije u momentu kada šefica ruske centralne banke upozorava da je potencijal radne snage na najnižoj tački u istoriji, a ruska privreda na pragu „dubokog hlađenja“.
Ukoliko nakon američkih međuizbora Trampu budu vezane ruke, Moskva bi mogla opet potonuti. Zato je Putin preuzeo inicijativu posrednika i moderatora, razgovarajući sa Trampom o izmeštanju iranskog nuklearnog materijala i modelima za postizanje stvarnog mira sa Iranom.
Putin vadi Traumpa, svestan da im obojici gori pod nogama, a ima najveći uticaj na Teheran, koji ne samo da je stavio pod kontrolu faktor prostora već kontroliše i faktor vremena, ne želeći da okonča sukob dok dovoljno ne našteti Trumpu u vezi međuizbora. U traženju spasonosnog kompromisa Tramp će morati da pravi ustupke i Moskvi, ali i Teheranu, jer je i sam podigao ucenjivački kapacitet rivala.
Teško je u celoj zavrzlami proceniti ulogu Izraela, čije savezništvo sa Rusijom predstavlja verovatno najveću misteriju u međunarodnoj politici, jer, iako najvažniji američki saveznik, nije uveo sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.
Kako god, dva suverenistička lidera koja su pokrenula ratove u protekle četiri godine, u 2026. će biti kao nikad upućeni jedan na drugoga. Za razliku od Trumpa, koji se duboko zaglibio i, evo, proglašava kraj rata sa Iranom kao da se igra u pesku, Putin se, ni kriv ni dužan, našao u poziciji aktera „šestorke“ sa najvećim pregovaračkim potencijalom. Kinu, Iran, Izrael i SAD, sve osim EU, on danas može smatrati partnerima na koje vrši značajan uticaj.
SAD
Posle svega deluje da Vašington vodi više računa o interesima Izraela i Rusije nego o sopstvenim, kao i da neoprezno menja i popravlja tešku i lošu međunarodnu poziciju Irana, dok glavni rival – Kina – ostaje netaknut. Ispostaviće se da su u odnosima sa Trampovom Amerikom najgore prošli vekovni saveznici u Evropi.
To nas dovodi do zaključka da je svojeglavi Izrael ostao jedini saveznik Trampa u okviru „šestorke“. Tel Aviv pritom nesrazmerno manje vodi računa o interesima partnera i stvara utisak da je SAD daleko više u funkciji izraelskih interesa nego obrnuto.
Iran
Iran, koji se može smatrati i pokretačem rata na Bliskom Istoku zbog krvavog terorističkog napada na Izrael preko svog proksija Hamasa, neočekivano je došao u priliku da redefiniše međunarodnu poziciju. Od odbačene, sankcijama međunarodno izolovane terorističke zemlje, Iran se našao u poziciji da značajno i trajno utiče na svetsku trgovinu i cene strateških sirovina.
Ukazala mu se prilika da bitno ojača svoju pregovaračku poziciju u unilateralnoj ravni, i to ne samo sa ugroženim zalivskim članicama OPEC-a, nego i širom sveta koji direktno zavisi od prohodnosti najvažnijih morskih puteva.
Iako je to još uvek teško zamislivo, zašto bi se od Trampa stigmatizovana Španija ili Nemačka u budućnosti uzdržavale od direktnog dogovora sa Iranom, u svom nacionalnom interesu? Ne treba smetnuti sa uma da Iran u širokoj pozadini uživa stratešku podršku Rusije, Pakistana i Kine, koje su, između ostalog, i nuklearne sile.
“Ovo nije poslednja velika predstava Vučića u UN-u, svet mu je dao priliku za revanš”: Momčilo Đurđić za Index
Izrael
Trampovo proglašenje okončanja rata sa Iranom tačka je ozbiljnog razilaženja sa Izraelom, jer Netanjahu ne želi da se odrekne ratnih dejstava i zaustavi proces ostvarenja istorijskih teritorijalnih aspiracija na Bliskom Istoku. Tel Aviv je „potrošio“ Trampa do tačke gde mu izraelski lobi u SAD teško može pomoći da nakon međuizbora sačuva makar deo moći kojom se još uvek razmeće. Zato izraelska vlada žuri da do promena u Americi završi što više poslova, po bilo koju cenu.
Nama koji obitavamo izvan cionističkih i šerijatskih premisa ponašanja i rezonovanja to će biti teško razumljivo. Svođenje ratničkog ponašanja Netanjahua na njegov strah od sudskog procesa kada njegova vlada padne pokazuje samo koliko mi ništa ne razumemo, posmatrajući njihov svet kroz svoje dioptrije.
Zato, uz sve žrtve i stradanja, Izrael sebe smatra pobednikom. Trošeći Ameriku, on neguje famozno partnerstvo sa Rusijom, koja u istom danu isporučuje satelitske biltene Teheranu i istovaruje ukradenu ukrajinsku pšenicu u Haifi.
„Ovo u Srbiji je totalna politička šizofrenija“: Momčilo Đurđić za Index piše da izbore dočekujemo u atmosferi „gole međustranačke matematike“
Kina i EU
Na dva kraja „šestorke“ nalaze se dve sile koje, za razliku od preostale četiri, nisu direktno uključene u aktuelne ratove. EU je dobila jedinstvenu priliku da prvi put posle 1945. obnovi „punoletstvo“, krene svojim putem i pobegne iz porodičnog zagrljaja Rusije, jeftini energenti, i Amerike, jeftina bezbednost. Svako napuštanje roditeljskog doma je teško, ali neophodno.
Čini se da je Evropa to ovoga puta jako dobro razumela, napuštajući decenijsku energetsku agendu sa Rusijom i jasno se distancirajući od američkih ratnih avantura. Njena istorijska uloga i obaveza je da definiše alternativni koncept kojim će u perspektivi supstituisati i prevazići suverenističku obmanu. Tektonske promene u svetu mogu dovesti i do novih, neočekivanih strateških savezništava.
Ako se nastavi ruiniranje atlantskih veza, ne bi trebalo odbaciti mogućnost strateškog partnerstva Evrope i Kine. Uz sve nesuglasice i sporove, Kina je pored SAD-a najveći spoljnotrgovinski partner Evropske unije. S druge strane, Kini je Evropa izvozni partner broj jedan, a njenim razdvajanjem od SAD bi se znatno umanjio ili izbegao dugo najavljivani finalni obračun na Pacifiku, što je u najvećem interesu Pekinga.
Nakon 28. februara Rusija je značajno ojačala svoje pregovaračke pozicije, što se, gle čuda, može reći i za Iran. Izrael je nastavio da gleda svoja posla, definišući nove teritorijalne okvire. Kina se sačuvala i podigla na greškama rivala, a EU učvrstila na putu osamostaljivanja. Amerika se našla u jednoj od najdelikatnijih spoljnopolitičkih pozicija u svojoj istoriji. Problem je što se danas kratkoročno ne vidi bilo kakav put koji je može izvesti iz Trampovog lavirinta.
Momčili Đurđić/Index
