BOJAN VIDOVIĆ - UMETNIK

"U pokušaju da izrazim svoju emociju shvatio sam da moram eksperimentisati da bih postigao željeni cilj i materijalizovao svoje vizije. Rezultat toga je naizgled nezamisliva kombinacija ne samo tehnika i motiva već i kombinacija dva dijametralno suprotna pravca u umetnosti- digitalnog crteža i slikarstva".

Moj prvi susret sa Bojanom odigrao se pred galerijom u Torontu, upravo je pripremano otvaranje njegove prve samostalne izložbe. Mlad umetnik, detinjastog izgleda, vragolastog osmeha, široko otvorenih iskrenih očiju, oko sebe širi razdraganost, ali zavodi u avanturu igre jarkih boja i preciznih linija, prepliće hiperrealistički crtež i izmeštenu stvarnost, kako u pokretu tela, tako i u mimici portreta. Njegovo stvaralaštvo je igra, razbarušeni dečak i iskusni stvaralac, ostavljaju pečat na njegovom umetničkom delu.
Bojan je uspeo da sačuva ono čisto, detinjasto u sebi, negujući tog čovečuljka, koji ne prestaje da se poigrava, složićete se to je ono najlepše u jednom ljudskom biću.

Razgovaram sa Bojanom Vidovićem, umetnikom iz Foče, koji je trenutno u Torontu.

Kada si shvatio da su slika i crtež najbolji i najlakši način da izraziš sebe?
" Vrlo davno. Sijećam se da sam crtao još kao dijete, imao sam tri, četiri godine. Sijedim, ispred mene papir, olovka u ruci, oči usresređene, svet oko mene u tim trenucima nije postojao… tako je počelo i traje i dan danas . Slikam, crtam, danonooćno stvaram… to je ono što me puni energijom, to je smisao mog života, to je nešto što me čini kompletnim, kao ličnost.
Uvek bi nalazio neku magičnu formulu koja mi je pomagala da sve pretočim u jednu zanimljivu priču. Igrajući se tako, ona bi me vodila u srž u kojoj bi se poput magije stvarale raznolike forme, a kroz njih priče, na osnovu kojih bi se mogla napisati knjiga ili čak snimiti film". 
Kada si bio mali, kao i sva deca sanjao si da budeš astronaut? 
"(smeje se…) Oduvjek sam znao šta ću - SLIKATI… i to sam veoma davno odlučio… Rekao sam sebi - bićeš slikar jednog dana!
Totalni sam zaljubljenik u umjetnost i to je vremenom postalo dio mene, moje veliko JA. Sve i da hoću ili čak moram da odustanem da kažem višee NE, ja jednostavno ne mogu biti ništa drugo sem to što jesam .
Samim tim to je način moje komunikacije sa svetom koji me okružuje i koji me ispunjava. Ja pričam priču potezom ruke. Slušalac moje likovne priče tako umesto glasa čuje očima".  
 

Bojan Vidović rodjen je 5. septembra 1984 u Goraždu, Bosna i Hercegovina. Završio je Akademiju Lepih Umetnosti u Beogradu 2012. godine u klasi profesora Snežane Nene Skoko i Dragana Zdravkovića. Trenutno živi i radi kao samostalni umetnik u Foči (BiH). Imao je samostalnu izložbu u Torontu i učestvovao je na više od dvadeset grupnih izložbi kao i na brojnim takmičenjima u zemlji i regionu.

Slike koje gledam, nose trenutak, treptaj... oštrom oku ne promiču svi detalji ugrađeni u savršenu kompoziciju. Kako pokrećeš tu akumuliranu emociju, kako je otključaš, a zatim kontrolisano sažmeš i daš posmatraču na uvid?
" (češka s po glavi, tajac) Pa to je vrlo jednostavno… u trenutku nastaje proces prelamanja, spajanja, odbijanja, suzbijanja, trenutak kad ih zarobim i nemam kuda da ih pustim, i pokušava da izađe iz tog lavirinta, da pobjegne iz silne buke, od koje može da se ogluvi (čini mi se i poludi) i odjednom u toj cijelom haosu, bolu koji guši, jer ne može da se diše i živi . I ODJEDNOM negde na samoj sredini procesa ...... MOMENAT … blaga tišina … znam šta radim, upravo ta boja je čekala da dođe njen red.
Jednostavno idem iz krajnosti u krajnost i cijeli taj proces se na kraju složi tačno onako matematički a da uopšte nisam imao ni namjeru ni cilj .
Umjetnost nekad zna i da zaboli. Nije to samo ono … hej evo ja nešto švrljam, šaram, ima tu dosta pravila koja moraju da se ispoštuju. Imam sreću što ja na samom kraju povežem, oslobodim i stanem. Znam kad je kraj”.

Kombinuješ nekoliko tehnika, igraš se sa bojama, znalački uvlačiš posmatrača u svoju priču, ispunjenu čitavim spektrom emocija, bez namere da sugerišeš. Pretpostavljam da si eksperimentisanjem tehnika jednu odabrao, izraz ti je prepoznatljiv, ili možemo nešto novo uskoro da očekujemo?
“Volim da eksperimentišem sa medijima, da otkrivam kako koja tehnika reaguje … idem po osijećaju, za to su potrebne godine i iskustvo. Moram vam reći da mi ide sve bolje sa intervencijama ulja na papiru, fabričkih markera, tuša, akrila i slično. 
Pošto sam ja u osnovi grafički dizajner, volim da se igram i isprobavam izražaj u drugim tehnikama, poput digitalnog crtanja, a tu uz pomoć tehnologije takođe može da se postigne mnogo. Suština je biti dobar crtač. 
Prednost digitalnog crtanja je što nema ograničenja pogotovo u pogledu dimenzije. Imao sam digitalnu fazu kada sam radio vektorske hiperrealistične "digitalne" portrete, a oni su vremenski i zanatski jako nezahvalni jer je proces realizacije veoma dugotrajan i naporan. 
Da skratim priču mislim da sam isprobao sve, napravio hiljade i hiljade skica. CRTEŽ to sam ja, tu se u potpunosti predajem. Trudiću se da zadržim stil ali planiram da promenim format dela, kvantitet...a možda pridodam još nešto interesantno… neka to bude iznenađenje!"
 

"Želim da se zahvalim prvo vama koji ste mi omogućili da se čuje o meni a takođe i onima koji su zaslužni za sve ovo gde sam i ko sam danas.
Sve ove godine uz mene su bili moji roditelji čiju ljubav i podršku veoma cijenim i poštujem. Bez njih sve ovo bi bilo uzalud. OSOBA kojoj bih se posebno zahvalio bio bi moj đedo Vasilije Vajo Vujičić koji je u Kanadu došao davne 1957 godine .
Mom teči i tetki kod kojih uživam u mnoštvu pozitivne energije i koji me ujedno svakodnevno inspirišu svojom dobrotom i iskrenošću … i naravno svoj ostaloj familiji, starim i sada novim prijateljima koji su tu uz mene, koji cijene moje stvaralaštvo, moj put, moj san i koji njeguju kulturu kroz umjetnost".

Primećujem na crtežima obilje različitih likova, koji zrače prepletenim emocijama. Odakle oni dolaze?
Lica meni poznatih ljudi, lica nastala projekcijom moje misli. Ono što volim, ono što mene donekle "definiše" kao i moje stvaralaštvo, je portret. Upravo zbog toga što čovek ima neku posebnu enigmu. Dešava mi se da u stvaralačkom zanosu vidim pored ovog svima vidljivog lika neku potpuno iskrivljenu novu sliku, neko čudovište iz druge dimenzije. 
Da li portret neke osobe slikaš/crtaš onako kako ti vidiš tu osobu ili kako model zahteva?
Obično ih slikam samo kada izraze želju da im uradim portret.Često mi kažu da ‘žele portret u tvom fazonu, onako kako me ti vidiš‘... i to je veoma inspirativno. Ima i onih koji mi donesu svoju fotografiju ili pošalju pismom. 
Da, što da ne, nije problem ni jedno ni drugo. U svakom slučaju drago mi je kad me zamole da ih nacrtam ili naslikam.

Šta te najviše inspiriše?
CRPIM INSPIRACIJU iz prirode. Proleće je najbolje doba kada totalno iskočim iz kalupa i radim sa uživanjem, drage i dobre ljude.
Tvoje stvaralaštvo deluje kao neka igra u kojoj samo ti znaš pravila - ima li pravila u tvom stvaranju - koliko si u mogućnosti da se prepuštaš trenutku?
"Sve je individualno. U osnovi moraju da postoje neke norme, neki balans, i onda odjednom niodkud, iskoči duh iz lampe. 
Živim po svome, slušam svoje srce, držim se onog budi svoj, budi dobar i iskren prema sebi… onda ti je lakše biti dobar i iskren prema drugim stvarima.
Znam da to jedino volim da radim. Oduvjek sam znao da ću postati to što jesam tako da sam bio pripremljen . 
Ljubav je smisao života. To je taj momenat kad osijetiš da iskonski voliš to što radiš, kada počneš da poštuješ svoj rad i imaš sampouzdanje … e kada si ispunjen tom ljubavlju, niko i ništa te ne može pomjeriti sa puta kojim ideš … prema zacrtanom cilju".

Imaš li neki projekat koji bi izdvojio?
"Projekat koji bih istakao je dizajn prednje strane korica za roman "Priče slomljenog ogledala", Sonje Josipović . Taj projekat mi je posebno drag, zato što me je u potpunosti povezao sa glavnim ženskim likom. Imao sam čast da čitam štivo i da tako pravim skice, kako bi mogla i trebala da izgleda osoba / glavna uloga u ovom romanu. Radi se o sazrevanju, modernom sistemu vrednosti, pokušajima prilagođavanja devijantnom društvu...i odustajanju!"

Planovi, želje. snovi?
"Upijam sve oko sebe, sve ono što me trenutno okružuje, svaki sekund koji doživim nastojim pretvoriti u skicu. CRPIM inspiraciju iz svega … ljudi, arhitekture, muzike koju čujem iz nekog lokala dok slučajno prolazim, ali i iz prirode koja me pokreće i budi u meni stvaralačku energiju. Planiram dosta toga da definišem kada je je u pitanju moje stvaralaštvo. 
Prvo želim izložiti svoje radove kako bi kanadska publika mogla da vidi i bolje osjeti moj likovni opus a samim tim da upozna i mene kao autora. 
Imperativ je biti vrijedan, pa prodati i useliti neko moje dijelo u lijepe kanadske domove. 
Trenutno radim na tome da, tokom leta, izložim svoje slike na što više mesta, da budem pristupačan i da ljubiteljima umetnosti omogućim da uz moje slike uživaju i u prijatnom ambijentu … da moje slike budu deo ambijenta a ne cilj okupljanja.
Upoznao sam ovde par jako interesantnih ljudi, sa kojima želim da bar deo snova odsanjam…pa zato timski smišljamo da vas iznenadimo!" 

I za kraj poruka čitaocima…
“UMETNIK JE HUMANISTA. ON NE UNIŠTAVA PRIRODU VEĆ JE OBOGAĆUJE. BUDITE I VI TAKVI. CENITE PRIRODU. PODRŽITE UMETNOST I ONE KOJI JE STVARAJU!

Kontakt:
bojanvidovic1984@gmail.com 
416. 616. 5849
www.facebook.com/bojanartist