Svetsko prvenstvo 2026. godine neće biti samo još jedan turnir. Neće biti samo mesec i po dana ispunjenih golovima, iznenađenjima, suzama i slavljima.
Biće to i poslednji čin jedne ere. Ere koja je obeležila živote miliona navijača širom planete.
Kada se u junu zakotrlja lopta na stadionima u SAD, Kanadi i Meksiku, mnogi od nas neće gledati samo utakmice.
Gledaćemo poslednje poglavlje priče koju pratimo gotovo dve decenije.
Jer koliko god fudbal bio igra koja se neprestano menja, postoje igrači koji su postali nešto veće od samog sporta.
Oni su bili konstanta.
Heroji detinjstva, simboli generacija i razlog zbog kojeg smo ostajali budni do kasno, preskakali obaveze ili satima raspravljali sa prijateljima.
A sada se bliži trenutak kada će se i oni oprostiti od najveće scene.
Pre svega, tu su Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo. Dvojica fudbalera čije je rivalstvo oblikovalo čitavu epohu.
Više od dve decenije delili su svet na dva tabora, rušili rekorde za koje se verovalo da su nedodirljivi i pomerali granice mogućeg.
Mesi je u Kataru konačno osvojio trofej koji mu je nedostajao, dok Ronaldo i dalje sanja o jedinom peharu koji nikada nije podigao.
U Severnoj Americi mogli bismo poslednji put da ih gledamo na Mundijalu. Sama ta činjenica deluje nestvarno.
Tu je i Luka Modrić, čovek koji je dokazao da veličina nema veze sa brojem stanovnika zemlje iz koje dolazite.
Hrvatsku je odveo do svetskog srebra i bronze, osvojio Zlatnu loptu i postao jedan od najvećih vezista koje je fudbal ikada video. Njegove spoljne, pregled igre i elegancija već dugo deluju kao umetnost.
Nejmar je poslednji veliki brazilski umetnik. Igrač koji je donosio osmehe, driblinge zbog kojih su ljudi ustajali sa sedišta i poteze koji su podsećali da je fudbal pre svega zabava.
Povrede su ga često sputavale, ali njegov trag u istoriji brazilskog fudbala ostaje neizbrisiv, o čemu svedoči i slavlje nacije kada se našao na spisku Karla Ančelotija.
A onda dolazimo do fudbalera koji možda nisu osvajali Zlatne lopte ili vodili beskrajne debate o tome ko je najveći svih vremena, ali bez kojih je nemoguće zamisliti moderni fudbal.
Kevin de Brujne bio je mozak jedne od najdominantnijih generacija Mančester sitija i belgijske reprezentacije.
Njegova dodavanja često su delovala kao da vidi nekoliko sekundi unapred ono što ostali još nisu ni zamislili.
U eri brzine i fizičke moći, ostao je dokaz da inteligencija i vizija mogu da budu najjače oružje na terenu.
Mohamed Salah promenio je istoriju egipatskog fudbala. Za milione navijača širom Afrike i Bliskog istoka postao je simbol da je moguće stići do samog vrha svetskog fudbala.
Njegovi prodori sa desne strane i prepoznatljiva levica godinama su bili noćna mora za protivničke odbrane.
Hjong-Min Son predstavljao je nešto što se retko viđa u sportu – nacionalnog heroja i globalnu zvezdu u isto vreme.
Kapiten Južne Koreje inspirisao je čitav kontinent, a njegov osmeh, profesionalizam i lojalnost učinili su ga jednim od najomiljenijih fudbalera svoje generacije.
Manuel Nojer nije bio samo vrhunski golman. On je redefinisao poziciju čuvara mreže.
Izlazio je daleko od gola kada se većina golmana ne bi usudila ni da pomisli na to, učestvovao u izgradnji napada i praktično stvorio moderni koncept "golmana-libera". Mnogi koji danas brane na najvišem nivou odrasli su pokušavajući da budu poput njega.
I na kraju, Giljermo Očoa. Možda nema kolekciju trofeja kao ostali sa ove liste, ali malo je igrača koji su na svetskim prvenstvima ostavili toliko upečatljiv trag.
Za mnoge navijače Meksika, Mundijal i Očoa postali su gotovo sinonimi. Njegove spektakularne odbrane protiv najvećih reprezentacija sveta godinama su bile jedan od zaštitnih znakova turnira.
Možda svi oni neće završiti karijere odmah nakon Mundijala. Možda će neki od njih odigrati još poneku utakmicu za reprezentaciju ili klub. Ali realnost je da se približava kraj generacije koja je definisala poslednjih 15 ili 20 godina.
Zato će Svetsko prvenstvo 2026. imati posebnu težinu.
Nije to samo borba za novu titulu prvaka sveta. To je oproštaj od fudbala kakvog smo poznavali.
Od vremena kada su Mesi i Ronaldo bili večni, kada je Modrić komandovao sredinom terena, kada je Nejmar plesao sa loptom, kada je De Brujne delio lopte koje niko drugi nije video, Salah nosio nade čitavog naroda, Son osvajao srca navijača, Nojer pomerao granice golmanske igre, a Očoa iznova pretvarao Mundijal u svoju pozornicu.
Nove zvezde već dolaze. Džud Belingem, Lamin Jamal, Kilijan Mbape, Erling Haland i mnogi drugi spremni su ili već jesu preuzeli glavne uloge.
Ali neke priče ne mogu da se ponove.
Zato će leto 2026. biti više od još jednog Mundijala. Biće to poslednji ples legendi. I možda poslednji put da zajedno gledamo generaciju koja je zauvek promenila fudbal.
Stefan Smuđa/B92
