Zašto su danas automobili, nameštaj i domovi u kojima živimo tako obični i bez mašte?
Ako prošetate ulicama bilo kog modernog grada, pogledate parkinge, zavirite u novogradnju ili uđete u prosečan stan, dočekaće vas vizuelni i arhitektonski paradoks.
Živimo u eri najvećeg tehnološkog napretka, a svet oko nas nikada nije izgledao jednoličnije, monotonije i sterilnije.
Nekada su automobili, domovi, zgrade i nameštaj imali dušu, karakter i autentične boje koje su odražavale duh vremena i ličnost pojedinca. Danas je sve podređeno istoj, uniformisanoj matrici.
Ovaj vizuelni sivi šablon savršeno prati i duboki sociološki slom – dok su se nekada ljudi družili, a dvorišta odjekivala od dečje graje, danas živimo u svetu u kojem se jedva i poznajemo.
Era sivila na točkovima: Gde su nestale boje?
Najbolji dokaz ove estetske kapitulacije jeste pogled na bilo koji savremeni parking. Nekada su putevima krstarili automobili u jarkim nijansama zelene, narandžaste, nebeskoplave ili jarko crvene boje, sa prepoznatljivim i jedinstvenim dizajnerskim linijama.
Danas se auto-industrija svela na monohromatski teror. Više od 70% automobila na putevima su crni, sivi, srebrni ili beli. Svi modeli, bez obzira na brend, dizajnirani su po istom aerodinamičkom šablonu, na istoj platformi, do te mere da ih je laiku postalo nemoguće razlikovati.
Automobil je prestao da bude umetnički izraz dizajnera i postao je konfekcijski proizvod sa rokom trajanja.
Nameštaj i zgrade za jednokratnu upotrebu: Isti princip uniformisanosti i pada kvaliteta progutao je arhitekturu i enterijer
Zgrade bez karaktera: Stara arhitektura, sa fasadama koje su imale ukrase, autentične balkone i toplinu, zamenjena je hladnim, stakleno-betonskim kockama.
Moderne stambene zgrade izgledaju kao kancelarijski kompleksi – lišene svake estetike, građene brzo i sa ciljem da se izvuče maksimalan profit po kvadratu.
Kataloški domovi: Unutrašnjost domova nekada je krasio masivni drveni nameštaj, pravljen da traje generacijama, sa detaljima koji su se prenosili sa kolena na koleno. Danas su stanovi postali kopije kataloga jeftinog, pritisnutog iveričnog nameštaja. Sve je sivo, bež i belo.
Nameštaj se više ne nasleđuje – on se kupuje sa svešću da će se raspasti pri selidbi ili nakon nekoliko godina upotrebe. Živimo u „kupi-potroši-baci“ kulturi.
Tišina u dvorištima i prazne klupe: Slom ljudske bliskosti
Ipak, najstrašnija posledica ove moderne standardizacije nije gubitak boja na stvarima, već gubitak topline među ljudima.
Nekadašnji način života podrazumevao je zajednicu. Komšije su se poznavale, kafa se pila bez najave, vrata se nisu zaključavala tokom dana, a problemi su se rešavali zajednički, na klupama ispred zgrada. Dvorišta su bila tesna da prime svu decu koja su kroz igru, od jutra do mraka, bez telefona i ekrana, razvijala maštu, empatiju i socijalne veštine.
Surova realnost današnjice:
Danas su dvorišta i igrališta sablasno prazna, a deca su preseljena u virtuelni prostor algoritama. Ljudi se jedva poznaju i unutar istog ulaza. Druženje je postalo projektovano, zakazano nedeljama unapred u kafićima, dok su autentični ljudski kontakti zamenjeni lajkovima i tekstualnim porukama. Postali smo društvo usamljenih pojedinaca koji žive u svojim privatnim, bezličnim kutijama.
Možemo li se probuditi iz estetskog i društvenog sna?
Sveopšte sivilo i ambalaža lošijeg kvaliteta koja nas okružuje nisu samo estetski problem – oni su ogledalo duše savremenog čoveka. Kada pristanemo da nam sve oko nas bude uniformisano, pristajemo i na to da nam misli, ponašanje i odnosi postanu predvidivi i šablonizovani.
Povratak autentičnosti, bojama i pre svega – jedni drugima – jedini je način da se odupremo ovom modernom otuđenju. Dokle god biramo jeftin, uniformisan komfor umesto unikatnog kvaliteta i dokle god nam ekrani menjaju žive ljude, živećemo u svetu koji je možda tehnološki savršen, ali je emotivno i estetski potpuno mrtav.
Sava Jojić/Direktno