Miroslav Nešić - Kića

Sećanje na velikog umetnika

Povodom predstojeće memorijalne izložbe slikara Miroslava Nešića u Torontu koja se održava u galeriji "Srpske nacionalne akademije" u Kanadi od 17. do 30. juna 2017. god. ( VISE...) objavljujemo adaptiran intervju koji je Milan Šćekić (na slici) vodio sa slikarom 2003. godine.

Miroslav Nešić je doajen naših umetnika u Severnoj Americi. U Kanadu je došao 1974. godine nakon završenih studija na Likovnim Akademijama u Beogradu i Zagrebu.

Priznat u ranim godinama u Evropi kao nadrealista jugoslovenske škole, Nešić se u Kanadi dokazao kao slikar ekspresivne figuracije velikog dinamizma i snage. Nešić je od 1984.god. član i jedan od osnivača umetničke grupe "Synergy 11" koja je okupila umetnike međunarodnog ugleda poreklom iz Jugoslavije. Nešić je, takođe, jedan od osnivača i počasni član kolonije "Deliblatski pesak".
Majstor je u tehnikama ulja, akrilika, akvarela, tuša, mešane tehnike (midž media) i serigrafije. Njegovi radovi nalaze se u brojnim javnim i privatnim zbirkama u Kanadi, Americi i Evropi. Pored ostalog u Narodnom muzeju u Beogradu, Odelenju inostranih poslova u Otavi, Narodnom muzeju u Pančevu, i Švajcarskoj ambasadi u Beogradu. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada. Njegov umetnički rad, koji se proteže na preko 35 godina i više od 100 nacionalnih i internacionalnih izložbi , prolazi kroz stalne promene.

Miroslav Nešić je preminuo u Torontu 2015 godine u sedamdestoj godini.

Nešić je bio izuzetno interesantan sagovornik. Bio je veliki poznavalac umetnosti i čovek bogatog životnog i umetničkog iskustva. Razgovor smo vodili u njegovom stanu-ateljeu povodom samostalne izložbe “Transformacije” koju smo Bisa Šćekić i ja organizovali u Torontu 2003 godine. Iz dugog i veoma interesantnog razgovora izvući ću njegove odgovore koji bacaju više svetla na njegov rad, tehniku, teme i shvatanje umetničgog izražavanja.

O neprekidnim stilskim promenama u svom radu:

Ja sam se menjao, godinama sam se menjao, što je u stvari dobro za jednog umetnika. U početku, za vreme i neposredno posle Akademije, bio sam pod uticajem nadrealizma jugoslovenske škole sa jedne strane, i mog profesora Miljenka Stančića sa druge. Nakon toga sam se stalno menjao, evoluirao, istraživao nove puteve.

O kontinuitetu tema svojih slika:

Tačno je da sam ja uvek slikao, ne bih kazao teme, ali jedan odnos čoveka prema sredini, odnos prema okolini kao i jedan odnos društva, političkog društva, prema čoveku. To su sve socijalna pitanja kojima se bavim sve do današnjeg dana.
Svojim radom ja želim da upozorim. Radio sam jednu seriju slika, 50, 60 platana, gde sam samo obrađivao temu odnosa čoveka, odnosa društva prema životnoj sredini, prirodi. To je serija pod nazivom "Fosili". Jer ako ne budemo vodili računa o prirodi mi ćemo svi biti fosili za neke buduće civilizacije.
U zadnje vreme slikam jednu drugu seriju koju zovem "Maske". O čemu se tu radi? Ja hoću, kao i svi umetnici, da pronađem neku istinu. "Maske" govore o dvoličnosti čoveka. Jedna stvar se događa i vidi a iza toga je nešto sasvim drugo. Ti gledaš čoveka, on ti jedno priča a nešto sasvim drugo je u njegovoj glavi.
Kroz sve ove procese za mene nije bitna toliko tema. Za mene je važnije da evoluiram kao umetnik, da razvijem moju tehniku rada i prilaz temi.

O pojednostavljenju umetničkog izraza:

To je taj proces transformacije mog izraza i mene kao umetnika. To još uvek nije apstrakcija. Tu još uvek ima figuracije, ali jedne ekspresivne figuracije. To je jedna pojednostavljena figuracija. Jer suština nadrealizma nije figuracija nego osećanje koje ti imaš unutar sebe. Ja više vremena provedem razmišljajući ispred platna nego što mi treba da povučem neki potez. Jer taj potez je samo tehnika i ništa drugo. Kad pogledaš, čak i najveći apstraktni slikar Jackson Pollock je duboko razmišljao pre nego što će da stavi kap boje na platno.

Dakle, ništa nije slučajno.

Nije slučajno. Automatizam kao baza nadrealizma, kako je pisao Andre Breton ne postoji. Ja u to više ne verujem.
Jedan pokret rukom, jedan snažan potez četkice govori više nego sve drugo. On govori o tvom osećanju. Šta osećaš, šta misliš. To je ono kuda ja idem. Da što više kažem sa manje sredstava. Ako ja sve objasnim onda posmatrač nema šta da razmišlja. Ti vidiš tekstove na mojim slikama. Ti tekstovi nisu tu da objasne sliku već da još više intrigiraju posmatrača. Taj tekst je i likovna forma koja dopunjava celu kompoziciju. On nije tu da objašnjava i priča.

O odnosu naspram postavljanja organskih formi i tehničkih detalja:

Ja koristim matematičke, geometriske elemente kao kontrast organskim formama. Širok potez četkom ili jedan razigran crtež je organska forma, to je humano. Da bih postigao konflikt ja prikazujem matematički, tehnološki svet u sukobu sa tom organskom formom. Na nekim mojim slikama može se videti jedan totalno programiran deo gde su samo tačke na istom razmaku, tačno odmerene u jenom kvadratu, kao jedan kompjuterski svet protiv jednog organskog sveta prirode. U isto vreme kroz taj sukob ja na platnu pokušavam da postignem ravnotežu. Zajednički oni prave jednu kompoziciju i sliku. To je svet, to je život.

O upotrebi boje:

Na svojim poslednjim slikama ja sve više izbegavam da koristim boju. One su sve više crno-bele, monohromatske. Samo neki efekat u jakoj crvenoj ili plavoj boji, što mi se jako dopada. Ako postoji neko racionalno objašnjenje onda je to da meni nije potrebno mnogo boja jer ja ne kopiram prirodu. Ja u monohromatici pravim formu, još uvek organsku, a jedna jaka boja, kao efekat, je u stvari koncentrat svih boja iz prirode. Ja sam uvek govorio:"Zašto da slikam prirodu kad ona već postoji"?

O sudbini svojih slika:

Mislim da za jednog umetnika nije samo važno da se njegova slika proda već je vrlo važno gde ta slika putuje. Ona je kao dete. Gde to dete ide i šta se sa njim događa je za mene veoma bitno. Ako jedna slika ode u neku kuću koja je zatvorena i niko je više ne vidi onda ta slika više nema život. Slika mora da živi. Ona treba da ode tamo gde mnogo ljudi može da je vidi.

Milan Šćekić
Novine Toronto, broj 
1509
Toronto 
26. Maj 2017.