INTERVJU S POVODOM: MILOŠ SMILJANIĆ ŽUĆA

Pesma stanuje u srcu

Već samim naslovom zbirke zainteresovao me ja autor, zbog jedne bitne reči. Dopalo mi se, što mu je najvažnija i nenadoknadiva stvar u svemiru, to dečije "Ja". 
" Ja sam dete. To se vidi.
Al' sva slova znam da čitam.
Kad je reč o mom životu
Hoću i ja da se pitam."

Od reči do stiha, od osmeha do smeha, u jednom dahu pročitate svih trideset sedam pesama koliko ih ova knjižica broji. Miloš Smiljanić prilazi dečijem svetu pesme i muzike nekim novim, originalnim, a u isto vreme toliko primerenim i prisnim stilom. Unikatnim. Dečijim.

"Dosadno mi mnogo brate.
A dosadu ja ne varim.
Iskočiću 
s'društvom svojim.
Idem malo da gluvarim…"

Samo posle nekoliko sati od prvog susreta sa zbirkom, uzela sam telefon i okrenula broj u Srbiji..."Halo " rekao je Miloš… i ….razgovor je ostao zabeležen i na papiru..
Roditelji deci čine razne poklone, ali vaš je baš neobičan. Sinovima ste poklonili pravi pravcati horić "Srculence"…

Moja najveća ljubav je moja porodica i naravno moja tri sina. Oni su ona esecnija, koja me inspiriše i ona energija koja me tera napred. Oni su moj istinski smisao života. Horić "Srculence" je nastao iz potrebe da unesem malo više šarenila u njihovo detinjstvo, jer su mi dosadile dečije pesmice uz koje sam i sam rastao, pa sam rešio da nešto promenim. Poželeo sam da svoje pesmice podelim i sa decom svojih prijatelja i tako se rodilo "Srculence" kao jedna od sekcija Etno udruženja "Sv. Georgije."

Teme su se same nametale.... ekologija, sport, zdravlje, higijena, ljubav....

"Srculence" je samo u ovoj godini, imalo preko 20 koncerata, a gostovali smo i dva puta na RTS-u, BN Tv, Avala i mnogim dečijim kanalima. 
Trenutno pripremam novi cd i svoju drugu knjigu decijih pesmica.
Želja mi je da jednoga dana, neka od njih, bude u nekoj čitanci za najmlađe. Ako i ne bude, dovoljna nagrada su mi osmesi mojih sinova i ostalih klinceza i klinaca iz horića.

Vaše pesme za decu znaju i vole i odrasli, pa ne čudi što je pesma "Nole" iz gore pomenute zbirke postala zvanična himna najboljeg srpskog tenisera Novaka Đokovića …
"U Srbiji nova moda.
U Srbiji novi trend.
As iz loze Đokovića.
On je novi srpski brend.
Strah i trepet svih terena
Ko iz topa loptu bije.
To je naše svetsko čudo.
To je Nole iz Srbije."

Da li ste ikada pomislili da da ćete postati autor jedne nacionalne sportske himne?

Ne. Mislim da stvari koje se planiraju i u prioritetu imaju ambiciju da postanu nešto veliko, da se vrlo retko ostvare. Kada sam pisao i komponovao pesmicu MADE IN SRBIA imao sam u glavi ideju da istaknem prave vrednosti i da decu malo više zainteresujem za sport.

Tih 14 divnih mladih sportista, koji odslikavaju najlepše lice ove zemlje i koji su svojim napornim i vrednim radom dotakli sam vrh sveta i predstavljali Srbiju širom zemaljske kugle, zaslužuju mnogo više od jedne pesme. I ne samo oni ..... ali nisu svi mogli stati u jednu pesmu.
U pesmi MADE IN SERBIA, pisao sam o devet sportova i njihovim velikanima, ali kako sam ja ljubitelj tenisa i kako je Nole Srbiji doneo prvi Grand Slam turnir, smatrao sam da je zaslužio svoju pesmu.
Na adresu Noletovog sajta, poslao sam pesmu bez ikakvih ambicija, da bi 22.05.2009 ona bila promovisana kao rođendanski poklon na njegovom sajtu i tako postala Noletova himna. 
Planiram da uradim i spot za tu pesmu i možda već za vreme finala Dejvis kupa u Beogaradu, snimimo neke kadrove.

Poklonili ste preko 2000 primeraka knjiga i Cd " Ja sam dete sa ove planete" svim đacima prvacima za 2009/2010 godinu u gradu Valjevu. 
I
mao sam ideju da đacima prvacima ulepšam početak školovanja i da ga učinim svečanim. Tako je bilo prošle i ove godine, a nadam se i narednih.
Želeo sam da svaki đak prvak besplatno dobije knjigu i Cd " Ja sam dete sa ove planete"i da njihov prvi školski čas upriličimo na gradskom trgu i uz koncert horića napravimo zajedničku fotografiju cele generacije prvaka. Svi đaci prvaci iz okolnih sela, kao i deca ometena u razvoju, takođe su dobili ovaj komplet.
Moja zelja je bila, da u današnje vreme interneta i brzih komunikacija, probudim kod najmlađih ljubav prema knjizi i ćiriličnom pismu, koje se sve više potiskuje pred naletom latinice. Najlepša nagrada ovog projekta su mi nasmejana lica prvaka na velikom bilbordu u centru Valjeva. Malo li je?

U pripremi su vam i dva romana. O čemu se radi i kada će se naći na policama knjižara?

Roman "Pismo" je priča sa početka 20 veka i oslikava srpsku palanku i život u njoj. Nastao je kao neka vrsta ličnog izazova. Hteo sam da proverim imam li snage i znanja da napišem tekst koji će imati preko 150 stranica.
Trenutno je u fazi finalnog čitanja i verujem da će do kraja godine biti konačno gotov, a da će sledeće godine ukrasiti izloge knjižara u Srbiji. Želja mi je da ga jednoga dana i neka od producentskih kuća, pre svih Košutnjak film, iskoristi za neku seriju jer ima mnogo karakteristika filmskog scenarija.

Drugi roman nosi naslov "Nije ljubav trag na hartiji" i govori o gimnazijskoj ljubavi trideset godina kasnije i svim onim životnim iznenađenjima koja nam se događaju. Za sada je urađena "prva ruka" i ostavljen je da, kao vino, odleži jedno vreme, a onda će me sam pozvati da ga završim.

Od diplomiranog pravnika, što vam je struka, do pisca što vam je životni zadatak, do umetničkog direktora i predsednika Etno udruženja "Sveti Georgije". Nije li to bio i prvi folklorni ansambl koji je 2005.godine nastupio na koncertu u Hrvatskoj posle 1990.?

Posle ogromnog igračkog i koreografskog iskustva, hiljada kilometara turneja i nebrojeno koncerata, moj prijatelj Vladimir Spasojević, nekadašnji prvak Nacionalnog ansambla KOLO i po meni jedan od najboljih srpskih koreografa, sada umetnički direktor SKUD Oplenac u Torontu i ja, imali smo potrebu da svoje folklorno iskustvo podelimo i sa nekim novim talentovanim ljudima. Vodili su nas visoki standardi ali i želja da "neki novi klinci" obiđu zemaljsku kuglu i upoznaju svet. Tako je nastao naš zajednički projekat, etno udruženje "Sveti Georgije".

Ljudi iz Zajednice Srba Rijeka prepoznali su naš kvalitet i na Svetog Nikolu 2005. postali smo prvi folkloni ansambl koji je zvanično gostovao u Hrvatskoj posle 1990. Pod pokroviteljstvom ISTARSKE ŽUPANIJE održan je koncert u Rijeci, na Trsatu. Tako smo mi bili preteča priče, koju je posle nas nastavio Nacionalni ansambl KOLO, pa AKUD Lola.

Iskreno verujem, da će "Sveti Georgije" posle turneja u Francuskoj, Italiji, Austriji, Makedoniji, imati zadovoljstvo da se predstavi i publici u Kanadi i da će imati šta da pokaže. 

Za sebe volite da kažete da ste "folklorni igrač u ostavci". Kao koreograf i muzički saradnik okušali ste se u nekoliko poznatih srpskih serija : "Ono što nekad bejaše", "Ranjeni orao" …. Zaustavimo se na vašoj koreografskoj postavci Svetosavskog bala u seriji "Greh njene majke".

Velika je privilegija raditi sa Košutnjak filmom, koji je sigurno najbolja produkcijska kuća u Srbiji.
Ja sam eto, imao zadovoljstvo da sarađujem sa njima i da radim sa Zdravkom Šotrom, jednim od naših najplodnijih reditelja, od koga sam mnogo naučio. Kako sam i u ranijim serijama bio zadužen za sve igračke scene, Šotra je odlučio da scenu Svetosavskog bala koreografski uobličim, što mi kao nekadašnjem asistentu u školi plesa, nije teško palo.

Moram reći da je ključnu ulogu tu imao ponovo folklorni ansambl "Sveti Georgije", jer su oni odigrali ceo bal i pokazali da se pored folklorne igre odlično snalaze i u plesu .
Sama organizacija je bila veliko zadovoljstvo, kao i snimanje, ali je priprema scena bila naporana jer je, samo za autentične frizure devojaka, trebalo preko 12 sati .

Kako je Beograd tada bio jedan pravi evropski grad, po manirima i kulturi, i kako se balovi u njemu nisu ni po toaleti, ni po igrama i muzici razlikovali od evropskih balova, ja sam iz oskudne arhivske građe izdvojio neke od igara i uz obavezni bečki valcer ubacio i fokstrot, tango, čarston, kadril. Nešto od toga je ušlo i u prvu epizodu serije GREH NjENE MAJKE. Jako sam ponosan na tu scenu i na ansambl "Sveti Georgije".

Rad na muzici vam donosi mnoge nagrade i priznanja. Pesmom "Arija" u interpretaciji Željka Joksimovića osvajate po prvi put prvu nagradu. 

Jedna od stvari koja me celog života prati je i muzika. 
Imao sam veliku privilegiju da sarađujem sa istinskim umetnicima, a jedan od njih, među najvećima je ujedno i moj dragi prijatelj, Valjevac, Željko Joksimović, sa kojim sarađujem više od 15 godina. .
Pesma "Arija" je dobila ubedljivu Prvu nagradu publike na prestižnom festivalu BEOGRADSKO PROLEĆE.

Kad me već pitate, moram se pohvaliti da sam osvojio još tri Prve nagrade i to na žanrovski različitim festivalima: Festivalu Zlatna tamburica u konkurenciji starogradske pesme sa pesmom "Zvone tambure " u interpretaciji Sanje Keserović, potom Festivalu akustičarske muzike u Sivcu, i 2010 na GRAND AKSAL FESTIVALU, najprestižnijem festivalu narodne muzike u Srbiji.

Volim da eksperimentišem i da sebe pronalazim u raznim muzičkim žanrovima.
Prvu nagradu stručnog žirija na Grand festivalu 2010, osvojila je pesma "Nije ljubav trag na hartiji" u kojoj ste autor i teksta i muzike.

Slažete li se da je muzika lirska paučina između srca i mozga?

Upravo tako. 
Prave pesme vam dođu same. Niste ih ni svesni. One samo izađu iz vas i pretoče se u note i slova.

"Nije ljubav trag na hartiji" je jedna od pesama, koje su neraskidivi deo vaše duše.
Jedna iskrena ljubavna pesma, koja sa malo reči mnogo govori, i u kojoj svi koji su voleli, sebe pronalaze.Nagrada, kao svaka nagrada, je samo verifikacija onoga što ste uradili, ali ako vaše delo nastavi da živi, to možete smatrati uspehom.

Postoje ljudi kojima je stalo do novca, slave i uspeha i koji ne biraju sredstva da svoj cilj ostvare. Danas je, nažalost, sve više takvih i to naravno, ima svoju cenu.
Ja pripadam ljudima koji veruju u iskonske ljudske vrednosti i koji ne izlaze na tržište da bi bili kupljeni, već zato što žele nešto da kažu, bez prevelike brige da li će se to drugima dopasti. 

Zato sam i pored brojnih ponuda da živim u svetu, ostao veran svom voljanom Valjevu, verujući da samo ovde mogu da dam svoj maksimum i podelim ga sa porodicom i prijateljima.
Vreme nikada niko nije zaustavio, niti kupio. Kad jednom budemo podvlačili crtu naših života najvažnije je koliko ćemo, sami mi, biti zadovljni onim što smo ostavili i količinom ljubavi i poštovanja koja ostaje iza nas.

Bankarske račune će i onako neko drugi isprazniti !!!

Na kraju našeg razgovora Miloš ističe da mu je od svega što je uradio najvažniji i najdraži projekat horić "Srculence", a da su mu sinovi Vukašin, Ilija i Đorđe, najveći životni uspeh.
Pametni ljudi su i skromni.
A skroman možeš biti jedino onda, ako imaš mnoge i poznate razloge da budeš ponosan.
Baš kao Miloš Smiljanić.

Ksenija Vučević
Novine Toronto, broj 
1268
Toronto 
26. November 2010.

your brand recognized