Postići ćemo dogovor sa Kubom“, poručio je predsednik SAD Donald Tramp novinarima u avionu Air Force One, najavljujući mogući zaokret u odnosima Vašingtona i Havane.
Gotovo istovremeno, njegova administracija pojačala je pritisak do tačke u kojoj ostrvo od 11 miliona stanovnika ostaje bez osnovnih energenata. Kuba se, kako navodi Al Džazira, „tetura pod teretom velike nestašice goriva koja je zakočila gotovo svaki aspekt života“.
Havana je upozorila aviokompanije da od utorka „gorivo za mlazne avione neće biti dostupno najmanje mesec dana“, dok su redovi na benzinskim pumpama višesatni, a restrikcije struje traju i po 12 sati dnevno.
Dve velike ruske aviokompanije – Rossiya i Nordwind – obustavljaju letove nakon evakuacije ruskih turista. Rosaviacija je saopštila da su prevoznici bili primorani da prilagode rute „zbog problema sa dopunjavanjem goriva na Kubi“, piše Moskov tajms.
Kriza je usledila nakon izvršne uredbe predsednika Trampa kojom je zapretio dodatnim carinama svakoj zemlji koja isporučuje naftu Kubi. Prema podacima stručnjaka za praćenje pomorskog saobraćaja, „nijedan strani tanker sa gorivom ili naftom nije stigao na Kubu već nedeljama“.
Kremlj je optužio SAD da „guši Kubu“, dok je portparol Dmitrij Peskov izjavio da Moskva traži „moguća rešenja sa našim kubanskim prijateljima, makar da pružimo bilo kakvu pomoć koju možemo“.
Dogovor ili društveni kolaps?
Predsednik SAD Donald Tramp izjavio je da je ponudio dogovor kubanskoj vladi, na čelu sa Migelom Dijaz-Kanelom, i da dve vlade vode razgovore. Komunistički režim na Kubi suočava se sa gotovo nemogućim izborom: da pristane na zahteve Bele kuće koji bi mogli da ugroze njegovu vlast – na primer, da oslobodi političke zatvorenike i raspiše izbore – ili da pokuša da se represijom održi na vlasti usred nadolazeće humanitarne krize koja bi mogla da preraste u haos i/ili masovno iseljavanje, piše Kristofer Sabatini iz Četam hausa u analizi.
Iako Tramp javno poručuje da želi „dogovor“, analitičari upozoravaju da bi aktuelna strategija mogla da dovede do unutrašnjeg sloma. „Jedna mogućnost je da zaista postignu neku vrstu dogovora“, kaže profesor Vilijam Leogrand sa Američkog univerziteta. „Ali pitanje od 64.000 dolara je – kakvi bi bili uslovi takvog dogovora?“, navodi Al Džazira.
Druga opcija je, kako navodi isti sagovornik, da embargo na naftu izazove „društveni kolaps na ostrvu, bez struje, bez benzina, bez goriva za bilo šta, i da društvo bukvalno počne da se raspada“.
Treći scenario podrazumeva model sličan Venecueli, odnosno zadržavanje formalne vlasti uz instaliranje poslušnijeg lidera, nekog poput Delsi Rodriges u Karakasu. Ipak, Leogrand sumnja da Vašington uopšte ima pouzdane partnere unutar kubanskog sistema.
„Potčiniti vladu“, a ne srušiti je?
Ticijano Breda iz organizacije ACLED ocenjuje da Tramp možda pokušava da „potčini kubansku vladu“, a ne nužno da je odmah sruši. „Okolnosti mi daju utisak da bi Trampov cilj pre bio da pokuša da savije kubansku vladu, nego da izazove njen kolaps“, rekao je on za Al Džaziru.
Predsednik Migel Dijaz-Kanel poručio je da je spreman za dijalog, ali „bez pritiska i preduslova“ i uz poštovanje suvereniteta. Istovremeno je osudio, kako je naveo, „zločinačku politiku protiv jedne zemlje, jer pogađa hranu, transport, bolnice, škole, ekonomsku proizvodnju i funkcionisanje naših vitalnih sistema“.
Hugo Kansio, biznismen iz Majamija, izjavio je da je trenutak za razgovor. „Vreme je da Kuba razgovara. Više nije razumno tražiti žrtve od naroda koji već živi na ivici kako bi se održao disfunkcionalni sistem vlasti“, prenosi Vašington post.
Šta Vašington zapravo želi?
Kuba ne leži na ogromnim rezervama nafte niti raspolaže neiskorišćenim mineralnim bogatstvima, navodi Kristofer Sabatini i pita se šta SAD mogu da dobiju od Kube.
“Promena vlasti ne bi donela nikakav veliki ekonomski dobitak Sjedinjenim Državama. Čak je i industrija šećera, koja je izgradila Kubu pre revolucije, propala. Niti, uprkos bliskim odnosima sa Rusijom, Kinom i Iranom, Kuba predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost. Umesto toga, sve je u velikoj meri vođeno ideologijom – nasleđem Hladnog rata u kojem tokom 66 godina i pod 13 američkih predsednika nije uspelo da se sruši proglašeni neprijatelj udaljen svega 90 milja od obale Floride”, kaže Sabatini.
Međutim, iako Kuba nema naftno bogatstvo Venecuele, poseduje značajne rezerve kobalta, koji je ključni mineral za litijum-jonske baterije. Pojedini analitičari procenjuju da bi SAD mogle da traže ustupke u oblasti migracija, bezbednosne saradnje sa Rusijom i Kinom ili ograničavanje njihovog uticaja na ostrvu.
U izvršnoj uredbi kojom je Kuba proglašena „neuobičajenom i vanrednom pretnjom“, Tramp je posebno naglasio veze Havane sa Moskvom i Pekingom. Stručnjaci, međutim, ocenjuju da su tvrdnje o bezbednosnoj pretnji često prenaglašene.
Državni sekretar Marko Rubio, sin kubanskih emigranata, godinama zagovara oštru liniju prema Havani. „Rubijev cilj je da se reši ovog režima na Kubi“, kaže Leogrand, dodajući da Rubio ne bi bio zadovoljan trajnim kompromisom, navodi Al Džazira.
Humanitarni rizik i migracije
„Glavni rizik je da se pokrene humanitarna kriza na ostrvu, što bi moglo imati posledice po migracije i izazvati talas nemira“, upozorava Breda. Produženi zastoj mogao bi, prema oceni analitičara, da dovede do novog talasa masovne migracije ka Floridi.
Profesor Luis Perez podseća da američka politika prema Kubi ima „duboke istorijske korene“ i da je nit koja povezuje različite faze - od Monroove doktrine do danas - „odlučnost da se Kubi uskrati suverenitet i pravo na samoopredeljenje“.
U međuvremenu, stanovnici Kube čekaju u redovima za gorivo, bolnice rade bez osnovnih zaliha, a ostrvo tone u najdublju ekonomsku krizu od raspada Sovjetskog Saveza. Tramp, koji sebe vidi kao „glavnog pregovarača“, sada stoji pred izborom: istorijski sporazum koji bi otvorio novo poglavlje – ili nastavak pritiska koji bi mogao dovesti do sloma sistema i destabilizacije regiona.
Kubanski faktori
Za razliku od haotične i korumpirane vlasti u Venecueli, kubanska država ima više od šest decenija neprekinute vladavine -prvo pod Fidelom Kastrom, a zatim pod njegovim bratom Raulom. To je omogućilo Komunističkoj partiji da u potpunosti ovlada institucijama i preoblikuje državni aparat po sopstvenoj meri, piše Sabatini.
Državni funkcioneri i Revolucionarne oružane snage (FAR) decenijama su odgajani u mitu o revoluciji i duboko zaziru od promena. Njihovu lojalnost dodatno učvršćuje činjenica da vojska kontroliše ključne sektore privrede, uključujući turizam i finansijske usluge, objedinjene u velikim državnim holding kompanijama.
Ipak, unutar samog režima nije sasvim jasno gde se tačno nalazi stvarna moć. Migel Dijaz-Kanel je relativno mlad lider u poređenju sa moćnicima koji su upravljali zemljom od 1959. godine. Kao partijski kadar kojeg je ideološki istrošeni sistem izabrao da 2018. nasledi 94-godišnjeg Raula Kastra, on se nalazi u nezavidnoj poziciji.
U međuvremenu, Raulov sin Alehandro Kastro i dalje ima uticaj kroz nejasno definisanu ulogu u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Postoje tvrdnje da je upravo on glavni pregovarač režima i da je bio u kontaktu sa američkom stranom, iako te informacije nisu potvrđene.
Šest decenija totalitarne kontrole i represije ostavile su kubansko društvo fragmentisanim i oslabljenim. Za razliku od Venecuele, gde je postojalo opoziciono rukovodstvo sa izbornim legitimitetom, na Kubi ne postoji jasna demokratska alternativa spremna da preuzme vlast.
Ivana Kešanski
