"Ok, ja sam Džef i biću vaš vodič narednih 6 dana. Ako vam se probuši guma, a hoće, ja sam tu da je zakrpim, ako polomite nogu ili ruku ja sam tu da vam pomognem. Uživajte i gledajte da ne poginete!"
Ovo su bile reči našeg vodiča za vreme kratkog dogovora pred polazak u vožnju. Ali da krenemo redom…
Bajkeri u Ontariju su osuđeni da se odreknu svojih metalnih ljubimaca bar 4-5 meseci tokom zime. Jedina opcija da se izbegne zimski bluz je da se negde pobegne u južnije krajeva. Vožnja po Kolombiji u sred januara je zvučala primamljivo i 5 članova "Moto Kluba Tesla" iz Toronta je rešilo da krene u avanturu (Sigita Zakarauskiene, Deni Kokanović, Ivan Vukašinović, Predrag Stojković i moja malenkost Nebojša Đekić, Đeka).
Letom preko Panama Sitija je relativno lako stiže do odrednice - Medeljina, ili Medeđina kako ga zovu lokalci. Za taj grad od 2.5 miliona stanovnika možda nikada niste ni čuli, ali obzirom da je bio "prestonica" krunisanog kralja kokaina, Pabla Eskobara, moguće je da ste negde i naleteli. Grad p-odseća na Sarajevo ili Užice. Lepo je ušuškan između planina i savršen je primer neverovatnih socijalnih razlika. Od stračara od kartona i lima, pa do bogataških četvrti gde se uživa u biftecima, vinu i sjajnim žurkama. Nas je grad baš toplo dočekao: 28C bez vlage a u prvom restoranu u koji smo svratili ponudili su nam sjajne škembiće.
Čovek jednostavno ne može da pobegne od tog vremena Pabla Eskobara. Dnevno je izvozio 15 tona kokaina u svet i keširao $60 miliona dolara na dan, kada je bio na vrhuncu moći. ipak, u Medeljinu je i ubijen na krovu kuće u relativno siromašnom delu grada dok je bio u bekstvu.
Naš vodič je imao garažu u predgrađu, visoko iznad grada odakle se video ceo Medeljin. Čekalo nas je 6 motora, oprema i sve je bilo spremno da se krene. Glavni cilj puta je bio da se obiđu čuveni vodopadi kao i najveće nalazište smaragda na svetu, nedaleko od gradića Muzo, duboko u kolombijskoj nedođiji.
Naši motori sa jednim cilindrom i 300 kubika su izgledali kao monstrumi u odnosu na lokalne motore od 100-150 kubika i mogli su da se prepoznaju sa velike daljine. ipak, to nam nije moglo pomoglo obzirom na stil vožnje i navike lokalnih vozača.
Lokalci voze kao sumanuti, ne postoje pravila, trake, isprekidane linije. Kolege na dvotokašima zuje sa svih str-ana, proleću, koče, ubrzavaju… Vrlo često ih je po dvoje/troje/četvoro na motoru, ali kako smo izlazili iz Medeljina, i stil vožnje se promenio.
Izlazak iz grada omogućava široki autoput sa po 3 trake u svakom smeru ali ta situacija se promenila već posle 50-tak kilometara. Ušli smo u klasičan magistralni put čija širina je retko kada dozvoljavala da se dva autobusa mimoiđu, a onda je i to nestalo i došao je na red offroad, zbog čega smo i došli u Kolombiju. Te puteve je teško i definisati i naša jedina sreća je bila to što smo vozili van kišne sezone. Ima se utisak da za vreme kiše ti putevi po planinama Kolombije nestanu i sa vojnih mapa.
Kolombija je po površini 4 puta veća od bivše Jugoslavije. Naseljava je 48 miliona ljudi. U Kolombiji imate sve: vulkane, prerije, prašume, visoravni, planine do 5000m kao i raskošne plaže. Prva je na svetu po broju različitih vrsta ptica, a druga po broju biljnih vrsta koje je čine tako zelenom.
Iako su putevi na koje smo nailazili bili katastrofalni, prijalo nam je bekstvo od gradske gužve. Između gradića i sela koje smo posećivali saobraćaju samo veći džipovi koji služe za prevoz ljudi. Autobusi jednostavno ne mogu da prolaze po tom kršu. Naši motori su stenjali, isprašnjavili se do nivoa neprepoznatljivosti, ali ipak gurali i odolevali udarcima kamenja, blata i prašine. Usputna mesta su građena po starom pravilu konkvistadora: u centru je katolička crkva, oko nje par manjih zgrada lokalne uprave, škola i po desetak dućana. Kuće se lepe koncentrično oko centra i formiraju jezgro sela ili gradića, koje iz daleka izgleda kao bela gnezda u prostranstvu šuma Kolombije.
Narod Kolombije je veoma srdačan, radoznao i spreman da komunicira ali na španskom jeziku. Tu se na najbolji način testira opšte prihvaćena teza da je engleski jezik zavladao svetom. U Kolombiji ga ne govore ni u hotelima a ni u turustčkim agencijama. Bueno!!
Imali smo prilike da nam se lokalci svojevoljno pridruže i po tim krševitim putevima, voze sa nama i po 40 km ne bi li nam pokazali put do nekog mesta. Pauze smo koristili da uživamo u hrani. Voće koje se prodaje je ubrano istog dana ili dan ranije i ukusi manga, papaje, jagoda, banana i ostalog egzotičnog voća je nešto što mi u Kanadi samo možemo da priželjkujemo.
Onog trenutka kad sednete u restoran, domaćin stavi ispred vas veliki tanjir supe sa celim krompirom, parčetom mesa i kuvanim kukuruzom. Kad to pojedete onda možete da naručite šta hoćete da jedete za doručak ili večeru. Da, dobro ste pročitali, i doručak počinje sa supom. Naravno, sve se završi pravom kolombijskom kafom čija smo polja gledali uz put.
Prva velika odrednica našeg puta bili su spektakularni vodopadi pored grada Florian. Voda je uspela na vrhu planine da produbi pećinu/amfiteatar koja ima ulaz sa dve strane. Unutrašnja širina pećine je između 50-60 metara, a sa druge strane pećine se voda spušta u tri kaskade do ponora od 300 metara. Ovakav prirodni dragulj se retko gde sreće i celo popodne koje smo proveli na vrhu vodopada nije bilo dovoljno da se apsorbuje sva ta lepota.
Kad već pomenusmo dragulj, valja pometi i drugi deo našeg putešestvija: posetu gradiću Muzo, svetskoj prestonici smaragda. Iako je mesto Muzo od 10,000 stanovnika dobrostojeće, obzirom na industriju kojom se bave, i put do Muzo-a je praktično nepostojeći, dosta naporan, sa odronjenim delovima puta, domaćim životinjama koje se slobodno šetaju u raznoraznim neočekivanim situacijama.
Ceo gradić živi od smaragda. Centar gradića ima sjajan sportski teren, mnogobrojne prodavnice, hotelčiće, kafane, i naravno, muzej smaragda.
Da bi se došlo do mesta gde se smaragdi kopaju, valja preći 10-tak kilometara takođe raskopanog puta sa delovima koji su pod vodom ili od oštrog kamenja. Glavni rudnik smaragda drže Amerikanci i korporacija iz Teksasa. Pored ulaza u rudnik formiralo se i seoce od 50-tak trošnih kućica u kojima žive "guakaljerosi", muškarci i žene koji rukama prebiraju po reci i traže smaragde.
I nalaze ih, obzirom da su okolna brda puna zelenih kamenčica koji imaju prođu u celom svetu.
Proces je vrlo jednostavan….uđe se u reku do kolena, lopatama izbacuje šljunak na obalu i prstima prebira. Oni malo oprskrbljeniji sa vodom ispumpavaju šljunak do sita gde se opet prstima traže zeleni kamenčići. Bilo je upravo dirljivo provesti dan sa tim ljudima, podeliti njihova iskustva i biti svedok neizmerno teškog rada da bi se došlo do minimalne zarade.
Sada nas je čekao put nazad do Medeljina. Prelepi prizori planina pod maglom, beskrajnih prostanstava, srdačnih lokalaca… imali smo i susrete sa policijskim patrolama. Dok je jedna želela da se slika sa nama, druga, samo 5 minuta kasnije je tražila da dignemo ruke u vis i pregledala nas. Šta su tražili, samo oni znaju.
Vratili smo se. Gume jesmo izbušili i krpili ih u sred prave kolumbijske džungle, kosti nismo lomili i svi smo stigli živi i zdravi na početnu tačku.
Neka odredišta vidite, stavite štriklu na vašu baket listu i terate dalje. Kolombija je zemlja koja vas definitivno vuče da je opet posetite.
Primetili ste da je u tekstu korišćeno ime Kolombija a ne Kolumbija ili, daleko bilo, Kolambija. Kolombijci priznaju samo Kolombiju i ponosni su na nju.
Hasta la vista Kolombia!
Nebojša Đekić - Đeka
