Nedavno ste promovisali dve nove knjige "CIA u Srbiji" i "Srbi u Americi". Smatrate li da je leto pravo vreme za iščitavanje ove vrste knjiga?
- Nisam dve godine ništa objavljivao, jer sam imao probleme sa knjižarima koji ne plaćaju prodate knjige, tako da se slučajno dogodilo da su oba dela štampana usred leta. To je dobro, jer naši ljudi mnogo čitaju kada su na odmoru. U turističkim centrima knjige su tražena roba, tako da su prodavci iz Budve i Kotora, zatim sa Ohrida i iz Banjaluke kupili po 200 primeraka knjige "CIA u Srbiji". Istoriju Srbi u Americi kupuju naši doseljenici, koji letos stižu u obilazak zavičaja i svoje rodbine.
Izdajete skoro svake godine novi naslov. Da li je to veliki poduhvat i da li vi birate teme ili one vas?
- Neke teme planiram godinama, a neke se same nameću. U pripremi je knjiga “Masoni u Srbiji”, koja je bila plod mog novinarskog interesovanja za Bratstvo slobodnih zidara. Kako sam doašo do zaključka da je srpska masonerija na izdisaju, da je muče unutrašnje svađe i raskoli, vreme je da mlađim čitaocima ponudim jednu celovitu priču o tome ko su srpski majstori u keceljama. I kako je glumac Miki Manojlović poszao Veliki majstor lože u Beogradu?
Gde je granica između novinarstva i publicistike? Da li nam u svakoj knjizi otkrijete sve ili nešto i prećutite?
- Granica između novinarstva i publicistike skrivena je u vremenskom trenutku, koji kao merač vrednosti nekog događaja ili ličnosti, ponajbolje ocenjuje da li je neka priča trenutni ili trajniji materijal za knjigu. Nemoguće je naravno otkriti sve, jer konačne istine ne postoje, tako da objavljujem ono što sam ja kao istraživač saznao. Ne objavljujem neproverene, lažne i uvredljive činjenice, ali i tajne koje su mi poverene, a mogu da naruše nečije dostojanstvo ili ugroze mu život.
Da li su Srbi skloni političkim misterijama?
U zemlji u kojoj vlada haos, kako to reče naš predsednik države, i u sredini gde je politika iznad svega, neminovno je da nam sudbinu određuju i misterije. Jedna od tih misterija je politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića. Država i sud nisu razjasnili motiv atentata i paručioce, tako da nama građanima ostaje da nagađamo i da slušamo čak pet misterioznih verzija političke pozadine tog zločina. Ja verujem u jednu od tih verzija, a to je ona da je atentat počinio zemunski klan po naređenju iz vrha bivšeg režima.
Da li Srbi zaista haraju svetom kako kaže naslov jedne vaše knjige?
- Ako smo mi zemlja sam 11,5 miliona Srba na planeti, i ako imamo u svakog viđenijoj državi po desetak naših ljudi po zatvorima i još toliko u podžemlju, onda se nameće zaključak da makar malo haramo svetom. Grupe Pink panter, Amerika i Balkanski ratnik su dokazale da su naši mafijaši uspeli da se pomenju visoko na lestvici značajnih i traženih kriminalaca u svetu. Trenutno se u Stokholmu sudi grupi Helikopter, koja je napala magacin sa milionima evra. BIA je o tom napadu Srba obavestila Šveđane, ali oni nisu verovali da su naši toliko moćni, iako su Skandinavijom harali i Arkan, i Joksa, i Pera Gica, i Ratko, i Kotur, i Milan, i mnogi drugi srpski mangupi.
Ko su najzagonetnije srpske ubice?
- Mnogi zločini počinej4ni na srpskim prostorima nisu razjašnjei, pa tako nismo uspeli da identifikujemo i najzagonetnije ubice koje su likvidirale Dadu Vujasinović, Milana Panića, Slavka Ćuruviju, i mnoge druge ljude. Analizirao sam ubistva od 1900. godine do danas i mislim da je najzagonetniji ubica bio Jovan Stanisavljević Čaruga, Srbin iz Hrvatske, šumski bandit i slavonski Robin Hud, koji je pljačkao bogate, delio sirotinji i svojoj družini. Maskirao se, ulazio gde niko nije smeo i harao ovim prostorima. Osuđen je na smrt vešanjem o direk, ali bi sigurno za par godina umro od sifilisa, jer je bio i veliki kurvar. Drugi veliki ubica je Šefka Hodžić, koja je usmrtila svoju školsku drugu da bi joj ukrala bebu iz stomaka. To je učinila sa saučesnikom kog nikad nije otkrila. Bilo je to ubistvo svetskih razmera. Tako nešto učinila je još samo jedna Crnkinja u SAD pre tri godine. Šefka je odležala robiju, promenila ime i danas živi negde u Vojvodini.
A špijuni?
- Najzagonetniji špijun naših prostora je Dušan Popov, Beograđanin po kome je nastao lik tajnog agenta 007 Džejmsa Bonda. On je radio za Britance, a bio je i tajni agent nemačkih fašista, kao i FBI. Amerikanci mu nisu mnogo verovali. Drugi veliki špijun je fratar Krunoslav Draganović, tvorac “pacovskih kanala”, kojima su ustaše bežale iz Evrope u Južnu Ameriku, tajni agent Vatikana, Moskve, ali i Tita i Beograda. Radio je za Jugoslaviju, koja ga je spasla smrti početkom sedamdesetih, kada je Vatikan hteo da ubije Draganovića. Tito je naredio da ga Udba kidnapuje, dovede u Beograd, odakle je posle fingiranog suđenja poslat da živi inkognito u Sarajevu.
Da li nam je zaista CIA kriva za sve nedaće ili u priči o njenom uticaju na domaću političku scenu ima malo preterizma?
- Da, SAD i CIA, kao glavna od 16 američkih agentura, su krivi za sadašnje stradanje srpskog naroda i naše države. Nismo mi Srbi ništa gori od drugih naroda, ali je Amerika početkom devedesetih krenula u tajni rat protiv Evropske Unije. Vašington ne želi da se posle rušenje Varšavskog pakta i SSSR-a stvori novi jaki blok država, kao što je EU. I SAD potajno vode rat protiv ujedinjene Evrope preko Balkana, odnosno izazivanjem haosa u Jugoslaviji i posebno u Srbiji. Na taj način SAD uvode muslimane na Balkan, daju im državu u BiH i na Kosmetu, podrivaju Evropu, plaše Nemačku i Francusku, koje imaju oko 20 miliona islamista. Posledica je da svi mrze Srbiju i Srbe, jer Amerika tako kaže, a svi odjednom vole albansko Kosovo, tu vašingtonsku koloniju, za koju ih je do juče bilo baš briga. Srbi imaju kuću na drumu, o koju se očeše svaka velika sila i zato trenutno stradamo, jer SAD i CIA žele tu da prave haos kojim će da plaše Evropljane.
Odbranili ste Cecu pred sudom u Australiji. Odakle to da ustanete u njenu odbranu?
- Kao biograf Svetlane Ražnatović, koji je objavio knjigu o Ceci dobio sam poziv od njenih advokata da napišem studiju o opravdanosti da dobije vizu i peva u Australiji. Uradio sam studiju na 22 strane, u kojoj sam pobio laži Bošnjaka koji su prijavili Cecu kao nacistu australijskom sudu i dokazao da je fotografija na kojoj navodno Svetlana Ražnatović 1991. drži pušku u Vukovaru – laž. Zbog toga me sud u Sidneju pozvao da svedočim u telefonskoj konferenciji 5. maja u korist Cece. Rekao sam da nije nacista, da peva ljubavne pesme, koje obožavaju i Bošnjaci, i Srbi, i Hrvati, da nije pevala Slobodanu Miloševiću i podržavala rat. I što je najvažnije, da je Ceca svoju karijeru sa uspehom započela u Sarajevu, a su kompozitori njenih hitova i Bošnjaci, i organizator koncerata u Australiji je musliman. Presuđeno je da je ministar za emigraciju pogrešno doneo odluku da se Ceci zabrani ulazak i ovih dana očekujemo da će joj odobriti vizu.
Na izvestan način vi ste i svojevrsni hroničar srpske dijaspore? Da li su srpski doseljenici uspeli da odsanjaju svoj američki san?
- U SAD ima najmanje pola miliona naših ljudi. Za većinu njih američki san je i to što žive u Čkagu, Njujorku, Klivlendu, Pitsburgu i drugim gradovima. Ali, svega deset odsto naših ljudi u svetu, pa i u Americi ima svoj biznis, mogućnost da sami upravljaju svojom sudbinom i da dosanjaju svoj san. Većina od 2,5 miliona Srba dijaspori danas su, ipak, samo radnička klasa zapada, koja živi na čekovima i kreditima.
Šta je bilo s vašim scenarijem za film "Komadant Arkan"?
Producent filma iz Čikaga je scenario preveo na engleski, našao je partnere u Holivudu, ali zbog krize nije uspeo da formira budžet za snimanje. Nedostaje mu par miliona dolara, ali kako sam čuo, producent planira da do 2012. počne snimanje filma o Željku Ražnatoviću pod radnim naslovom “Arkan je živ”.
Da li se ponekad umorite od razotkrivanja i demistifikacije obaveštajnih službi, iseljenika, mafije i zapitate se šta mi ovo treba?
- Ne, jer živeti u imaginarnom i stvarnom svetu ljudi za koje malo ko zna je strašno intrigantno i zanimljivo. To vam je kao da rešavate veliku enigmu, pa vam uvek nedostaje još jedna reč ili jedno slovo i za njim tragate do iznemoglosti. I kada popunite ukrštenicu, onda ste zadovoljni. Imam ja još mnogo tih enigmi da rešim, jer, na primer, upravo se spremam da istražujem Srbe u celoj Africi.
Da li se plašite za sebe? Kako regujete kada vas po nekim forumima prozivaju?
- Bojao sam se kad su mi Arkan i Čume pretili, ali nisam kad mi je Legija stavljao pištolj na čelo. U biti nisam plašljiv, jer pisanjem ne ugrožavam životno druge ljude, ne osećam krivicu za ono što radim i nema razloga da mi se neko sveti ili da me povredi. To što razni ljudi pišu gomilu gluposti na forumima mene ne dotiče, jer me uvek neko od mojih obožavalaca uljudno brani. Ne mešam se u te rasprave, jer kad Srbina neko pljune, nijedna reka ne može da ga opere, tako da se ja ne umivam…
Da li vaš sin Dušan, muzičar i budući novinar, koji vam je saradnik na nekim projektima nagoveštava da i nova generacija Lopušina ima hrabrosti da se bavi temama o kojima drugi pričaju za kafanskim stolom, a ne i javno?
- Dušan je mlad intelektualac kog, koliko ja shvatam, interesuje kultura u svim njenim oblicima. Ne voli zakulisne radnje i tajnovite priče, tako da nema afinitet prema teorijama zavera i misterijama. Voli muziku, putovanja, sve vrste knjiga i najviše, koliko sam shvatio, kosmopolitizam svoje generacije. Kao i mnogi mladi ljudi danas i Dušan Lopušina je dete planete, a ne samo malog srpskog prostora na Balkanu.
Koliko vam je važna podrška i mišljenje supruge Jelene?
- Kod kuće Jelena meni nikada nije dala glasno podršku za moj rad. Uvek me kritikuje, ali od njenih prijatelja čujem da me van kuće strašno hvali – kako sam vredan, uporan i pošten. Verujte da moja supruga nije pročitala nijednu moju knjigu, kao što ja ne čitam njene konstruktorske radova, jer je Jelena mašinac. Dovoljno je da verujemo da ono što činimo samostalno radimo najbolje što možemo i to bez loših namera. Tako smo vaspitani, a to poverenje samo po sebi je najvažnija podrška.
Kako se oseća srpski novinar koji se nađe u američkom izdanju publikacije „Who is who“ ?
- U Srbiji kao priznata ličnost u SAD i Kanadi osećam se obično, jer to ovde niko ne ceni. Nisam član nijednog velegradskog klana, koji naokoli širi fame o svojim članovima, tako da kod kuće ne radim na svojoj promociji. Dela govore umesto mene, a primetio sam da to nekim ljudima u Beogradu i smeta. Ali, zato kada odem u Ameriku za mene su sva vrata otvorena. Samo u Kongresnoj biblioteci SAD u Vašingtonu, koja je jedna od najvećih na svetu, na primer, postoji čovek koji redovno za ovu ustanovu kupuje moje knjige. I u registru te svetske biblioteke imam preko 30 naslova. Posledica te činjenice je da me Amerikanci pozivaju na predavanja, da imam ponudu da na engleski prevedu knjigu “Srbi u Americi” i da mnogi smatraju da sam ja američki publicista.
