cerait helping your business grow big

Književnica Laura Barna – autor projekta “Isidora nas sluša”

DESETOGODIŠNjICA USPEŠNOG DIJALOGA

 

Laura Barna je pripovedač, romansijer i esejista, objavljuje i stručne radove iz istorije umetnosti od 1995. godine. Njene priče i eseji zastupljeni su u mnogim antologijama, zbornicima i almanasima, koje su prevedene na engleski, mađarski, slovački i poljski jezik. Živi i radi u Beogradu kao slobodni umetnik, stvara gde “slučaj” odredi. Član je Udruženja književnika Srbije,  Upravnog odbora Fonda “Isidora Sekulić”, i autor je projekta “Isidora nas sluša”, koji ovih dana slavi deset godina od osnivanja.

Veliki deo svog stvaralaštva Laura Barna, posvetila je Isidori Sekulić, a posebno se izdvaja romansirana biografija o čuvenoj književnici pod nazivom "Moja poslednja glavobolja", za koju je dobila nagrade "Branko Ćopić" i "Dimitrije Mitrinović" i bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. U ovom romanu Barna kroz lik Isidore, beleži njenu intimnu ispovest, nedoumice, ali i čvrstinu u angažmanu za svoju viziji sveta u kom je živela, pripovedajući o njenim poslednjim danima života. Roman “Moja poslednja glavobolja”, objavljena 2008. godine, opisuje vremenski period prve polovine dvadesetog veka.

Laura, projekat “Isidora nas sluša” je nastao 2009. godine, kojim povodom i sa kojim ciljem? Pretpostavljam da je proizašao nakon objavljivanja romana o Isidori Sekulić „Moja poslednja glavobolja“, koji je pisan u obliku dijaloga sa Poetom, pa je zanimljivo da i Vi u vidu dijaloga zagovarate ovaj projekat.

"Mogla bih reći da je Projekat „Isidora nas sluša“ nastao kao i mnoge dobre, lepe i korisne stvari (da se poslužim Kostićevim Osnovnim načelom) iz takozvanog „slučaja“. Naime, nakon objavljivanja mog romana Moja poslednja glavobolja (2008), u celosti posvećenog Isidori Sekulić, i nagrade SANU koju je ta knjiga dobila 2009. godine, u okviru dana Evropske kulturne baštine, u Svečanoj sali Gradske opštine Savski venac, predstavili smo se pisac Vladislav Bajac i ja. (Oboje smo te 2009. sa svojim romanima ušli u najuži izbor za Ninovu nagradu).

Veče je bilo veoma uspešno, odaziv publike izuzetno veliki, što me je navelo da u hodu osmislim koncepciju književnih tribina, kao svojevrsni omaž jednoj od najznačajnijih žena u srpskoj književnosti – Isidori Sekulić, i da ceo projekat oslovim njenim imenom i duhom – ISIDORA NAS SLUŠA. Tako je počelo. Sa tribinama, koje su spočetka bile isključivo književne, da bi tokom vremena prerasle u kulturološke. Jer, osluškivala sam potrebe i vremena i prostora, i ljudi koji pune to vreme i taj prostor.

U okviru Projekta, pored portretskog predstavljanja pisaca, pesnika, kritičara, ali i likovnih, filmskih i muzičkih umetnika, pa i književnih i umetničkih festivala i pokreta, organizovali smo i okrugle stolove, tematske večeri i diskusije kako bismo uz učešće kompetentnih ličnosti ukazali na žarišne probleme u književnosti i kulturi uopšte, ali i kulturološke trendove, inovativne aspekte iz oblasti kulture i umetnosti u regionu, Evropi i svetu.

U sklopu Projekta predstavljeni su pored afirmisanih, i mladi, neafirmisani pisci i umetnici, što je u duhu ideje Isidore Sekulić, koja je umela da prepozna talenat i da ga ličnim angažmanom pomogne i podrži, pa i nagradi.

Pored matičnog organizatora UG Organizacije, Gradska opština Savski venac, na kojoj je Isidora Sekulić poživela najznačajnije i najplodnije beogradske godine i kojoj je testamentom zaveštala svoju intelektualnu svojinu – a na kojoj i ja živim i radim – stala je iza ovog mog Projekta, i do danas ga podržava. I još jedan „slučaj“ je hteo da se tribine održavaju u prostoru sa istorijskim pamćenjem – Kući kralja Petra I na Senjaku, u istoj ulici u kojoj je Isidora živela poslednjih 17 godina, do svoje smrti. Mnogo slučajnosti u tako jednostavnoj a korisnoj priči".

Proteklih deset godina, u okviru projekta „Isidora nas sluša“, okupili ste veliki broj pisaca koji su tematski, žanrovski ili povodom određenih nagrada privukli pažnju čitalaca, spisak je prilično dugačak?

"Od 2009. godine do danas u Projektu „Isidora nas sluša“ gostovali su najznačajniji naši književnici, pesnici, kritičari i umetnici, koji su svojim kreativnim angažmanom dospeli u žižu javnosti, bilo da su dobitnici prestižnih nacionalnih nagrada, ili su pokretači novina i avangardnog, čuvari kulturnog nasleđa, ili pak projektanti i stvaraoci značajnih kulturoloških sadržaja. Bila bih nepravedna ukoliko bih izdvojila pojedina imena, nepravedna prema onima koje bih morala zbog manjka prostora, a možda i nehotično, da izostavim. Zato sam podjednako ponosna na sve svoje goste, jer smo zajedno uspeli da damo decenijski presek srpske kulturne scene". 

Projekat je sveobuhvatan. Kakav je odziv publike i kako artikulišete potrebu društva za takvom vrstom dijaloga? Pored promocija savremenih autora, Vi držite i predavanja o književnom stvaralaštvu Isidore Sekulić. Potreba za iščitavanjem njenog dela ne jenjava?

"Od prve tribine, kada smo tematski spojili XVI vek i vreme Mehmed paše Sokolovića sa artistički veoma uzbudljivim krajem XIX i prvom polovinom XX veka, u kojima je radila i stvarala Isidora Sekulić, bilo je jasno da postoji potreba za upoznavanjem kulturne prošlosti, naročito ako je i publika sudeonik i učesnik procesa prolaska kroz minule vekove. Kako su godine prolazile, tako su se i tribine transformisale i prilagođavale ne samo okolnostima datog vremena, već i željama i zahtevima posetilaca. Danas su one Epikurov vrt, pravi omaž Isidorinim čajankama četvrtkom, na kojima se okupljala kulturna elita Beograda, Zagreba i celog regiona, i na kojima se govorilo i ono što se javno nije smelo govoriti.

Kako to obično biva, Projekat „Isidora nas sluša“, poput žive priče, vremenom se razgranao, te sam sa koleginicom Lidijom Jakšić početkom 2016. godine u Kući kralja Petra I organizovala izložbu pod nazivom „Isidora“.

Prvi put od smrti Isidore Sekulić, iz njenog Legata u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu, izneseni su eksponati iz rekonstruisane književničine radne sobe na uvid široj javnosti. Tom prilikom, sa televizijom MAG iz Obrenovca, snimila sam dokumentarni film, odnosno priču o predmetima i ljudima koji su Isidoru okruživali, osmislila i predavanje o njenom životu i radu, ali na način da pomerim stereotip o Isidori Sekulić kao „ikoni srpske književnosti“ koja se samo izdaleka posmatra, zgulivši višestruki namaz laka, ne bih li je na ljudski način približila – mladima, pre svega. I čini mi se da sam u tome uspevala, po reakcijama brojne publike, svih uzrasta, koji su punili škole, biblioteke i kulturne centre širom Srbije i Republike Srpske. I svaki put i meni se iznova punilo srce radošću pred spoznajom o neprolaznosti Isidorinog značaja, ne samo za srpsku nego i svetsku književnost i kulturu, ali i žive harizme kojom se ta izuzetno važna ličnost, prva žena srpski akademik, erudita i velika putnica, i danas, posle 142 godine od svog rođenja i 61 godine od svoje smrti, ogrće".

Nakon tribina koje ste imali u okviru projekta „Isidora nas sluša“, jesu li  objavljene neke publikacije?

"Za sada nisu. Čini mi se da književne tribine u okviru Projekta „Isidora nas sluša“, dokumentarni film sa izložbe „Isidora“, uz adekvatna predavanja, ostavljaju dovoljno jak utisak, i da pomeraju crtu, ali ne razgraničavajuću već onu kojom se primičemo liku i delu Isidore Sekulić. Jer, nažalost, dešava se apsurdna situacija da imamo ženu pisca koju gotovo cela nacija poznaje ili je bar čula za nju, a zapravo se malo ili nimalo čita i izučava njen literarni opus. Zato veću snagu imaju priče kojima kroz tribinski rad, kroz film i predavanje, predstavljam Isidoru Sekulić, time bar neke zainteresujem da se vrate ili tek obrate njenim knjigama. Iz mita je vraćam u stvarnost, bar verujem".

Projekat „Isidora nas sluša“, angažovano se bavi pitanjima današnjice, dok je Vaše književno stvaralaštvo puno značajnih ličnosti iz naše kulturne istorije. U romanu „Crno Telo“, koji je 2007. godine izabran za najbolji roman na konkursu izdavačke kuće "Dereta", opisujete romansirane detalje iz života pesnika Laze Kostića?

"Interesovanje za ličnosti koje svojim kulturnim dobrom jedan po brojnosti mali narod prevodi u veliki, veliki po duhovnim dometima i baštini, zaokuplja me od romana Crno telo (2007). Pesnik Laza Kostić, koji je pomerio sve eksperimente za deset koraka napred, i uveo srpsku liriku među redove svetske lirike i književnosti, glavni je junak tog romana. Četrnaestogodišnji proces nastanka pesme Santa Maria della Salute ključ je kojim je otključan prostor srpske avangarde.

Godine 1919, okupljeni oko Grupe umetnika, Andrić, Isidora Sekulić, Danica Marković, Ksenija Atanasijević, Crnjanski, Rastko Petrović, Todor Manojlović, Sibe Miličić, Moša Pijade i mnogi drugi, uvode na velika vrata modernizam u Srbiju. Mnogi od pomenutih, junaci su mojih romana, eseja i priča. Kao i sudbina ukletog slikara, pokretača srpskog umetničkog eksperimenta, impresioniste Koste Miličevića, prikazana u romanu Crveni presek (2015). Ali i tragična sudbina prvog srpskog naučnika, istoričara religije i mitologije, vizantologa i klasičnog filologa Veselina Čajkanovića u romanu Pad klavira (2013). Sve su to ličnosti koje su, nažalost, u limbu zaborava, što je nedopustivo".

Iza velikih ljudi ostaju i dela o kojima pišete i na koja svojom umetničkom fikcijom podsećate, dovodeći ih u nove relacije. Laura, iz biografija drugih umetnka Vi ste izdvajali značajne biografske momente te ih oplemenjivali fikcijom u svojim romanima, sa kojim ciljem? 

"Valjda Usud, ne znam kako inače da objasnim da se pored romana pa i priča, većina mojih eseja bave ličnostima iz pomenutog limba zaborava (Kosta Miličević, Milutin Uskoković, Mileta Jakšić, Pero Slijepčević, Milica Janković, Zora Petrović, Anica Savić Rebac, Mara i Toma Rosandić...), i bar pisanim podsećanjem pokušavam da ukažem da im tu nije mesto. Mesto im je među nama, sa ove strane zaborava.

Poražavajuće je koliko smo kroz istoriju nepravednim kalkulisanjima i lošim procenama i prilagođavanjima skrajnuli ulogu mnogih naših velikana zarad trenutnih okolnosti: političkih, politikantskih, interesnih ili nekih drugih, još potpomognuti slabošću pa i poltronstvom. Plejada zaboravljenih umova čeka na svoju – i kulturnu, i profesionalnu ali i ljudsku rehabilitaciju i vraćanje u nekada zaslugama osvojen, pa nepravdom izgubljen prostor".  

Nedavno ste objavili novi roman „Jugo uvek okreće na buru“, koji spaja dve vrste umetnosti muziku i slikarstvo, a na neobičan način upravo u intimnom preplitanju dveju individua, problematizuje univerzalno traganje za lepotom i inspiracijom.

"Ne možemo znati kakvi smo, koliko vredimo i gde smo trenutno, dok se ne oglednemo u tuđim kulturama. Ne možemo znati kako lično izgledamo dok se ne pogledamo u ogledalu. A naše nacionalno ogledalo su kulture drugih naroda širom sveta. Tu prosperitetnu neophodnost shvatili su mnogi geniji ponikli na ovom podneblju, školovali se ili obilazili razne delove Evrope i sveta, donosili saznanja kojima su obogaćivali sopstveni kulturni identitet.

Nažalost, često su nailazili na nerazumevanje okoline, pa i države. Tako je nekada, tako je i danas, doduše, ponešto u drugačijoj formi. Novine i inovacije opasnosti su od koje se beži kao od kuge, ili što je gore – ignorišu se. Ali one jedine omogućavaju valjan prosperitet civilizacijskog progresa bilo kog segmenta jednog golemog mozaika – čovečanstva.

To prožimanje raznih i različitih kultura i uzajamnih uticaja naroda i nacija, pa čak i kad to ne želimo ili mislimo da za to nismo spremni, kroz sudbinu dvoje umetnika: muzičara i slikarke, opisala sam u novom romanu "Jugo uvek okreće na buru" (2018). Mediteran je na Balkanu, a Balkan u Južnoj Americi, Meksiku i Meksiko Sitiju. A može i obrnutim redosledom. Ove po svemu različite kulture povezuje lepota kao nasušna ljudska potreba i esencija umetnosti.

Sa ovom savremenom pričom izašla sam nakratko iz prethodnih epoha, koje su mi bile istorijska scenografija za priču. Ali, već novim romanom, na kom intenzivno radim, vraćam se nazad. Naime, prikupljam građu o srpskim modernistima, okupljenim oko već pomenute Grupe umetnika, veoma značajnog pokreta koji je ujedinio sve vrste umetnosti u zajedničku borbu za duhovnu i moralnu obnovu nacije, tek izašle iz pakla Prvog svetskog rata. Glavne uloge prepustiću piscu, pesniku, slikaru i diplomati – Rastku Petroviću, i njegovoj Animi, njegovoj sestri, slikarki Nadeždi Petrović. Lep, dobar i koristan izazov, koji me već uvlači u vrtlog! (Nadam se ne i ambis!) 

 

Violeta Dimitrijević

 

Violeta Dimitrijević
Novine Toronto, broj 
1567
Toronto 
07. Februar 2019.
Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet Srpskom poslovnom imeniku.  Povoljni paketi za promociju vaše kompanije. 416.892.9882

Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet...

POSLOVNI IMENIK

Srpski poslovni imenik, koji izdaju Novine Toronto, jedinstveno je izdanje u kojem se...

RECEPTI

Ishrana zauzima važno mesto u životu ljudi. Živimo u eri nedostatka vremena koje se...

FINANSIRANJE

Praktičnim znanjem, iskustvom i kao Lender i kao Broker, Dragana Jovanović, serijom...

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski...

Znate li šta se dogodilo na današnji dan u istoriji? Novine vam donose najzanimljivije...

Preporuke