U poslednjih 17 godina, svakog avgusta, na prostranoj livadi usred Niške tvrđave, nikne, živi i nestane jedna gotovo mitska tvorevina zvana Nišvil. I ne samo na livadi, duh Nišvila se razlije po celoj Tvrđavi, sve do Amfiteatra na keju, do fontane i spomenika na Trgu kralja Milana.
U tih deset dana života Nišvila, najveći grad (od tri slova) na jugu Srbije se bukvalno preporodi u kosmopolitski grad, u kojem čuješ svakojake jezike. Svi koji hrle u našu tvrđavu ne sudaraju se, iako je gužva neviđena. S nekim iskrenim osmehom i pogledom pričaju veselo i opušteno, dok čekaju da se upali zeleno svetlo na semaforu ispred Stambol kapije…
A kad konačno uđu u Tvrđavu (od ove godine i kroz obnovljenu Beogradsku kapiju) zapahne ih talas muzičkih ritmova ispred Džez muzeja, ali i osećaj svežine i sigurnosti koje nude visoki bedemi Tvrđave.
Oni upućeniji i redovni posetioci tačno znaju gde treba da idu i vide što više od 300 programa, na 20 bina, u tih deset dana. Oni koji žele da se ležerno šetaju, krenu od Letnje pozornice i sve tako ukrug, dok ne stignu do ulaza za Glavni program.
Većina njih i ne uđe u taj „začarani“ i muzikom „namagnetisani“ prostor, jer je u Tvrđavi toliko raznovrsnog muzičkog, pozorišnog, filmskog i ostalog programa- da im odlazak na Glavni program i nije potreban da osete svu draž u prijatnoj šetnji i upijanju svakojakih umetničkih impulsa…
Lično sam se uverio da ljudi posle završetka programa izlaze iz Tvrđave rasterećeniji, opušteniji i još veseliji nego kad su dolazili ! A neki su se na Nišvilu i upoznali (mlađi bi rekli „smuvali“), posle izvesnog vremena i uzeli i decu izrodili! Desetak parova mi se pohvalilo da se upravo tako desilo…
Tu decu zovem „Slobodnom decom Nišvila“, koja su u međuvremenu porasla i neka od njih su već volonteri Nišvila!
Posle demontaže Nišvila, ostane još neku nedelju energija festivala u vazduhu, brdo komentara na ono što je viđeno, snimljeno i doživljeno na Nišvilu.
Po mojoj proceni, „kolektivna muzička terapija“ zvana Nišvil festival svake godine pokazuje vidljive efekte na gotovo svim posetiocima/“stanovnicima“ Nišvila…
Ostane još malo svežine miholjskog leta (u kojoj ne umemo da uživamo),brzo dođe jesen i neizvesna zima (a o proleću 2026.- da i ne govorimo)…
Ko zna šta nas čeka sledeće godine ?! „Krhko je znanje“ što reče jedan pesnik.
Lično ne osećam potrebu da predviđam, da „gledam u pasulj“, da stajem na jednu ili drugu stranu – baš kao i većina „stanovnika“ Nišvila. U to sam ubeđen…
O „Išvilu“ ne želim da trošim previše reči (ni vaše vreme) jer taj kulturološki, psihosociološki i ruralno-urbani „fenomen“ neće ništa dobrog doneti ovom našem napaćenom, zapostavljenom, osiromašenom, konfuznom i nedorečenom Gradu („od-tri-slova“).
Niš mora da se trgne, da se probudi, da zauzme jasan stav prema svim prioritetnim pitanjima, prema svima koji nam nešto „daju“ (a, u stvari – otimaju), koji bi da nas nešto „savetuju“ ili ubeđuju da je to „za naše dobro“ (a, u stvari nas zaglupljuju i manipulišu do besvesti!). Za naše dobro se moramo izboriti mi sami, sa vrlo malo saveznika u koje imamo poverenja! Dakle, bez ikakvih „poverenika“ i „emisara“.
Tako je Nišvil nastao pre 31 godine, borio se za svoje „mesto pod suncem“ i rastao po sistemu „Svakoga dana, u svakom pogledu“… Moja iskrena želja je da Nišvil nadživi nas 20-ak koji smo ga gradili!
Tako bi trebalo da razmišlja svaki Nišlija koji je na nekom odgovornom mestu u gradskoj hijerarhiji vlasti. Jednostavno rečeno – da iza sebe, kad ode sa tog odgovornog mesta, ostavi bolji Niš nego što ga je zatekao!
Možda sam ja preveliki optimista da će se to, u dogledno vreme desiti, ali treba raditi na tome. Kao što rekoh: svakoga dana – u svakom pogledu! I – Ništa više!
