Muzej slatka- Kuća Cvetića u Kraljevu

 

Naša sećanja su svojevrsni muzeji jer sakupljaju predmete, mirise, ukuse, kao misaone asocijacije na proživljeno, prošlo vreme naše ili tuđe. Neuobičajeni muzeji koji opredmećuju civilizacijska sećanja niču u svim vrstama umetnosti kao antropološki zapisi ljuskog postojanja. Čak i  književni junaci dobijaju ugodne muzejske domove. Širom sveta pojavljuju se muzeji bajkovitih književnih likova, a književnost u Pamukovom romanu „Muzej nevinosti“ konzervira ljubav i čežnju kao artefakte muzejskih sećanja.

Obilazak muzeja za nekoga je ukradeno vreme tišine, intimni susret sa umetnikom ili ispijanje lepote na slamku posluženu autorskim odabirom zabeleženog trenutka jakog intenziteta emocija ili bunta, a nekom impulsna inspiracija.

Svako od nas u vreme pandemije izazvane virusom Kovid-19 i nametnute socijalne izolacija, je prvo posegao za utehom u virtuelnim obilascima muzeja, a onda je nametnuta „nova realnost“, donela nove standarde čistote i zaštite sapunom i vodom. Perući ulice, muzeje, parkove, autobuse, onako domaćinski kao što peremo svoje domove i svoje ruke, očistili smo planetu. Kad kuća ima uglancan pod kroz bistar prozor sunčani zrak se kliza. Dok posteljina miriše na pokošenu travu, u sneno avgustovsko jutro, baškari se na pucka belom, rukom veženom stolnjaku, srebrni poslužavnik ukrašen penastom šustiklom. Domaćinska srpska kuća vekovima jutrom budi i planira dan, srebrnom kašičicom grabeći jantar žutu poslasticu iz kristalne činije za slatko i oznojenu čašu ledene vode, pre prve komšijske kafe.

Te male svakodnevne kućne rituale domaćinskog posla, izučavane u domaćinskim školama s početka XX veka zabeležila je izložba pod nazivom „Mužiću, zašto te nema“ autorke dr. Lidije Cvetić Vučković, direktorke Muzeja slatka - Kuće Cvetića u Kraljevu. Izložba prezentuje ručne radove, recepte, posuđe, koje „školovane varjače“ obučavane u domaćinskim školama za žene čuvarice srpske kulture i običaja, predstavljaju nematerjano kulturno nasleđe.

 „U kolekcijama sačuvanim u Kući Cvetića u Kraljevu, kao i onim darovanim novonastalom muzeju, pojavio se veliki broj ručnih radova, pokućstva, fotografija i školskih svezaka sa zanimljivim uputstvima za domaćice. Sve ove raznorodne predmete povezuje jedan zajednički imenilac – domaćičke škole u Srbiji. Njihova specifična izrada, vrednost i poruke koje iz njih čitamo, motivisali su nas da im, u saradnji sa Narodnim muzejom u Kraljevu, posvetimo veći prostor i izložbu. Naše istraživanje je u začetku, jer se podaci o ovakvim školama danas nalaze samo u tragovima, prebrisani velikim promenama u svakodnevnom životu žene, društvenim zaboravom i nemarom prema nematerijalnom nasleđu, kao i širim kulturološkim kontekstom u kome se još uvek ne prepoznaje vrednost i suština sadržaja plodonosnog rada organizovanog na ovakvim tečajevima.“ kaže autorka izložbe dr. Lidija Cvetić Vučković.

Domaćinske škole su dugi niz godina obučavale srpske žene za veliki posao koji ih kao porodične menadžere očekuje osnivanjem porodice. Predmeti u tim školama su bili prilagođeni kako bi žene pomogle jačanje domaće privrede: prerada mleka, gajenje stoke i živine, prerada mesa, voća i povrća, mešenje hleba, jela, nega i vaspitavanje dece, pružanje prve pomoći, nega bolesnika, pčelarstvo i svilarstvo, krojenje, šivenje, vez i tkanje. Uopšte podsticanje onoga što danas razumemo pod pojmom žensko preduzetništvo, mikroproizvodnja i održivi razvoj. Učenice su se u potpunosti navikavale na „red, tačnost i čistotu“.

Mudrosti kao „čistoća je pola zdravlja“, jer „sunce prođe kroz blato pa se ne okalja“, a „poklopljeno mleko mačke ne ližu“, po uputstvu „kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori“ nalazile su se na takozvanim kuvaricama. Narodne izreke, saveti, dosetke, krilatice, mudrosti na belom platnu kao preteča strip tabli, srpske domaćice iglom i koncem vezle su tekstove i time ukrašavale svoje kuhinjske zidove, najčistijih odaja u kući. Nastale iz praktično pedagoških razloga. One su glas domaćica i uputstva.

Zanimljivo je da je i ekcentrični Endi Vorhol bio veoma opsednut srpskim veženim zapisima kuvarica, te je imao i kolekciju od pedesetak uštirkanih belina, koje su ga privukle kako humorom tako i egzotičnom pisanom ćirilicom. Kreativna umetnička beogradska grupa „Škart“ pre desetak godina pokrenula je borbenu inicijativu „Nove kuvarice“, koja govori kako se kroz patrijarhalne pasivne jezičke forme progovara jezikom kritičke komunikacije. Te „nove kuvarice“ uštirkane beline iznad šporeta, imaju nove slogane: „Deset s lukom, deset s mukom!“

 

Slatko – srpski brend!

Slatko je srpski brend koji se služi više od jednog veka u Muzeju slatka u Kraljevu. „Muzej slatka – Kuća Cvetića“ je specifičan gastroheritološki muzej, posvećen očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa. Smešten je u porodičnoj kući koja datira iz 1908. godine. Osnovao ju je Filip Cvetić trgovac vinom, te su loza hamburga u vrtu i zidovi ukrašeni tehnikom al seko, na kojima je razbarušeni Bahus, guste draperije, salonske sećije i kredenci od opore hrastovine na kojima se nižu teglice slatkog, najlepše delicija koja se 200 godina strogim receptima pripremaju. Ovaj divan prostor nazivaju muzejem malih predmeta ali velikih uspomena.

„Srpska tradicija posluženja slatkim sa kraja XIX i početka XX veka, može se tumačiti kao simbol dolazeće epohe modernosti, evropeizacije i stvaranja specifičnog nacionalnog – građanskog identiteta, koji je postavio jasnu razliku u odnosu na do tada dominantnu otomansku kulturu. U njegovoj simbolici, poreklu i značaju koje je zauzimalo u svakodnevnom životu, očitavaju se ideološke paradigme tadašnje ustaničke, obrenovićevske, a potom i Kraljevine Srbije. Usmerenost prema zapadnoevropskom maniru, istovremeno i vizantijskim korenima, utakana je u kulturološki aspekt ovog delikatesa, koji se od obaveznog dela dvorske etikecije, preko diplomatskih i društvenih kretnji, odomaćio kao porodična tradicija i neizostavan deo obredne kulture. Sa slatkim, simbolično smo predstavljali ono najbolje što jedna kuća, porodica i država poseduje. Prožimanja vrednosti u epohi modernosti, sublimirana su u jednoj kašičici savršenog delikatesa. Stoga je slatko prvi brend moderne građanske Srbije i značajna odrednica kolektivnog identitetskog nasleđa.“ iz predavanja Marine Lukić Cvetić, istoričara umetnosti.

O ovom srpskom brendu postoji mnogo zapisa u književnosti starog i novog doba. Nostalgičnu priču o malom zlatnom suncu u kašičici, kao ritual jutarnjeg buđenja, beleže i hroničari novijeg doba, Momo Kapor i Duško Radović.

U memoarima starijeg zapisa kod slikara Vlaha Bukovca nalazi se zanimljiv opis. Kada je u Srbiju došao kako bi naslikao portret kraljice Natalije gde je pred njega kao posluženje izneto slatko i voda. „Dok je kraljica govorila o slici i odijelu, uđe u dvoranu lakej sa srebrnim poslužavnikom na kome je bio oveći kristalni sud sa onim izvrsnim voćnim kompotom što ga u Srbiji zovu 'slatko'. Na kraljičinu ponudu latih se kašičice i stadoh da se pomalo zalažem. Kompot je bio slađi od meda, pa se meni teško niz grlo omicalo. Bio sam u velikoj neprilici jer sam smatrao da jedan dio toga moram iz učtivosti da pojedem. U neki mah, poče da me obliva znoj, jer sam osjećao da ću teško moći i pola toga da pojedem, a da se kakogod ne ostamotim. Najedanput se kraljica sva zažari u licu i prasnu u smijeh. Ujedno me učtivo opomenu da, zaboga, ne jedem toliko slatkog, jer da mi to moglo naškoditi. I uze da se žali na dvorskog maršala što me nije upozorio na običaj (u istini malo čudnovat), da se od tog kompota uzima samo jedna kašičica i onda zaliva vodom.”

„Svih ovih memoara ne bi bilo da se slatko nije sa posebnom pažnjom iznosilo pred gosta, kako na dvoru tako i u svakoj drugoj kući. Poruka koju je Srbija poslala pokazala je da posedujemo autentičnost, spajamo orjentalni Istok i pragmatični, kadkad i frivolni Zapad, ali nadasve negujemo plemenitu kulturu koja smisao pronalazi u trajanju. „Muzej slatka“ za Vas je pripremio bogatu i raritetnu prezentaciju, uz koju na kraju ne može izostati i posluženje ovim izvrsnim slatkišem, koji u našoj porodici pripremamo već 112. godina“, upućuje poziv posetiocima dr Lidija Cvetić Vučković.

Pored ovog glavnog srpskog brenda, Muzej slatka čuva preko 130 autentičnih recepata za torte, filove i nadave koji su osmišljeni u čast velikih srpskih istorijskih događaja ili ličnosti koje su ih posvedočile. Brojne radionice koje se održavaju u ovom muzeju, uz zajedničku pripremu i degustaciju, spravljaju se reprezentativni recepti koji slave poznatu slatku gastronomsku istoriju Srbije.

Muzejska kuća svoj daleko poznat kuriozitet domaćinskog ophođenja pri najavi svakog posetioca/gosta iskazala je u poseti srpske princeze Jelisavete Karađorđević. Kustosi Lidija i Marina Cvetić gosta su dočekale sa pripremljenom srpskom tortom „Jelisaveta“ i prema rečima gastroheritologa Tamare Ognjević, „pripremljena je po receptu iz međuratnog kuvara, a po ukusu kremasta, s puno vanile i laganom notom limuna.“ Domaćinske posete muzeju slatkog su inspiracija i domaćicama za kombinaciju srpskog brenda sa proverenim receptima. U rano proleće kad cvetaju ljubičice, ova kuća je konzervirala te latice u ljubičastu slatku deliciju, i nakon isporuke stigla je torta Madam Mimi kao izraz zahvalnosti od zadovoljne mušterije. Tu eksploziju ljubičastog slatka na beloj Pavlovoj, sa limun kremom i listićima čistog zlata, s ljubavlju je umesila gospođa Mirjana Đakov.

U Torontu živi veliki broj Kraljevčana, koji sa ponosom o ovom muzeju zbore. Slatka priča Muzeja slatka, je došla do mene a ja je prenosim na čitanje, kao i preporuku za posetu Muzeja slatka -Kuća Cvetić, i izložbu u Narodnom muzeju Kraljevo, koja će u narednom periodu putovati celom Srbijom. Do tada perite ruke, održavajte čistoću, čuvajte stare recepte kao čuvena Pata, negujte svoje domaće rituale služenja srpskog brenda, jer ono je danas čuvar identiteta i nematerjalno blago koje će zahvaljujući srpskim domaćicama čak i virtuelno biti eksponati sećanja u muzejima budućnosti. Pripremite svoje slatko mirisne eksponate emancipovanih varjača, u muzejima svojih bogatih sećanja, koja u nastajanju mirišu na tradiciju!

Biografija:

dr Lidija Cvetić Vučković  rođena je u Kraljevu. Završila je srednju muzičku školu S.S Mokranjac – odsek klavir,  master studije glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu u klasi reditelja Nebojše Bradića. Doktorirala je na Interdisciplinarnim studijama, grupi za teoriju umetnost i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (sa tezom: Žensko telo u nadreaističkoj fotografiji i filmu, mentor: dr Milanka Todić.) Tokom doktorskih studija posvetila se teoriji izvođačkih i vizuelnih umetnosti, semiotici, estetici i filozifiji umetnosti, teorijskoj psihoanalizi, kao i studijama kulture u najširem smilu. Posebnu pažnju nakon studija posvećuje istraživačkom radu i autorskom stvaralaštvu u oblasti heritologije - interpretacije i zaštite kulturnog nasleđa. Osnovala je „Muzeja slatka“ u Kraljevu, gde je i programski direktor.

Član je ICOM-a Srbija, udruženja „Stare kuće Srbije“ (gde je predsedavajuća NEXT GEN grupe) i udruženja „Istorijske kuće Evrope“ (European Historic Houses, EHHA, Brussels).

Saradnik „Opere i pozorišta Madlenianum“.

Violeta Dimitrijević
Novine Toronto, broj 
1618
Toronto 
01. Septembar 2020.
Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet Srpskom poslovnom imeniku.  Povoljni paketi za promociju vaše kompanije. 416.892.9882

Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet...

POSLOVNI IMENIK

Srpski poslovni imenik, koji izdaju Novine Toronto, jedinstveno je izdanje u kojem se...

RECEPTI

Ishrana zauzima važno mesto u životu ljudi. Živimo u eri nedostatka vremena koje se...

FINANSIRANJE

Praktičnim znanjem, iskustvom i kao Lender i kao Broker, Dragana Jovanović, serijom...

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski...

Znate li šta se dogodilo na današnji dan u istoriji? Novine vam donose najzanimljivije...