BORIS SPREMO

Od konzerve do kuće slavnih

"Moj prijatelj Pavle Pavlović koji je pre mene otišao za Kanadu, i koji se zaposlio stalno me je ganjao da dođem u Kanadu. Međutim obzirom da on još nije imao državljanstvo nije mogao da mi pošalje pozivno pismo. Uspeo je da nađe jednog našeg čoveka, inžinjera Nikolu Aleksiđenka koji je pristao da garantuje za mene.

SPREMO - Belfast-1981.jpgJa prodam moju kameru i dodam neku ušteđevinu i ukrcam se na brod. Putovali smo 11 dana od toga smo 9 dana svi bili bolesni, uključujući i kapetana", nastavlja svoju priču Boris Spremo.

"Sećam se da je bila subota jutro. Sve mi je bilo čudno i nepoznato. Jezik nisam znao, nikog nisam poznavao, niti sam imao ideju šta bih mogao da radim.

U ponedeljak u 5 sati ujutro otišao sam do hotela Roal York na zadnja vrata. Tamo je bilo već 50-60 ljudi koji su čekali za posao. Izađe neki veliki krupan čovek koji je bio šef kuhinje i krenu među nama da bira ljude za taj dan koji će prati sudove. Od te mase izabrao je samo 4-5 ljudi među kojima sam bio i ja.

Znači ipak ste imali malo sreće…

(smeje se…) da svakako…mnogo mi je značilo što sam imao šta da radim. Međutim kada me je odveo do mog mesta šokirao sam se. Gomila sudova bilo je svuda oko mene…čitavo brdo. Govorilo se Ruski, Poljski, Češki, Nemački… nikog da nađem da zna srpski. Prilazi mi onaj šef kuhinje i pita me koji jezik govorim. Ja kažem srpski.
'Pa što ne kažeš pa ja sam Crnogorac'!
Tako sam uspeo da ostanem skoro mesec dana u tom hotelu radeći najgore poslove. Nisam ze žalio jer nije lako bilo doći do posla."
"I dalje sam želeo da nastavim sa fotografijom međutim nisam imao ni pare ni fotoaparat… ništa.
Otišao sam u fabriku duvana i tu sam brao duvan još mesec dva dana. Ruka mi je posle par dana bila skroz naduta. Nisam mogao danima da ispravim leđa jer smo bili po ceo dan sagnuti berući to lišće duvana koje je visoko kao naš kukuruz. Brali smo od izlaska do zalaska sunca. Bili smo plaćeni $13 na dan, a spavali smo u štalama sa kravama i konjima. Kada sam zaradio $300 napustio sam posao i odmah od te ušteđevine sam kupio moju prvu kameru. (pokazuje mi u vitrini punoj fotoaparata svoj prvenac).
Otkrio sam da u Torontu ima puno foto studia koji slikaju venčanja. Pošto su ona bila subotom uvek su im bili potrebni fotografi da bi pokrili sve svadbe.Odmah sam se prijavio. Plaćalo se $10 sa slikanje u kući i u crkvi, a ako te angažuju da slikaš i venčanje u opštini onda je $15 na dan.

Znači bilo je dobro plaćeno?
Da. Pa sobu sam recimo plaćao $9 nedeljno, tako da sam mogao pristojno da preživljavam. Pored toga išao sam da slikam i po utakmicama jer sam oduvek voleo akciju. U to vreme fudbal nije bio baš popularan tako da nije bilo ni mnogo fotografa koji su slikali. Obzirom da je postojala liga imao sam uvek po neku utakmicu da ovekovečim. Zapazili su me pa su me stalno zvali da dođem. Uskoro su novine krenule da objavljuju moje fotografije. Za svaku objavnjenu fotku dobijao sam $5. Tako sam počeo polako da radim za Globe & Mail.

SPREMO - RECORD-JUMP-1962.jpgU tom periodu dok ste radili za njih dobili ste i prvo značajno priznanje?
Bila je to moja prva nagrada "Canadian Press - Picture of Month". To je asocijacija novinara dodeljivala nagradu za fotografiju koja je najviše bila objavljivana tog meseca na području cele Kanade.
Bilo je atletsko takmičenje u skokovima - Panamske igre. Slikao sam skakača u dalj. Uhvatio sam momenat kada je doskočio i kada se pesak raspršio na sve strane…izgledalo je kao roj pčela pri tome su mu spale naočare.

U to vreme, kada nije bilo fotoaparata kao danas, uhvatiti takav jedan momenat bio je pravi podvig?
Na neki način jeste. Tada nije bilo ovih kamera koje škljocaju na stotine fotografija u minuti. Morao si da budeš strpljiv i da čekaš pravi momenat.
To priznanje mi je bilo još draže jer do tada nijedan fotograf Globe & Mail-a nije osvojio ovu nagradu. Bio je to veliki prestiž za mene u to doba. Posle 6 meseci primili su me da radim za stalno. Ika, i ja smo plakali 3 dana od radosti kada smo to čuli.

Ika, Vaša supruga je bila, po Vašim rečima, najveća Vaša potpora tokom svih ovih godina. Kako ste se upoznali i krenuli bračnim stazama života?
“Upoznali smo se ovde u Torontu. U crkvi Sv Save na Riveru postojala je folklorna grupa Stražilovo u kojoj je Ika igrala.” 

Da li je to bila ljubav na prvi pogled ? Ko je koga začarao?
… i to je neverovatna priča. Mi smo se prvi put "upoznali" preko fotografija. Pavle Pavlović, moj drug, poslao mi je još dok sam bio u Parizu fotografiju na kojoj su bili on i 3 “mice” (kako ih je on nazvao). Pogledam ja i poručim mu, onako u šali, da ovu sa leve strane čuva za mene… to je bila Ika.
Par dana nakon što sam došao u Toronto u crkvi Sv Save na Riveru je bila neka proslava na koju smo otišli… Ika je bila tamo. Upoznali smo se i zvanično tom prilikom… I tako je to počelo. Zabavljali smo se godinu dana i 1959 smo se venčali… još uvek smo u braku i imamo 4 ćerke i 7 unuka. 

Izgleda da je Vama bilo suđeno da Vam ceo život bude vezan za fotografiju
Da to mi je sudbina. 

Koliko dugo ste radili za Globe & Mail?
Radio sam 4 godine. Za to vreme sam dobio oko 60 nagrada, među kojima je bio i Oskar za fotografiju u kanadskom novinarstvu, onda 2 Naional Newspaper Award, dobio sam i nekih 7-8 Canadian Picture of Month. Bio sam član nekoliko udruženja za novinare koji su organizovali razne izložbe na kojima sam učestvovao i dobio nekoliko prestižnih nagrada. Dobio sam nekoliko nagrada po Americi pa čak i u Japanu. Baš sam pre neki dan gledao ovu moju knjigu gde sve zapisujem… dobio sam do sada tačno 298 nagrada.
U to vreme je Globe & Mail bio prestižniji u fotografiji nego Toronto Star. Imali smo više nagrada i sve te nagrade su bile one koje sam ja osvojio. Za jednu fotografiju, tada sam dobio 4 različite nagrade. 
Sećam se da sam bio na koncertu Bitlsa i taman sam stigao u redakciju kada smo čuli preko radiole da je neka gužva na Velington i Jork ulici gde je tip pokušavao da opljačka radnju sa alkoholom.

SPREMO - Shootout-Aug1965Strčao sam odmah sa fotoaparatom na ulicu, jer je naša redakcija bila samo par blokova od mesta događanja i zatekao tipa kako buši plafon. Bilo je nešto oko ponoći. Policija je bila svuda naokolo. U jednom momentu krenu pucnjava i jedan policajac me je pozvao da se sakrijem iza auta. Pucnjava je tek bila počela tako da sam na vreme uspeo da se sklonim, a što je još važnije bilo za mene, našao sam se u centru zbivanja. Oni su ubrzo zatvorili taj deo za medije i javnost tako da sam se ja jedini zatekao na pravom mestu.
Provalnik je ušao u radnju sa oružjem, koja se nalazila pored prodavnice za piće koju je hteo da opljačka i lepo je uzeo one sve puške i raspalio po nama. Onda je policija bacila suzavac i on je izašao napolje. Imam ovde fotografiju kako stojim iza kola…slikao nas je neki policajac.

Pričam Vam o ovoj fotografiji jer mi se desila jedna neverovatna stvar pre nekoliko dana. Zove me čovek… kaže ja sam taj i taj, video sam Vaše fotografije na Internetu, povodom nagrade koju ste dobili, i na jednoj sam prepoznao svog oca. On je bio policajac koji je stajao pored Vas. Još uvek je živ i želim da mu poklonim tu Vašu fotografiju sa vašim potpisom. Odmah sam mu poslao sa posebnim zadovoljstvom".

Kako je došlo do toga da počnete da radite za Toronto Star?
Posle svih ovih uspeha i nagrada bio sam naravno zapažen, znali su za mene. Jednog dana javili su mi se iz Toronto Stara i ponudili da radim za njih. Bio sam u nedoumici šta da radim jer mi je Globe & Mail pružio šansu da ispunim svoje snove. Nisam hteo da ih izneverim jer su bili zaista korektni prema meni. Pregovori su trajali 4-5 meseci. Ponudili su mi jako dobre uslove ali ja i dalje nisam mogao da se odlučim. Na kraju me je pozvao urednik G&M, jer je primetio da me ovi ganjaju i rekao mi da u ovoj zemlji treba ići tamo gde misliš da ti je bolje. To me je okuražilo. 

Seo sam sa Ikom, razmotrili smo sve i na kraju sam pristao da pređem u Toronto Star.
Dobio sam kola, kameru, veću platu, više putovanja… sve u svemu jako dobre uslove". (ustaje i iz vitrine uzima ogromnu kameru, tešku ko tuč i sa ponosom mi je pokazuje)

Tokom svoje karijere obišli ste mnoga mesta sa kojih ste slali fotografije koje su obišle svet. Čini se da ste voleli mesta gde je adrenalin povišen?
Celog života sam imao poriv da budem u sred akcije. Iz tog razloga nisam izabrao da radim komercijalne statične fotogafije, nego sam želeo da idem na teren gde kako lepo kažete, adrenalin "udara u glavu". Želeo sam da budem novinarski fotograf. Izazovi su me privačili što i nije čudo jer sam kao klinac voleo da se popnem na svako drvo, preskočim svaku tarabu…da budem u pokretu.

Da li ste imali strah kada ste odlazili na ratišta , pentrali se po oblakoderima, leteli avionima...? 
Nikad. Jednostavno nisam razmišljao o tome šta može da mi se desi. U glavi sam imao samo to da moram napraviti dobru fotografiju.
Moja Ika je bila na većim mukama. Ona je ostajala ovde ne znajući i po mesec i više dana gde sam i kako sam. Sama je brinula o našim ćerkama.
Međutim, priznajem, kada sam odlazio sa kamerom u ruci to je za mene bio neki drugi svet. U glavi mi je bila samo misao da idem i da moram to da uradim najbolje što mogu, sa nadom da će ta fotografija nekog obradovati ili ćemu mu pomoći ili će mu pružiti zadovoljstvo…voleo sam da moja fotografija prenese neku poruku.

SPREMO - Shootout-Aug1965Da li je bilo momenata kada ste se "zaledili", momenata koji su bili strašni?
"Bilo ih je puno. I tada sam znao da zapitam sebe šta Borise radiš ovde, da li si lud. Međutim sutra ujutro se sve zaboravi i ponovo se kreće u novu akciju punu neizvesnosti i uzbuđenja kao da ničega nije bilo. 
Sećam se Vijetnama. Lako je gledati preko ekrana svu tu pucnjavu…ali kada se to gleda iz neposredne blizine, kada ti se tlo trese pod nogama a sve miriše na barut i smrt…to je sasvim drugačije. Kada jedni pucaju sa jedne strane, drugi sa druge…a ti si u sredini.
Duboko mi se urezalo u sećanje putovanje po Africi. Imao sam zadatak da sa kolegom prokrstarimo od jedne obale do druge. To je bilo strašno šta sam sve video. Dešavalo se da zaplačem koliko mi je bilo teško gledajući taj narod koji živi u bedi i nemaštini. Gledam dete koje umire i doktor mi kaže da bi možda preživelo da ima čašu mleka dnevno. Nisam mogao da razumem zašto je toliko nepravde i razlike među ljudima. Neki imaju i više nego što im treba a nekom je potrebna samo čaša mleka.
Onda dođem kući i često me obuzmu sve te slike koje sam proživeo i bude mi teško. Pitam se gde je tu pravda.

Ali život ide dalje, potisneš to negde u dubinu duše i ideš na novi zadatak. Nadao sam se da ću bar delimično svojim fotografijama moći da pomognem svim tim napaćenim ljudima. Kasnije se ispostavilo da sam bio u pravu jer smo napravili seriju reportaža koje su obelodanile mnoge stvari koje se dešavaju u tom delu Sveta. Mnogi su tada krenuli da šalju pomoć zemljama Afike.

Foto: Boris Spremo

Nastavak u sledećem broju.
Spremo/Toronto/ 
 

Ivana Đorđević
Novine Toronto, broj 
1375
Toronto 
01. November 2013.
Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet Srpskom poslovnom imeniku.  Povoljni paketi za promociju vaše kompanije. 416.892.9882

Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet...

POSLOVNI IMENIK

Srpski poslovni imenik, koji izdaju Novine Toronto, jedinstveno je izdanje u kojem se...

RECEPTI

Ishrana zauzima važno mesto u životu ljudi. Živimo u eri nedostatka vremena koje se...

FINANSIRANJE

Praktičnim znanjem, iskustvom i kao Lender i kao Broker, Dragana Jovanović, serijom...

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski...

Znate li šta se dogodilo na današnji dan u istoriji? Novine vam donose najzanimljivije...

Preporuke