Ko je otkrio Vaš talenat i ko Vas je najviše podržao? Kako je uopšte počela priča vezana za karikature i ilustracije?
U vreme dok sam još studirao na beogradskoj Akademiji za primenjene umetnosti, na grafičkom odseku, kao i sve moje kolege besomučno sam tragao za nekim svojim specifičnim izrazom i smislom, pokušavajući sebi da objasnim šta ja tražim na jednoj takvoj Akademiji. I tako, u tom tumaranju nabasao sam na karikaturu kao formu koja me je najviše intrigirala. Moj profesr Bogdan Kršić, zatim Duško Radović i na kraju Predrag Koraksić bili su prvi kojima moram da se zahvalim za dobar vetar u jedra.
Da li možete u jednostavnim potezima olovke da nam opišete taj proces stvaranja karikature ... od ideje u glavi do realizacije na papir?
Karikatura je, koliko god izazivala smeh kod ljudi, jedan ozbiljan i na momente težak i mukotrpan posao. Nasmejati nekoga, ili ga naterati da misli, nije ni malo jednostavno i lako. Dakle, prva faza rada, izbor teme i definisanje ideje je najvažniji i ponekad dug i neizvestan angažman. Može da traje danima. Iskustvo, naravno, pomaže da se taj proces malo ubrza, ali, sve ono što dolazi na kraju, tj sama crtačka realizacija je zapravo lak i najslađi posao.
U kojoj meri je tehnologija (kompjuteri) olakšla Vaš rad a u kojoj mu je oduzela ono nešto suptilno što se samo rukom može preneti na papir?
Ja spadam u one umetnike koji neprestano reže i gunđaju na ovoliko učešće kompjutera u umetničkom stvaranju. Jednu stvar ipak ne mogu a da ne priznam. Na planu informisanja, komunikacije i u izvesnom smislu tehničke pomoći kod realizacije, kompjuterska tehnologija je od nesagledive pomoći. Ja, inače, i dalje crtam isključivo rukom, na papiru, skeniram i eventualno posle toga intervenišem u photo-shop-u.
Zašto ste se odlučili da ilustracije pravite baš za decu? Znači li to da u je Vama ipak “preživelo” ono nešto čisto i detinjasto?
Ilustracijom za decu počeo sam da se bavim onog trenutka kada sam počeo da dobijam sopstvenu decu. A bilo ih je dosta. Što mi je, nesumnjivo pomogo da se opredelim za tako lepu i zahvalnu kategoriju, ali i da do dana današnjeg zadržim u sebi nešto detinjasto, da ne kažem infantilno.
| Dušan Petričić rođen je u Beogradu, Srbija, 1946. godine. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna Univerziteta u Beogradu, 1969. godine, u klasi profesora Bogdana Kršića.
Tokom poslednjih nekoliko decenija redovno objavljuje svoje političke karikature i ilustracije u najvažnijim novinama i časopisima na prostoru bivše Jugoslavije, a od 1993. godine i u The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American i mnogim drugim. Kao koautor i/ili ilustrator on je uradio preko 30 knjiga za decu, objavljenih na prostorima bivše Jugoslavije i severnoj Americi. Među njima su Hutchins, Hazel and Herbert, Gail: Mattland, Annick Press, Toronto 2008; Elis, Sarah:The Queen's Feet, Red Deer 2006; Dash, Joan: A Dangerous Engine - Benjamin Franklin. New York, 2005; Atwood, Margaret: Bashful Bob and Doleful Dorinda. Toronto, 2004; Atwood, Margaret: Rude Ramsay and Roaring Radishes. Toronto, 2003; Davis, Aubrey: Bagels from Benny. Toronto, 2003; Dash, Joan: The Longitude Prize. New York, 2000; Wynn-Jones, Tim: The Tumbledonjn Hill. Red Deer, 1998; Shalom, Vivienne: The Color of Things. New York, 1995; Gryski, Camilla: Let's Play. Toronto, 1995; Davis Aubrie: Bone Button Borscht. Toronto, 1995; Radović Dušan: Priča o detinjstvu - Nikola Tesla. 1980; Ršumović Ljubivoje: Još nam samo ale fale. Beograd, 1972. |
Da li je jedan od razloga zbog kog ste došli u Kanadu bio i taj što Vam je omogućavala da prosperirate još više u poslu kojim se bavite... steknete neka nova iskustva?
U Kanadu nisam došao iz bilo kakve potrebe za prosperitetom ili traganjem za novim umetničkim prostorim i znanjima. U Kanadu sam došao isključivo iz potrebe da svojoj porodici, deci pre svega obezbedim neku zaštitu, otklon iz sredine koja je u tom trenutku postala opasna, takoreći nepodnošljiva. I od tog trenutka pa nadalje stalno razmišljam o trenutku povratka. Naravno, ne mogu da kažem da taj boravak u Kanadi nije rezultirao jednim izuzetnim profesionalnim napretkom, pre svega zbog mogućnosti da svoja profesionalna znanja unapređujem i proveravam radeći za najozbiljnije novine, magazine i izdavače.
U kojoj meri ste morali da se prilagodite ovom "tržištu"? Radeći za eminentne listove kao što su The New York Times Book Review, Wall Street Journal, Scientific American koliko ste imali slobodu izražavanja, koliko ste bili ono što jeste?
Novom tržištu sam se prilagođavao u meri koja je bila neophodna. A to, povremeno, nije bilo ni lako ni prijatno. Čini mi se da je prilagođavanje te vrste, ponegde i osiromašilo krajnje rezultate, ili, kako ja to obično kažem, umesto na šest žica, počeo sam da sviram koristeći najviše dve. U tom pogledu, moja sardanja sa New York Times-om pokazala se najuspešniujom. Zahvaljujući cinjenici da je art direktor NYT Book Review-a bio Steven Heller, i sam dizajner i čovek koji je imao istančan osećaj i afinitet za evropsku kulturu i umetnost, godinama sam radio ilustracije, takoreći bez ikakvog kompromisa. Bio sam najviše onaj Dušan Petričić koga sam pamtio iz prethodnog života - iz Beograda.
Da li je Vaša izložba karikatura i ilustracija kao i promocija Vaše nove knjige "Moj Toronto" na neki način završetak jednog ciklusa Vašeg stvaralaštva?
Izložba koja se otvara 3. novembra i knjiga čija je promocija istog dana predstavljaju neku vrstu zaokruženja moje lične priče o Torontu. Ali ne bih još uvek bio sklon da na kraju te priče stavljam tačku. Možda je zarez ili tri tačke preciznija formulacija.
Da li su u planu neki novi projekti… snovi, želje... nešto o čemu se mašta?
Radim … u stvari upravo završavam još nekoliko projekata za decu, neke knjige, postere. Uskoro bi trebalo da počnem sa novom serijom crteža za Toronto Star, neki nastavak onoga što se doskora zvalo "Dusan's World". I naravno, ima još nedorađenih, a dugo gajenih ideja u glavi čija će realizacija, nadam se, ispuniti godine koje predstoje.
Svečano otvaranje prodajne izložbe i promocija knjige su 3. novembra 2011 od 17č.-20č.
Izložba je otovorena do 17. decembra 2011.
CAMPBELL HOUSE MUSEUM - 160 Queen St. West
