Radmila Mićić je žena sa neverovatnom energijom i entuzijazmom, koja već 10 godina neumorno organizuje humanitarne akcije za Srbe na Kosovu. Do pre par godina bila je stalno prisutna u javnom životu Toronta, organizujući razne manifestacije za prikupljanje sredstava za taj napaćeni narod koji ne odustaje od svojih ognjišta. Sada se povukla i radi samo za svoju dušu sa suprugom Radetom Mićićem. Svake godine posećuje mnoge porodice na Kosovu, zna sva njihova imena, priče, muke...
Najnovija akcija za pomoć Srbima na Kosovu, ovoga puta je kupovina krava za povratničke porodice. Kako ste došli na tu ideju?
“Prilikom moje posete Kosovu i Metohiji prošle godine (2013) u septembru obišla sam porodicu Jevtić. Mirjana i Žarko su se sa svojih pet sinova vratili u proleće 2013. godine u selo Žač, opština Klina.
Tipske kuće koje se grade za povratnike su male i sa lošom izolacijom, izgledaju više kao nužni smeštaj. Jevtići su me ugostili u toj maloj kući, punoj vedrine. Radosni što su se vratili na "svoju zemlju" kako reče Žarko.
Najmlađi Jevtići su dečaci od 10 do 18 godina, zdravi, visoki, krupni.
"Koliko nam samo treba za doručak, a kravu nemamo", više za sebe je izgovorio Žarko Jevtić.
Život Srba na Kosovu se pogoršava svakodnevno. Strah, neizvesnost, beznađe, siromaštvo su samo deo svakodnevnog mukotrpnog života. Međutim, bila sam prijatno iznenađena činjenicom da se čitave porodice i dalje vraćaju na svoje ognjište. Posle višegodišnjeg lutanja po Srbiji, odluče da se vrate na svoj prag.
Verujem da se takve odluke ne donose lako i brzo, ali su verovatno najbolje rešenje za situaciju u kojoj se oni nalaze. Jovana i Jovan Dašić iz Rudice sa mamom
Smatrala sam da nam je obaveza da im pružimo ruku da krenu napred.
Imati kravu je imati pravo bogatstvo za jednu porodicu”.
Iako sve ovo radite privatno, mnogi su se odazvali , sa željom da i oni doprinesu akciji što više kravica to više povratnika.
“Kad sam se vratila u Toronto, ideju sam odmah prenela na prijatelje, poznanike, ljude koji uvek učestvuju u akcijama za pomoć Kosovu. Predlog je prihvaćen sa oduševljenjem
Udruženja "Ličko prelo" i Udruženje Republike Srpske iz Vindsora su se odmah pridružili i darovali su $3.000.
Sportska škola "Junak", mali i veliki junaci sa svojim profesorom Šarcem, i njihovim roditeljima su darovali $2.000.
Škola srpskog jezika iz Kičenera "Sveti Sava" je darovala više od $2.000, udruženje Kosovljana $300
Pojedine porodice su svoju slavu namenile kupovini krave, tako da su gosti umesto uobičajenih darova donosili novčani prilog.
Akciji su se pridružili i Morana i Đorđe Ivković iz Kalgarija. Ivkovići su pozvali svoje prijatelje na druženje na kojem su skupili novac za kupovinu krave.
Deca iz naše zajednice darivala novac koji su dobili za rođendane ili kao nagradu na nekom takmičenju. Milina je videti da se svest za pomoć ugroženim Srbima razvija i kod mališana.
Ako se klica ove akcije primi i kod najmlađih, to je znak da će trajati i posle nas.
Dobrota je najlepša nit koja vezuje ljude, oplemenju je ih. Dok bude dobrote, biće i nas ove, i njih tamo.
Duboko verujem da je opstanak srpske kulture i tradicije u dijaspori usko vezan sa opstankom Srba na Kosovu i Metohiji.Oni čuvaju ognjište koje smo mi napustili. Tim svetim činom nas obavezuju da podržimo njihov opstanak.
Zavičaj nema alternativu. To mi znamo najbolje”.
Kako objašnjavate tako dobar odziv? Da li je razlog tome ta kravica koja je simbol nečeg trajnog, nešto što j će im pomoći na duže staze?
“Kad je prva krava kupljena za Jevtiće, dobili smo slike koje su blistale od dečijih osmeha. Njihova radost je bila bezgranična. Pozitivna energija iz Žača se prenela i na na nas ovde.
Radost je zarazna, a tako je malo ima. Da ne poverujete da čaša mleka može toliko da obraduje i nas ovde i njih tamo. Lep je osećaj kad darujete osmeh. Bilo je važno kupiti prvu kravu, potom su usledile još tri.
Kakva je logistika cele akcije?
Novac se skuplja preko H.F. Stara Raška koja je zaista odradila najveći deo administrativnog posla. Blagajnik Gojko Marinković i predsednica Dragana Varaklić su temelj te organizacije koja pomaže decu širom Srbije.
Kad skupimo blizu $2.000, (krava muzara je oko 1.200 evra i seno oko 200 evra) novac se šalje na račun manastira Visoki Dečani i potom prosleđuje porodici kojoj je namenjen.
Koliko je porodica dobilo novac za kupovinu krave?
Prvu kravu su dobili Jevtići iz sela Žač,
zatim Zoran Kostić iz Osojana i Ivica Dašić
iz Rudice. Zoran Kostic iz Osojana
Poslali smo novac i za Ranka Bogićevića iz Drenovca. Bogićievićima smo poslali 1.900 evra.
Ranko je započeo štalu, ali nije imao čime da je završi. Pošto ima petoro dece, čaša mleka znači život za Bogićeviće. Oni ovih dana završavaju štalu, i odmah će kupiti kravu.
Krava koju su kupili Dašići treba da se oteli ovih dana, Krava Žarka Jevtića će se oteliti u oktobru.
Ovo su zaista radosne vesti. Ovim porodicama krave znače život, i kad se grla množe, to je kao da se rađaju deca. Ove životinje su kao članovi porodice.
Zahvalnost Srba sa Kosova je neizmerna za pomoć koju smo pružili. I svako ko je na bilo koji način učestvovao u ovoj akciji treba da oseti toplinu u duši.
Čaša mleka nije više san za Jevtiće, Dašiće, Bogićeviće.
Dobri ljudi su san pretvorili u stvarnost.
Nastavljate dalje?
Naravno, ima još porodica koje se nadaju da ćemo ih pomoći. Ja verujem da će se ova akcija proširiti i trajati. Ako se Srbi odluče da se vrate u osinje gnezdo, grotlo straha i neizvesnosti, trebalo bi im kupiti i konje i krave. Takve odluke donose samo izuzetno hrabri i odlučni ljudi koji svoj zavičaj ne daju ni po koju cenu.
Za nas je teško da razumemo njihovu odluku o povratku, kao što je i njima teško da shvate zašto smo mi napustili svoje ognjište i došli u tuđi svet. Svako od nas prećutno nosi svoju tešku odluku.
Imate li neku poruku za čitaoce Novina?
Želela sam da podelim ovu priču sa vašim čitaocima. Ovo je priča koja greje dušu i uliva nadu. Uliva nadu da će se život oteti svakom zlu i da će zvona Gračanice i Dečana odjekivati slobodnim srpskim nebom. Ujedno da ih pozovem da budu deo ove plemenite akcije. Biti deo dobrote je zdravo za dušu. Mnogo loših vesti se čuje svakodnevno, zato ova i vest slična ovoj ima posebno lepotu.
I treba da je negujemo. Znam da svako od nas ima svoja iskušenja, ali kad bi naši ljudi ovde osetili na trenutak strah koji je svakodnevno prisutan u životu kosovometohijskih Srba, dobrovoljno bi mesečno slali pomoć na Kosovo.
Već 10 godina odlazim na Kosovo, i nikad nisam osetila toliko straha i neizvesnosti kao prošle godine. Pregovori ili nagovori iz Brisela su izbrisali i zadnju nadu da Srbija može nešto da učini za naš narod.
Ne znam kome se više divim, i prema kome osećam više strahopoštovanja, da li prema Srbima koji nisu nikad otišli sa Kosova ili prema onima koji su se vratili.
Ni jednima ni drugima nije lako. Samo oni znaju kako im je.
Naš greh bi bio strašan ako ih zaboravimo ili ih se odreknemo. Put koji su oni utrli je trnovita staza, ali oni još uvek ponosno koračaju po njoj.
Na taj trnoviti put možemo baciti i poneki cvet. Da im olakšamo hod po mukama. Zbog mira u našoj duši.
Srbi na Kosovu i Metohiji svojim životima čuvaju plamen koji osvetljava svetsku tminu.
Najmanje što možemo da učinimo je da im pružimo čašu mleka.
Ukoliko želite da učestvujete u ovom humanitarnom projektu javite se Radmili na:
mojisnovi011@gmail.com
