Stefan Bozalo je Srbin, rođen u Beogradu 14. aprila 1993. godine i ovo je njegova priča...
To sa tekvondom sam počeo kada je moj otac osetio da bi trebalo da znam kako da se branim i nikoga da se ne plašim, kako bi mogao da vodim računa o sebi dok odrastam.
U šestoj godini počeo sam da treniram u Tegeuk tekvondo klubu u Port Mudiju, Britanska Kolumbija, sa masterom Šin Vok Limom, koji je olimpijski trener i vodeći trener Kanade. On se tekvondom bavi 34 godine i tvorac je HPAC programa koji pomaže sportistima i trenerima da ostvare svoj puni potencijal.
Master Lim jedan je od dvojice tekvondo majstora koji su radili sa atletičarima osvajačima medalja na Panameričkim igrama, svetskim šampionatima i Olimpijskim igrama. Za sve što znam mogu da zahvalim Master Limu kao i Ivet Gonda, učesnici Olimpijade 2004. i 2008 godine i jedanaestostrukoj nacionalnoj šampionki.
Kada je Ivet otišla na Olimpijadu 2004. godine tada sam počeo da maštam i da radim na tome da i ja jednog dana postanem olimpijac. Počeo sam da se takmičim na malim turnirima da bih, 2002. godine, prvi put osvojio juniorsko prvenstvo, a na prvenstvu 2006. godine, i prvo mesto i zvanično crni pojas, što je jedan od mojih najvećih uspeha.
Od 2008. godine pomažem na treninzima kako bih imao više prilika da vežbam i da se pripremim za Olimpijadu mladih 2010. godine i Sidneju.
Da bi se plasirao na Olimpijadu trebalo je da budem jedan od trojice najboljih u celoj Kanadi i to po broju poena prikupljenih kako na državnim tako i na međunarodnim takmičenjima. Trenirao sam puno dva, tri puta dnevno, radnim danima sam pomagao na treninzima, tako da nije bilo previše slobodnog vremena, ali nisam smeo ni školu da zapostavim.
Potpuno sam bio usresređen na svoj cilj i plan koji je trener napravio za mene i za Melani Pan, moju klupsku drugaricu i dugogodišnju učenicu majstora Lima.
Nismo imali previše vreman pošto su nam dani bili ispunjeni. Svakako da mi je nedostajalo igranje igrica, izlazak i provod sa drugovima ali moj tim je bio zaista fantastičan i bilo nam je jasno da je sve što smo zajedno proživeli mnogo vrednije od onoga što smo propuštali. Naša putovanja po Kanadi, ali i po Americi, El Salvadoru, Meksiku, Koreji i Singapuru bila su neverovatna iskustva.
Najveći deo toga smo sami finansirali, i bez obzira koliki je trošak bio i da li su imali ili ne, moj roditelji su iznalazili načine da me pošalju na turnire na kome je trebalo da se takmičim. I dalje mi nije jasno kako su to uspevali, ali samo Bogu mogu da zahvalim što imam majku i oca koji su me potpuno podržali i izuzetno mnogo žrtvovali kako bi mi omogučili da ostvarim svoje snove i da se takmičim na Olimpijadi mladih u Singapuru 2010. godine.
To je bilo jedno od najlepših stvari koje su mi se dogodile u životu.
Kada sam došao u Singapur, bio sam pesrećan jer su majka i brat Filip (na slici desno) došli da me podrže i navijaju za mene. Bio sam i nervozan ali kako se primicao dan borbe bio sam sve nestrpljiviji da izađem na borilište i pokažem šta znam, jer sam većinu takmičara znao sa prethodnih turnira. 
Kad je takmičenje počelo dobro sam se snašao i bio sam bolji od nekoliko protivnika. Melani je bila odlična i zajedno smo na kraju uspeli osvojimo bronzane medalje, ja u muškoj a Melani u ženskoj konkurenciji i tako smo ušli u istoriju kao prvi takmičari iz Kanade koji su osvojili medalje na tom rangu takmičenja. Veliki je to uspeh.
Po povratku u Kanadu nekako je došlo vreme za još više ciljeve, pa je moj trener napravio plan i program HPAC, High Performance Training for Athletes and Coaches za treninge za sledeći nivo takmičenja.
Program me doveo ovde, u Toronto, i od 2012. godine radim sa masterom Tomijem Čangom, u Svetskom centru za crni pojas, i to u centru Toronta. Master Tomi Čang, Kanađanin korejskog porekla, svetski je priznat tekvondo instruktor sedmog stepena i Veliki majstor, kaskader, koordinator i producent, sa preko 39 godina iskustva u tekvondou, ITF/NjTF TKD, mudukvanu i džudou, crnim pojasom osmog stepena u hapkidou. On je učestvovao u stvaranju HPAC programa i sprovodi ga širom sveta u svojim školama, od kojih je najpoznatija ova u Torontu, gde i ja sada treniram i gde se spremam za Olimpijadu u Riju 2016.
Moram da kažem da su borilački sportovi mnogo više od odbrane ili obuke za borbu. Oni utiču i na razvoj ličnosti, jer podstiču potencijale osobe do maksimuma.
Za Srbiju je na poslednjoj Olimpijadi prvu zlatnu medalju osvojila Milica Mandić, što je celu zemlju i ljude učinilo veoma ponosnim. Moj cilj je da se i ja upišem u istoriju osvajanjem zlatne medalje na Olimpijadi u Riju 2016. godine.
Tekvondo je promenio moj život i ja želim to da podelim sa svima. Zato pozivam sve, koji bi želeli da jednog dana učestvuju na Olimpijskim igrama, da dođu da treniramo 
zajedno u jednom od najboljih klubova Tekvandoa u Kanadi.
