Povod razgovoru je nova knjiga Katarine Kostić “Otisci vremena”, Mnogo napornog rada, strpljenja i umešnosti, bilo je potrebno da bi se stvorilo ovako jedno delo, značajno ne samo za autorku nego i za sve ljude koji su pomenuti u knjizi.
Knjiga je pečat jednog vremena, trag koji ova žena, puna energije i entuzijazma ostavlja budućim generacijama
Pred nama je predivna knjiga OTISCI VREMENA. Kako i zašto je došlo do njenog objavljivanja?
U prošloj deceniji ovog veka dve godine sam radila na sastavljanju Monografije "Srbija je velika tajna", uz stručnu pomoć velikog znalca iz ove oblasti Predraga Dragića Kijuka. Sastavljena je knjiga od preko hiljadu strana, sa znatnim brojem fotografija koja je trebalo je da izađe iz štampe za 30-godišnji jubilej SKUD- "Desanka Maksimović". Iz finansijskih razloga odloženo je štampanje.
Pošto je jedan deo mojih objavljenih tekstova već bio odabran za Monografiju, dopunila sam taj izbor i predala prošle godine u štampu kao prethodnicu velike Monografije.
Vaša knjiga je takođe obimna, ima 500 strana. Koliko godina vašeg novinarskog i publicističkog rada je stalo u nju?
Obuhvaćen je period od skoro 40 godina, koliko sam u Kanadi. U Torontu živim od 1973., a prvi objavljeni tekst datira iz 1974.
Kako ste izašli na kraj sa tolikim štampanim materijalom? Kako ste ga razvrstali?
Posle rada sa Kijukom na odabiranju i sistematizovanju obimne građe - poluvekovne srpske književne i kulturne baštine na Severnoameričkom kontinentu, bilo mi je mnogo lakše da se snađem u odabiranju objavljenih tekstova koje sam sama pisala. Rasporedila sam ceo materijal u pet poglavlja po tematskoj srodnosti i hronološki, koliko je to bilo moguće.: Susreti, razgovori, portreti, Događaji, Kritika, Slovenske duše i Svi putevi vode na Kosovo
Urednik knjige "Otisci vremena", Mićo Cvijetić, u veoma uputnom predgovoru, između ostalog, kaže da ste "aktivni sudionik tamošnje "književne i kulturne scene... i njihov dragoceni hroničar..."
Ova knjiga se i žanrovski može svrstati u kulturne hronike. Mnoge značajne ličnosti iz srpske književnosti i umetnosti sa kojima sam obavila razgovor u poslednje tri decenije prošlog veka nisu više u životu. Književni i kulturni festivali i drugi događaji iz jugoslovenskog perioda, zabeleženi u knjizi, pripadaju istoriji.
Na koje tekstove i na koje poznate stvaraoce u matici biste skrenuli pažnju čitaocima?
To je, pre svega, serija reportaža o boravku Desanke Maksimović u Torontu 1976. godine, posebno razgovor koji sam sa njom obavila. Skrenula bih pažnju i na iscrpan tekst i razgovor sa Mihailom Petrovim, ocem srpske grafike, kao i doajenom srpskom slikarstva u SAD, Savom Radulovićem, zatim, sa Borislavom Ležimircem, Momom Kaporom, Miloradom Pavićem, Ivanom Žigon...
Iako je o tim značajnim stvaraocima mnogo pisano, u mojim tekstovima ima podataka o nekima od njih, koji do sada nisu objavljeni.
Koliko ima tekstova o srpskim stvaraocima i kulturnim događajima u našoj srpskoj zajednici?
Najviše. Malo je važnijih književnih događaja, posebno u organizaciji SKUP-a "Desanka Maksimović" kojima nisam prisustvovala i ostavila pisani trag u ovoj knjizi. To se odnosi i na prikaze knjiga ovdašnjih srpskih autora. Dosta prostora sam ustupila našim poznatim slikarima: Miroslavu Nešiću, Branku Miokoviću. Kuriozitet predstavlja razgovor sa Duškom Petričićem 1976. prilikom njegove prve posete Kanadi, kao i sa Marinkom Pepom, dok još nije osnovao muzičku grupu "Les amis". O nekim stvaraocima odavde uvrstila sam više od dva teksta (pa je na delu brojanje ko je najviše citiran u knjizi - za rubriku "Među nama").
Da li ste bili motivisani da pišete o kanadskim stvaraocima?
Kako da ne. Jedan od najznačajnijih tekstova u knjizi je razgovor sa legendom kanadske književnosti Nortropom Frajom. Želim da ukažem na moj intervju sa Davidom Orčardom čije velike zasluge u akcijama na kanadskom nivou protiv NATO agresije na našu zemlju svi dobro znamo. Iako nije čisto književni, taj intervju je među najznačajnijim.
| Katarina Kostić je rođena 1936. u Šapcu. Završila studije francuskog jezika u Beogradu. Od 1969 - 1973 živela u Parizu, kada se doselila u Toronto gde i danas živi. Radila je kao novinar u etničkim listovima na srpskom i ruskom jeziku sve do penzije. Piše i za listove i književne časopise u Srbiji, pre svega za "Književne novine". Jedan je od osnivača i zaključno sa ovom godinom aktivni predsednik Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović" u Torontu. Član je Udruženja književnika Srbije. Piše poeziju i prozu. Pesme su joj zastupljene u mnogobrojnim zbornicima i antologijama i prevedene na nloekoliko jezika. Uredila je i sastavila nekoliko zbornika i antologija. Objavila je pet samostalnih zbirki pesama, izbor poezije na ruskom i na rumunskom jeziku, kao i zbirku priča "Stari i novi svet". Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu pojavila se dve njene knjige proze. |
Naslov poglavlja "Svi putevi vode na Kosovo" govori o stanju vaše duše, kao i prethodno poglavlje "Slovenske duše"?
Bez tih tema ova knjiga, kao i moja poezija, nezamislive su. Kao i drugi pisci odavde o Kosovu pišem stalno, a u ovu knjigu uvrstila sam delove iz putopisa sa Kosova, kao i opise dramatičnih događaja kojima sam prisustvovala na Kosmetu. Nije slučajno da sam u knjigu uvrstila i deo mojih putopisa po Rusiji, kao i gostovanje ruskih pesnika u Kanadi. Kosovo i Rusija kao književne teme za mene su sudbinski povezane.
Najveći broj tekstova u knjizi "Otisci vremena" u periodu od devedesetih godina, od raspada bivše zajedničke države, objavili ste u našem listu NOVINE. Da li postoji poseban razlog za to?
Razlog jeste poseban, odnosno ubedljiv. NOVINE su jedini ćirilični list u Torontu koji skoro dve decenije izlazi jedanput nedeljno. Ovdašnji pisci uživaju puno gostoprimstvo lista. I ja spadam u te, i to u one vrednije, koji vam se često obraćaju sa svojim prilozima.
U ime svoje, kao i ostalih kolega koji žele da budu hroničari svog vremena i ambijenta, mnogo vam se zahvaljujem na plodnoj saradnji.
