Pedeset godina nakon legendarne filmske role Majkla Korleonea u kultnom Kopolinom ostvarenju “Kum”, Al Paćino u velikom intervjuu za Njujork tajms osvrće se na svoju revolucionarnu ulogu: kako je uspeo da je dobije, zašto nije prisustvovao dodeli Oskara i šta mu ona znači sada.
Paćino je bio pozorišna zvezda u usponu sa samo jednom odigranom filmskom ulogom („Panika u Nidl parku“, 1971), kada je Frensis Ford Kopola, uprkos svim protivljenjima filmskog studija Paramaunt, uspeo da se izbori da upravo on bude Majkl Korleone u čuvenoj mafijaškoj sagi. Usledile su brojne filmske uloge u karijeri dugoj pola veka, koje su Paćina postavile na glumački pijedestal, uključujući i još dve uloge Majkla Korleonea u drugom i trećem nastavku filma “Kum”.
„Kum“ je premijerno prikazan u Njujorku 15. marta 1972. godine. Paćino, koji sada ima 81 godinu, je i dalje vatreni obožavalac filma i još uvek je, kako priča za „Njujork tajms„, zadivljen činjenicom da mu je uloga u tom filmu donela neverovatan uspeh koji je svakako obeležio, ali i pogurao njegovu karijeru.
Po Kopolinom sećanju, Paćino je bio jedini kandidat kojeg je želeo za ulogu za Majkla Korleonea, uprkos njegovom neiskustvu na filmu..
„Kada sam čitao knjigu „Kum“, stalno sam ga zamišljao“, rekao je Kopola u jednom intervjuu.
„Niisam imao drugi izbor, samo njega sam mogao da zamislim u toj ulozi. To je razlog moje upornosti da ga ubedim da igra Majkla”.
Kada ste prvi put čuli da vas žele za ulogu Majkla Korleonea?
- Nisam baš imao pravo da biram, Kopola je želeo samo mene za tu ulogu. U početku nisam bio previse zainteresovan za snimanje filmova, ali sam se ubrzo vrlo zainteresovao. U mislima sam bio daleko od toga. Osećao sam se neprijatno snimajući svoje prve filmove. Sećam se da sam rekao svom prijatelju Čarliju (njegovom mentoru i učitelju glume Čarliju Lotonu):
“Pričaju da se prilikom snimanja filma osećaš kao da je sve oko tebe realno, ali nije baš tako. Okružen si gomilom kablova, a moraš i nekoliko puta da ponavljaš iste scene. Uradite to i to, pa hajde da ponovimo. Sve je i stvarno i nestvarno u isto vreme. Treba vremena da se čovek na to navikne.”
Kada ste upoznali s Kopolom?
- Evo malo istorijskih činjenica: Frensis je bio bio vlasnik producentske kuće Zoetrop , deo njegovog tima bili su ljudi poput Stivena Spilberga, Džordža Lukasa, Martina Skorsezea i Brajana De Palme. Sećam se da sam neke od njih upoznao kada me je Fransis zamolio da dođem u San Francisko nakon što me je video u predstavi na Brodveju. Primetio me je u predstavi „Da li tigar nosi kravatu?“ iz 1969. na Brodveju, ali ja tad nisam znao za njega. Poslao mi je scenario za divnu ljubavnu priču koju je napisao (koja nikada nije snimljena). Hteo je da me upozna. To je značilo da moram da idem u San Francisko, što je nije bilo svojstveno mom tadašnjem životnom tempu.
Pomislio sam, postoji li neki drugi način? Ne mogu da kažem ovom tipu da ponovo dođe u Njujork? Na kraju sam ipak otišao. Proveo sam pet dana s njim. Taj film je zaista bio poseban, ali je naravno bio odbijen od strane studija. Bio sam nepoznat glumac, a on je snimio tek nekoliko filmova, „Sada si veliki dečak“ i „Kišni ljudi“. Vratio kući i više nismo bili u kontaktu. Javio mi se nekoliko godina kasnije da mi kaže da će režirati „Kuma“.
Paramount je bio protiv ideje da vi igrate tu ulogu.
- Odbili su celu ekipu koju je izabrao Kopola! Odbili su Branda. Odbili su Džimija Kana i Roberta Duvala. Došlo je do sukoba.
Kada ste počeli snimanje filma „Kum“, zajedno sa ljudima poput Kana I Duvala, koji su imali mnogo više filmskog iskustva, i Branda, kome ste divili, kako ste se držali?
- Razmišljao sam o ulozi. U to vreme nisam bio sasvim svestan odgovornosti koje je ta uloga nosila, danas bih bio svestan toga. Razmišljao sam kao o liku koji koji se pojavio niodkuda. Činilo mi se da bi to moglo da ima smisla. To je bila moja vizija te uloge. Nisam , naravno, to mogao nikome da spomenem jer nisam znao na koji način to da izvedem. Samo sam razmišljao o tome i osetio sam da je to jedini način kada sam pročitao scenario. Sećate se scene sahrane Marlona Branda u filmu? Snimanje je bilo gotovo, sunce je zašlo. Bio sam srećan što idem kući da popijem piće. Bio sam na putu do svoje prikolice, misleći kako sam tog dana odradio dobar posao. A tamo, na nadgrobnom spomeniku, sedeo je Frensis Ford Kopola i plakao kao beba. Prišao sam mu i pitao ga: Fransis, šta nije u redu? Šta se desilo? "Neće mi dati drugu šansu”, rekao je. Tada sam shvatio da se nalazim na dobrom putu, jer je taj čovek u film uložio svu svoju strast.
Čija uloga u filmu “Kum” je bila podcenjena?
- Uloga Džona Kazalea. On je bio jedan od najvećih glumaca našeg vremena - tog vremena, bilo kog vremena. Toliko toga sam naučio od njega. S njim sam sarađivao u dosta pozorišnih predstava i u tri filma. Bio je inspirativan čovek, a nije dobio nikakve zasluge ni za šta. Glumio je u pet filmova, od kojih su svi bili nominovani za Oskara, i u svakom je bio sjajan. Posebno je briljirao u „Kumu II“, ali za to nije dobio nikakvo priznanje.
Bili ste nominovani za Oskara za ulogu u „Kumu“, ali niste prisustvovali ceremoniji te godine. Da li ste protestovali zato što ste nominovani u kategoriji za sporednu, a ne za glavnu ulogu?
- Ne, apsolutno ne. Bio sam u buntovnoj fazi života u to vreme. Dolazio sam na dodele Oskara tek kasnije u karijeri, ali n ate rane nisam odlazio. Mislim da De Niro nije želeo da prisustvuje, kao ni Brando, koji je čak svog Oskara vratio. Oni su se bunili protiv situacije u Holivudu. Takvo raspoloženje je vladalo tih godina..
Kada ste osvojili Oskara za ulogu u filmu „Miris žene“, da li je postojao deo vas koji je žalio zbog toga što ga niste dobili za ulogu Majkla Korleonea?
- Apsolutno ne. Ako me sada razmišljam o tome, rekao bih:
„Naravno, trebalo je da pobedim! Imao bih tri Oskara! Bio bih među najvećim igračima” (Smeh) Ne, ne mislim tako. To je ozbiljna stvar. Ukazana vam je velika čast za nešto što ste uradili.
Sada izlazite na kraj s pohvalama za vašu ulogu u „Kumu“?
- O da. Duboko sam počastvovan time. Stvarno jesam. To je deo posla u kome sam imao toliko sreće, ali trebalo mi je mnogo vremena, skoro ceo život, da to prihvatim i nastavim dalje.
Izvor: Nova.RS
