img

img

NOMAD NA BICIKLu - III deo

 

                                                                                            

Nomad na biciklu, Snežana Radojičić, odlučila je da u julu 2011. gogine krene na biciklu (u svojoj 44 godini), sa budžetom od 6 evra dnevno i saputnikom i partnerom Amerikancem, koga je nekoliko meseci ranije, upoznala preko sajta Crazyguyonabike.Od tad do danas traje njeno putovanje.

----------------------------------

Nosiš malo stvari, jer si ograničena prostorom. Kako rešavaš garderobu, pranje, hranu ukoliko su ti veće distance...

"Na biciklu imam četiri bisage i jednu srednju vreću. Raspored u njima je ovakav:

Prednje bisage su kuhinja i frižider. U njima nosim: gorionik, zalihe hrane (pirinač, pasta, sosevi, začini), prečiščivač vode, posuđe (tanjiri, čaša, termos, rasklopivi kuhinjski pribor), kamperska sudopera, plastične posudice za jaja, modle za pravljenje sušija…

Hrana je jako bitan deo na putovanju, jedan od najbitnijih, i mnogo vremena i pažnje usmeravam na to da jedem dobro i kvalitetno, a u skladu sa mojim budžetom. Volim da kuvam (nisam volela u onom pređašnjem životu) i radujem se svakom obroku koji napravim.

Zadnja desna bisaga je spavaća soba: u njoj su vreća za spavanje (letnja i zimska), podloga na naduvavanje, unutrašnja vreća, jastuk na naduvavanje, aktivni veš za spavanje, laptop. Na dnu ove torbe je i kompletan alat za bicikl, sa rezervnom unutrašnjom gumom.

Zadnja leva bisaga mi je garderober. U njoj nosim zimsku i lenju odeću, uvek je u pitanju planinarska odeća, koja je od aktivnih materijala a nije šarena kao biciklistička, tako da se može nositi i u casual varijanti. Imam i jednu kombinaciju za specijalne prilike, kada dođem u grad i treba negde da odem. U ovoj bisagi se nalaze i sredstva za održavanje lične higijene, kao i za pranje odeće.

U srednjoj vreći, zapravo ruksaku preko zadnjeg prtljažnika, nalazi se podloga za spavanje od morske pene, koja se rola, a postavlja se kao osnovna podloga na koju ide ona naduvavajuća, šator, te sve ostalo tipa: tripod za fotografisanje, torbe sa baterijama i opremom za fotke, solarni punjač…

Prednja torba na volanu, u kojoj su dokumenta, novac, kamera, mala beležnica, razne sitnice, MP3 plejer, slušalice, naočari za sunce, olovke…

Kabanice, marame i kape protiv sunca, nazuvke za kišu, kreme i sl. stvari koje treba da su pri ruci, raspoređujem po spoljašnjim džepovima. Moj bicikl uglavnom podseća na pretovareno magare, a vizuelno je najsličniji čergi".

                                                                                                    

Rekla si mi da imaš jako lepa iskustva sa ljudima koje srećeš i da si na mnogim mestima sretala naše ljude .

"Polazeći na put, imala sam jedan veliki stereotip u vezi sa našom dijasporom. Zamišljala sam emigraciju kao sliku i priliku Žike iz istoimene serije, koja se emitovala osamdesetih. A onda sam, od prvog susreta sa nekim ex-yu ekspatom, ostala zatečena otkrićem da su svi do jednog veoma obrazovani, sposobni ljudi, koji žive normalno, u srećnim porodicama. Reč je o inetelktualnoj emigraciji, ljudima koji su počeli da odlaze 90-ih, a odlaze i dalje.

U Kini sam i sama bila u prilici da budem u ulozi ekspata skoro godinu dana i umrežila sam se sa našim ljudima preko WeChat grupa. Tuga jedna koliko je ljudi otišlo tamo da predaje engleski, kako su obrazovani, pametni, duhoviti. I sada se mladići žene Kineskinjama a devojke udaju za Kineze, planiraju život ovde, ne razmišljaju o povratku. Drago mi je jer vidim kako se živi i ceni pošten rad i znanje, ali mi je žao što to nisu mogli da ostvare u svojoj zemlji".

U dodiru  sa mnogim kulturama, šta je to što te najviše opčinilo, intrigiralo,  šta je to najlepše što bi istakla kao prednost sretati različite ljude?

“Prošla sam fascinantne prevoje Transfagarašan i Tranaslpina u Rumuniji, videla bunkere u Albaniji, vozila kroz ruske i kazaške stepe, hodočastila na Mamaev Kurgan - spomenik žrtvama Staljingradske bitke bez kojih današnji svet ne bi izgledao isto, lutala kroz podzemne gradove i ulazila u kapadokijske 'vilinske dimnjake'; bila sam u kući najvećeg pripovedača svih vremena - Čehova, letela paraglajderom iznad Kavkaza preko kojeg sam prethodno prešla biciklom, opisala točkovima bicikla krug oko drugog najvećeg slanog jezera u svetu Isik-Kul u Kirgiziji, vozila se Tranšibirskom železnicom a veći deo te rute prepedalala, jela omolj na Bajkalu, u hramu Ivolginski Dancan dobila sam blagoslov od lame čije se telo nije raspalo ni pola veka nakon njegove smrti, pila vodu iz sibirskih reka koje su velike poput Save a kristalno čiste; kampovala sam pored polja smrti (minskih polja) u Kambodži, obišla najveći religijski kompleks na svetu Angkor Vat, gledala spaljivanje mrtvih u hramu Pašaputi u Katmanduu, uživala u predstavi tradicionalnih apsara plesačica, pedalala Putem svile kroz Kinu, videla terakota ratnike u Šijanu, pela se na Veliki zid i na drugu najvišu zgradu u svetu koja se nalazi u Šangaju, obišla bizarno kraljevstvo patuljaka (ljudi patuljastog rasta) u provinciji Junan, plovila sam Mekongkom, hranila slatkovodne delfine, ušla u pećine Vijetkongovaca, videla živu reinkarnaciju hinduističke boginje, bila u rodnom mestu Bude, prešla nepalske Himalaje vozeći preko pasa Thorung La na 5416 mnv, kotrljala se putevima na kojima su slonovi ravnopravni učesnici u saobraćaju i preko kojih ponekad pređu i krokodili, igrala se sa tigrovima u tajlandskim hramovima, prešla legendarni most na reci Kvaj, vozila kroz 1000 km dugačku pustinju Gobi, doživela pustinjsku oluju, spavala u džunglama Burme i Indonezije, pela se na aktivne vulkane, približila se na nekoliko metara najvećim predatorima na svetu - Komodo zmajevima, na Borneu posetila pleme Iban koji su tradicionalni lovci na glave (hedahunters), stigla do najsevernije i najjužnije tačke kontinentalnog Japana, učestvovala u šamanističkom ritualu, kupala se u onsenima starim hiljadu godina, hodočastila na mesta eksplozija A-bombi u Hirošimi i Nagasakiju… to je samo deo.

No ipak, moje najveće otkriće tokom ovog putovanja su ljudi. Ljudi, koji su svuda isti, sa istim snovima, strahovima, nadama, uglavnom uvek spremni da pomognu putniku, na bilo koji od načina: hranom, savetom, ugostivši ga, nekad i novčano. Toliko toga dobrog mi se desilo na putu, doživela sam tolika čuda ljudske dobrote, da smem da tvrdim da je svet neuporedivo lepše i sigurnije mesto nego što nam mediji prikazuju i nego što žele da verujemo. A ja sam žena koja putuje sama, spavajući u šatoru u 95% slučajeva, sa minimalnim budžetom i bez ičije pomoći - tako da moja tvrdnja nije viđenje nekog kroz ružičaste naočari.

Rekla si mi u razgovoru da smatraš da je većina ljudi dobra i  da si imala mnogo lepe susrete i druženja. Izdvoj nekoliko onih koji su ti ostali upečatljivi u sećanju.

Menadžer hotela u malom mestu u Turskoj ponudio mi je besplatnu hotelsku sobu pošto je smatrao da nije sigurno da kampujem napolju.

Dve sestre, vlasnice male vikendice na obali, dojurile su na prijavu komšiluka da im se oko kuće mota neka strankinja, i kada su me videle, dale su mi, tek tako, ključeve od svoje vikendice da tu prespavam.

Čovek na jugu Rusije pričao je sa mnom pola sata o mojoj turi i onda mi poklonio 100 evra

Usred noći u jednom kazahstanskom gradu, doslovno niotkuda, pojavio se čovek i ponudio mi smeštaj u vatrogasnom domu

U Gruziji, na Kavkazu, vozila sam planinskim putem, duž kojeg nigde nije bilo prodavnica, a nisam imala hrane… Onda mi je u susret naišao  jedan kombi, pitala sam vozača na koliko km udaljenosti je prva prodavnica, a on mi je tek tako sam ponudio celu veknu hleba

Vlasnik bici-prodavnice u Džakarti u Indoneziji, nakon desetak minuta razgovora, ponudio mi je 'sponzorstvo': dao mi je besplatnu novu kacigu, rukavice, bidone i srevisirao mi bicikl.

Moj host na Borneu, maležanski Kinez, poklonio mi je na odlasku iphon, pošto sam rekla da nemam nikakav pametni telefon

I tako dalje, i tako dalje…

A slučajevi ugošćavanja, poziva na obed i besplatnog smeštaja, pomoći oko viza i garancija zaista su toliko brojni, da ne mogu svih ni da se setim. Mnogo puta sam to pomenula da bi trebalo napisati knjigu samo o svim tim čudima ljudske dobrote koja su mi se izdešavala na mom Putu.

- Da li imaš strahove, da li si imala situacije kada ti se zamrzne krv u žilama? Da li su  neprijatne situacije retke da su zanemarljive ili je adrenalin ipak konstantno povišen? Da li sada već možeš da predosetiš kada nailazi nešto loše?

Nastavak u sledećem broju

--------------------------------------
NOMAD NA BICIKLu - I deo
NOMAD NA BICIKLu - II deo
--------------------------------------

Novine Toronto će Snežanu pratiti na svim njenim putovanjima i izveštavati vas o intersantnim događajima sa željom da daju i svoj doprinos daljem širenju ove divne priče o ženi koja je svakako vredna pažnje.

Ono što nas posebno raduje, je to da će Snežana od decembra 2018. biti na našem kontinentu na panameričkoj ruti, od najjužnije tačke u Patagoniji, do najsevernije na Aljasci, dužine oko 30,000 km, vreme 3 godine u kontinuitetu, o čemu ćemo blagovremeno  opširnije pisati .

U narednim brojevima lista Novine Toronto imaćete priliku da čitate ekskluzivni intervju, koji je   Snežana dala za list “Novine Toronto”.

Ivana Đorđević
Novine Toronto, broj 
1547
Toronto 
07. Jun 2018.
Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet Srpskom poslovnom imeniku.  Povoljni paketi za promociju vaše kompanije. 416.892.9882

Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet...

POSLOVNI IMENIK

Srpski poslovni imenik, koji izdaju Novine Toronto, jedinstveno je izdanje u kojem se...

RECEPTI

Ishrana zauzima važno mesto u životu ljudi. Živimo u eri nedostatka vremena koje se...

FINANSIRANJE

Praktičnim znanjem, iskustvom i kao Lender i kao Broker, Dragana Jovanović, serijom...

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski...

Znate li šta se dogodilo na današnji dan u istoriji? Novine vam donose najzanimljivije...