Rajko Grlić upozorio da je život njegovog prijatelja u Srbiji ugrožen: Na razgovoru dvojice velikana na Cinehill festivalu u Fužinama.
U prekrasnom ambijentu Fužina, između dva jezera ovih dana se održava Cinehill flm festival. I dok ovaj jedinstveni festival publici nudi pregršt svetskih i regionalnih naslova, i to na otvorenom, u šumi, u Rakovom jarku, kraj jezera Bajer gosti ove prekrasne lokacije jesu i slavni domaći i strani sineasti.
Nakon Zijaha Sokolovića, koji je laureat nagrade "50 godina" i juče se družio s publikom u šumskom ambijentu danas su tu bili reditelji Goran Marković i Rajko Grlić. Povod za razgovor s legendarnim rediteljima bila je nedavno objavljena knjiga "Jesi li snimio ovo?".
Kako je mogla da čuje brojna publika Cinehilla u predvečerje, uprkos hladnoći u Fužinama, među kojoj su bili i glumci Jasna Đuričić i Boris Isaković, Goran Marković i Rajko Grlić dopisivali su se više od godinu dana s različitih adresa - od Ohaja, preko Trsta ili Istre, do Beograda.
I to u turbulentno doba, naročito u Srbiji. Te knjiga ne samo da je intimna ispovest dvojice velikana na jednom mestu, već i svedočanstvo burnog društveno-političkog razdoblja, naročito u Srbiji.
S obzirom da u jednom od pisama prijatelji Marković konstatuje da je rediteljski posao i privilegija i prokletstvo, srpski sineasta se osvrnuo u Fužinama na tu opasku:
- S obzirom da se ja više, nažalost, ne bavim tom profesijom, rekao bih da je privilegija. Nisam u situaciji da snimam, pa to posmatram kao fenomen za druge ljude. Doduše, ja zamišljam da ću snimiti još jedan film, iako mi ne daju, a ovde su i dvoje glumaca koji bi igrali u tom filmu. Jedino što nema filma (smeh). Ovo je već drugi put da sam u istoj situaciji.
Prvi put je to bilo za vreme Miloševića, pa sam snimio jedan film u egzilu - u Bugarskoj. A ovoga puta ne mogu ni u egzilu da snimam. Ovo je mnogo gore vreme za umetnike nego u doba Slobodana Miloševića. Kultura je ukinuta, ne finansiraju se filmovi, ne daje se novac za pozorište. Kultura je zamrla. U vreme Miloševića mi smo pronalazili alternativne načine da se snalazimo, a sada to ne možemo. Ovo su, zaista, teška vremena - konstatovao je Marković.
Za razliku od Markovića, Grlić snima. Zapravo, već je u pretprodukciji novog filma:
- Već četiri puta sam rekao da snimam zadnji film. Ali sada zaista mislim tako. Imao sam jedan scenario, i dao sam producentu da ga pročita. Kad je završio, rekao mi je da će naći novac. Upozorio sam ga da ću tad imati 80 godina, ali on je bio odlučan.
Iz prvog puta smo dobili novac od Hrvatskog audiovizualnog centra, i sada konkurišemo kod još nekih fondova. Ideja je da to bude završeno na jesen naredne godine, naravno ako budem u redu. Tako da ću ja još jednom da snimim film.
Marković i Grlić, kako je publika u Fužinama mogla da se podseti, dele generaciju, obrazovanje, u sličnim su krugovima odrasli, no razlikuju se po karakteru, što se očituje i iz knjige.
- On je, za razliku od mene, mračan - kazao je, kroz smeh, Grlić, a svoj optimizam je, pomalo ironično pripisao Hrvatskoj, i pomenuo kako u knjizi zapravo obuhvataju 150 godina ovih prostora:
- Moja baka je rođena u 19. veku, i bila je vrlo rečita, uspevala je da mi ga dočara, tako da sam imao predstave o svemu, o ponašanju ljudi, a onda sam preživeo 20. vek, i doživeo 21. tako da imam dugačku parabolu koja spaja sve te epohe. I s obzirom da pokušavam da ih razumem, zato i jesam pesimista. A Rajko jeste optimista, ali svi već znaju da je optimizam opijum za mase (smeh).
Mirna starost u SAD
Malo nakon što je Grlić bio prinuđen da se preseli u Ameriku, 1993. godine i Goranu Markoviću je nuđeno da ostane u toj zemlji:
- Koliko se sećam Rajko je morao da ode, a i Mira Furlan mi je pričala da su imali sličnu situaciju, da su bili obeleženi, kao mete. Tada se ja nisam osećao obeleženim, danas da. Smatrao sam da ne mogu ništa da radim van onoga što razumem - ne mogu da snimam vesterne, krimiće. Šta bih onda radio tamo?
No, kada sam se vraćao iz Amerike, i iz Evrope krenuo vozom za Beograd za korišćenje toaleta tražili su mi dve milijarde dinara. Istog trena sam udario glavom u zid, i hteo da se vratim u avion nazad za Ameriku, ali… No, sve je to dobro iskustvo. Znate, nemam ja ništa protiv lošeg života i dramatičnih okolnosti, i sećam se da sam zvao iz Bugarske, gde sam snimao film u egzilu, Dušana Kovačevića i konstatovao kako je na ovom prostoru svaki trenutak scenario. A on mi je odgovorio da je to odlično i dodao: "Zamisli da smo Švajcarci i da pišemo o tome kako sečemo ruže…"
A uzimajući u obzir sad već višedecenijski život u SAD, Grlić je priznao da mu je život na drugom kontinentu pomogao da drugačije vidi ovo tlo:
- Ja sam pre toga četiri godine živeo u Pragu, tokom studija, i shvatio da to iskustvo pomaže u pričanju priča, jer imaš ptičiju perspektivu. A Amerika je ogromna, te nosi opasnost da se previše udaljiš, pa onda više ništa ne vidiš. Mislim da sam uspeo da nađem balans - da nisam tamo, ni ovde, već u avionu između dva prostora. Ali jedino ovde mogu da snimam.
U Americi sam 34 godine i razumem je, ali me ne brine. Ovde, u ovom prostoru me brinu ljudi, stvari, a moram da imam gorivo da bih pričao priču. Iako su u SAD stvari momentalno očajne, i gledam ih sa skepsom i žao mi je, opet to nije moj život. Amerika mi je pomogla da imam mirnu starost. I moja supruga kaže: "Hvala Franjo, da tebe nije bilo nikada ne bismo mogli da imamo mirnu starost".
Karanovićevi komplimenti
Grlić se osvrnuo i na sve ono što njegov prijatelj Goran doživljava u Srbiji:
- U strašnoj je situaciji, jer tamo svaka šuša može reći da bi trebalo da bude streljan. Idioti naši i njihovi na ulici mu mogu svašta učiniti. Ja sam u toj situaciji bio pre 30 godina. Danas bar nismo ugroženi, a on jeste - kazao je Grlić, a na te reči nadovezao se "prozvani":
- Pre izvesnog vremena jedna ministarka, inače žena atraktivnog izgleda, koja se bavi zaraznim bolestima, izjavila je kako sam ja stvaralački impotentan. Razmišljao sam kako je moguće da lekarka, koja se bavi sifilisom, a nije me pride pregledala, može da kaže da sam stvaralački impotentan. Svaki drugi među vlastodršcima govori kako ja nisam dovoljno Srbin, ili da sam lažni Srbin. Da nije tragično, bilo bi smešno. To je smeće koje će ostati iza tih ljudi i niko se toga neće sećati, osim mene.
No, izneo je stav da, možda još ima nade za njega:
- Gledao sam skoro Hjustonov film "Mrtvi", kog je režirao na samrti. Imao je monitore kraj bolničke postelje, a opet je snimio možda jedan od svojih najboljih filmova – ocenio je Marković, a Grlić podsetio da je Džon Hjuston bio non-stop pod infuzijom, i da je uprkos tome s ogromnom energijom snimio taj film, ali da je nažalost umro tokom montaže.
Kada je knjiga nedavno objavljena Grlić je, kako se prisetio, došao u Beograd i on i Marković su otišli kod Srđana Karanovića na večeru i poklonili mu knjigu:
- Iako Điđa više ne može da čita s papira, može sa komjutera, s uvećanim fontom. I bio je pun hvale, a on nije čovek koji hvali. Kada sam prvi put s Antom Tomićem pisao "Karaulu" poslao sam mu scenario, i dobili smo pet stranica gusto pisanih primedbi. Ante se zgrozio i rekao: "Tebi je to prijatelj?" Ovo je prvi put da smo Goran i ja dobili kompliment od Điđe – otkrio je Grlić.
- Mi smo na taj način pomagali jedni druge. Šta znači hvaliti. Kad je nahvalio knigu meni je to bilo čudno, malo neprirodno - nadovezao se Marković, da bi nastavio Grlić:
- Jedni drugima smo dolazili u montažu i svašta smo jednom Điđi rekli, a montažer je bio zapanjen. A jednom mi je tako Điđa suflirao da probam da izbacim Manojlovića iz filma, ako mogu. Bili smo okrutni jedni prema drugima i to nas je držalo. Film je opasan ako te samo hvale jer onda odletiš iz realnosti.
Marković se ponovo dotakao situacije u Srbiji ali i predsednika Aleksandra Vučića:
- Mislim da je Vučić definicija delinkventa. Jer meni je 1976, kada sam ulazio u snimanje filma "Specijalno vaspitanje", pedagog rekao: "Hoćeš da ti objasnim šta je delinkvencija?" Pokazao mi je decu od 10, 12 godina. Jedan 12-godišnjak je tad već imao četiri provalne krađe.
"On neće izaći odavde. Njemu je potrebna ljubav. On mora da kupi ljubav, te će džepariti i s tim parama će pozvati drugare na šampite. A ti dečaci kupuju ljubav tako što ga kod mene cinkare da je džepario, i ja ga onda ubijem od batina", rekao mi je. I to je primenjivo na Vučića, jer on ucenjuje ljude, laže ih, šmira na televiziji, stalno pokušava da se dopadne, da kupi ljubav koju očigledno nema. Zato mislim da je delinkvent.
Film bez scenarija
Iako već dugo ne može da snima u Srbiji, postoji jedno ostvarenje koje je u glavi Gorana Markovića:
- To je film koji bih želeo da snimim, a tu su Boris i Jasna, veliki glumci koji bi trebalo da nose film. To je film koji nema priču. Ja u sebi sad imam želju da prestanem da pričam priče. Prelazim na nenarativnu kinematografiju, ako uspem da pređem. Dakle, nema dakle scenarija. Završio sam sa pričama, probaću nešto drugo - obnarodovao je Marković.
Grlić je drugačijeg stava, te je ukazao kako će "pričati, slušati, gledati priče".
- Ja sam od onih koji vole priče. Hrvatska kinematografija počinje bivati kinematografija stanja, a ne priča. Meni se pričaju priče, ja sam iz familije u kojima su se s ogromnim guštom pričale priče i nastavio bih to koliko god mogu.
Marković je osetio potrebu da objasni zašto želi film bez priče:
- Imam prijatelje koji žive u Americi, bračni par, žena je profesor, suprug fizičar i oni su mi rekli da je skoro izabran najbolji film svih vremena. Ranije je to uvek bio "Građanin Kejn" ili "Kum", a sada neki nerazumljiv naslov rediteljke iz Belgije Šante Akerman. Postoji, za mene, jedini relevantni časopis "Sight and Sound" koji prave takve izbore, i ispostavi se da je to njihov sud. Odem na sajt časopisa, pronađem film, kad ono neko francusko ime i prezime i adresa neke žene. Skinem film s interneta i ništa se ne događa u filmu. I pitam se kako je to moguće. Sve se dešava u stanu, ništa se ne zbiva i to traje tri sata. Ja sam gledao, gledao, i nisam mogao da skinem oko s filma.
Upitao sam se šta me tu fascinira kad nema ničega. Taj film me je uvukao da pređem uz bioskopske sale u ekran i postanem deo tog stana. A kada sam otkrio veštačku inteligenciju, upitao sam je šta je ideja u nenarativnim filmovima. A odgovor je bio - samo stanje stvari je ideja. Eto (smeh).
Jelena Koprivica/Nova