Grupa "Zabranjeno pušenje" pojavila se na sceni u vreme kada je rok muzika u Titovoj Jugoslaviji ušla u treću deceniju. Tito, je, valjda, kako to kažu junaci filma “Super 8 priče”, želeći da Zapadu pokaže da Jugoslavija nije isto što i ostale zemlje komunističkog lagera, pustio da se rok svira i kontrolisano razvija, tako da su momci iz "Zabranjenog pušenja" bili treća generacija koja se bavila ovom muzikom. Međutim, kao i u ostalim zemljama istočne Evrope i u Jugoslaviji, rok muzika je bila marginalna delatnost, vrlo često u sukobu sa kulturnim i političkim establišmentom, a pojedine grupe ili autori, bili su neretko kažnjavani ignorisanjem u medijima ili javno žigosani kao protivnici „socijalističkog samoupravnog uređenja“. "Zabranjeno pušenje" je bila jedna od takvih grupa.
Smrću Josipa Broza, maja 1980. godine, rok muzika dobija jasniji opozicioni karakter. Sve više je autora koji direktno, a ne kao nekad uvijeno, pevaju o socijalnim i političkim problemima u koje je zemlja objektivno zapala. Bilo je to vreme kada su pank i novi talas sa Zapada na velika vrata ušli u Jugoslaviju, a ta demokratizacija zvuka rezultirala je rapidnim rastom broja bendova što je, uostalom, bio slučaj i sa celim svetom.
Sarajevo je bila sredina izdvojena od glavnih saobraćajnica i velikih medijskih centara nekadašnje države, tako da je sve što bi dolazilo sa Zapada prolazilo kroz neku vrstu filtera pre nego što bi se primilo kod klinaca u tome gradu. Za razliku od Beograda, Zagreba i Ljubljane, gde su novi talas i pank izrodili sijaset bendova, uglavnom kopija idola sa Zapada, "Zabranjeno pušenje" i još nekoliko grupa iz Sarajeva, napravili su svoj odgovor na pank i novi talas, ironično-satirični pokret, ne bez političke žaoke, pokret kojeg su nazvali "Nju Primitivs".
Nekako u isto vreme, početkom osamdesetih, mladi sarajevski reditelj Emir Kusturica, snima svoj debitantski film (“Sjećaš li se Doli Bel”) i za njega dobija svoj prvi Gren Slem-Veneciju. Jezik tog filma, njegova kompozicija, likovnost, estetika i nabijenost emocijama bili su, manje ili više, isti kao u pesmama "Zabranjenog pušenja".
U leto 1984. godine, Grupa objavljuje svoj prvi album i zahvaljujući jednom mega-hitu i činjenici da je njihov pevač Dr Nele Karajlić jedan od protagonista satirične, veoma popularne televizijske serije “Top lista nadrealista” postaje jedan od najuspešnijih rok bendova te godine. Grupa mladića čija ambicija nije bila ogromna popularnost je za nekoliko meseci iz svojih podruma i garaža, ušla u velike hale širom Jugoslavije, a karte za njihove koncerte bilo je teško pronaći. Činilo se da ih ništa ne može zaustaviti na putu ka slavi. Ali, kako već biva u životu, kao i u dobrom filmu, dolazi do neočekivanog preokreta. Dugačak jezik njihovog frontmena, oštri kritički tekstovi prema vlasti, neslaganje sa medijima i muzika koja ipak nije bila usmerena ka masama, već ka „svesnijoj” omladini, bili su u disproporciji sa velikim salama u kojima su svirali i nastupima na radio i televizijskim emisijama u udarnim terminima, slikama na naslovnim stranama novina koje su imale malo veze sa muzikom uopšte. Taj nesporazum vrlo brzo je rezultirao velikim incidentom, možda jednim od najvećih u nemaloj istoriji rok muzike na ovim prostorima.
Pevač Nele je optužen da je na jednom koncertu uvredio pokojnog Tita (tada apsolutno tabu tema i za najliberalnije mislioce u zemlji). Prava hajka počela se voditi u medijima protiv benda i koliko su se brzo penjali na top listama, toliko su brzo sa njih bili skidani. Koncerti su otkazivani jedan za drugim, a napadi su prestali tek kada je bilo jasno da bend više nema šansi da dostigne visine u kojima je bio. Imperija je, dakle, uzvratila udarac.
Svoj drugi album Grupa snima 1985. godine i zahvaljujući spomenutim događajima "Zabranjeno pušenje" se vraća na pozornice koje im i pripadaju u male alternativne klubove sa malim brojem istomišljenika u njima. “Dobro došli kući” bio je natpis na jednom koncertu u sali koja može da primi pet stotina ljudi. Čuti, u to vreme, neku njihovu pesmu na radiju bilo je isto toliko nemoguće kao i "naći iglu u plastu sena". Za medije i svakoga ko je pripadao vladajućoj kulturnoj oligarhiji oni, faktički, nisu ni postojali. Logično je i bilo da nakon pada tiraža i slabih poseta, ekonomska kriza u Grupi rezultira odlaskom nekih članova, tako da u "Zabranjenom pušenju" ostaje samo njen koren. No, i tada kao u svakom dobrom filmu dolazi do neočekivanog obrta.
Te, 1985. godine, još uvek mladi režiser Emir Kusturica osvaja svoj drugi Gren Slem - Kan (“ Otac na službenom putu”). Nakon povratka iz sveta filma početkom 1986. godine, odlučuje da se pridruži Grupi u trenutku kada je ona ostala bez bas gitariste. Novi basista je u veoma kratkom roku “savladao gradivo” i zajedno sa Emirom, "Zabranjeno pušenje" izdaje svoj treći album, (1987) u mnogo boljoj atmosferi nego nekoliko godina ranije. Stege komunističkog sistema polako su popuštale pred novim vremenima, pluralizam mišljenja je ulazio na velika vrata, ali su Grupu i pored nespornog Emirovog autoriteta, još uvek držali na vidljivoj udaljenosti od udarnih termina u elektronskim medijima, pa je, kao primer kontrole delovanja "Zabranjenog pušenja", spot za jednu pesmu sa tog, trećeg albuma, koji je režirao Emir Kusturica, zauvek ostao u fiokama Jugoslovenske televizije. Nikad prikazan.
Nakon turneje, Emir se vraća filmskoj umetnosti, svom novom filmu (“Dom za vešanje”), ali ostaje, kako su u šali članovi Grupe voleli da kažu, dopisni član.
Tek 1989. i 1990. godine Grupa je ponovo zaposela mesto u vrhu jugoslovenske rok muzike koje je, pet ili šest godina ranije, imala. Stari društveni odnosi gubili su bitku sa talasom demokratizacije, a tekstovi Grupe napisani nekoliko godina ranije postajali su sve aktuelniji i razumljiviji. Ponovo se činilo da ih ništa ne može zadržati na putu ka vrhu. Međutim, kao u dobrom filmu tako i u ovoj kratkoj priči o "Zabranjenom pušenju", ponovo dolazi do neočekivanog zapleta. Stvari neće krenuti nabolje. Naprotiv. Smena jednog sistema sa svim njegovim pukotinama, manama i obolenjima, pokrenula je lavinu nacionalnog nezadovoljstva i mržnje među narodima u bivšoj Jugoslaviji, te je turneja "Zabranjenog pušenja", sa početka 1990. godine bila, praktično poslednja velika turneja neke grupe u tadašnjoj Jugoslaviji.
Približavao se rat, a "Zabranjeno pušenje" kao multinacionalna grupa smeštena u gradu koji je bio epicentar dramatičnih događaja sa početka devedesetih, se raspala poput zemlje u kojoj je nastala. Jedno krilo grupe ostalo je u Sarajevu pod vođstvom jednog od osnivača Seje Sedžona, a drugo se preselilo u Beograd zajedno sa liderom i pevačem Dr Neletom Karajlićem.
Trebalo je da prođu tri godine pa da Nele i njegov brat Drale, takođe originalni član Grupe, pokrenu bend ponovo. Ovoga puta u suženoj Jugoslaviji, u uslovima koji ni izdaleka nisu bili idealni. Popularnost Grupe je, međutim, rasla iz dana u dan, jer su se sva njihova predviđanja predstavljena u pesmama i emisijama “Top liste nadrealista”, počela ispunjavati, a neke pesme napisane još sredinom osamdesetih godina dobile su novu, neverovatnu aktuelnost. Sada su svima bile razumljive i dostupne. Bend je postao jedan od onih uz koga su rasle generacije, a to je najviše što može da se postigne.
U međuvremenu, Emir je snimio film “Arizona Dream” i sa njim osvojio novi Gren Slem (Berlin), a nakon toga i “Underground” koji mu donosi drugu Palmu u Kanu.
Popularnost Grupe eskalira do velikih stadiona. Pored Neleta i njegovog brata u Bend dolazi i Goran Jakovljević (član nekoliko godina), zatim Glava Markovski, basista, te Dejan Sparavalo, violinista (čovek koji je i pre rata imao zapaženu ulogu na violini na poslednjem albumu, i koji će u budućnosti odlučujuće uticati na zvuk Grupe), Stribor Kusturica, Emirov sin, bubnjar zavidne imaginacije, za koga kažu u šali, da je ponikao u juniorskoj školi "Zabranjenog pušenja". Nakon velike turneje, bend snima i svoj prvi posleratni album, 1997. godine, koji premašuje tiraže svih prethodnih i definitivno etablira Grupu u grupu najznačajnijih bendova na prostorima bivše Jugoslavije. No, kao i po scenariju dobrog filma, tako i u ovoj našoj priči ponovo dolazi do zapleta.
U vreme rada na poslednjem albumu, Emir počinje da snima svoj novi film („Crna Mačka - Beli Mačor”) i angažuje Neleta i Dejana Sparavala da naprave muziku za film. Još “vrući” od svoga albuma i uz pomoć celog benda i naročito producenta Vojislava Aralice, kreću sa snimanjem, prvo pesme koja će se kasnije nazvati “Bubamara”, a zatim i „tehno“ hita ”Pit Bull”.
„Emirovi zahtevi bili su šaroliki“, govorio je Nele. Od klasičnih ciganskih narodnjaka, preko tanga, zabavne muzike do tehna. Lutanje kroz stilove i mešanje različitih muzičkih uticaja, ideja i instrumenata u ekipi otvara nove apetite. „Osećali smo se kao da je neko u zadimljenoj prostoriji otvorio prozor“. Tako je i izgledala muzika za taj film i soundtrack koji je nedugo zatim (1998) izašao u izdanju Komune i Universala. Bila je sveža i originalna, neodoljiva po svojoj nepretencioznosti i šarmu. Otvorili su se novi horizonti.
U februaru 1999. godine kompanija Edison i Andrea Gambeta, njen „presidente“ organizovali su u Parmi (Italija), retrospektivu filmova Emira Kusturice, i u okviru toga pozvali su "Zabranjeno pušenje" da napravi četiri koncerta. Grupa je malim kombijem posle 20 časova vožnje došla u Italiju i na ta četiri koncerta napravila "haos". „U uspeh tih koncerata nismo ni sumnjali. Mi smo uvek najjači bili na sceni.“ Emir ponovo ulazi u Grupu, ovoga puta na poziciju gitariste. Na kraju ove „test“ turneje Gambeta predlaže veliku letnju turneju po Italiji. Stvari počinju da teku povoljnim tokom.
Ali, to smo barem uočili, u ovoj našoj maloj priči o "Zabranjenom pušenju", mnoge stvari zavise od spoljnih okolnosti. U trenutku kada se bend vratio u Jugoslaviju, a Emir otišao na snimanje novog filma u Kanadu, počinje novi rat. Ovoga puta NATO trupe bombarduju Jugoslaviju i situacija iz beogradskih skloništa ne izgleda nimalo ružičasto za naše muzičare. Ipak, ništa ih nije moglo sprečiti da se pripremaju za turneju na leto. Emir vežba gitaru u Kanadi po notama koje mu se šalju faksom, a Bendu se priključuje i nekoliko novih članova: Neša Petrović na saksofonu, Zoran Milošević na harmonici, Nenad Gajin Coce na gitari i Aleksandar Balaban na tubi. „Zbog čestih nestanaka struje za vreme bombardovanja, bili smo prinuđeni da u Bend pozovemo isključivo akustične instrumente“, šali se Dejan. Istina je sasvim drugačija. Uvođenjem tzv. akustičnih instrumenata „folk provinijencije“, kakvi su tuba i harmonika, te izrazito džez muziciranje Neše Petrovića na saksofonu, dobija se veliki prostor baš u sukobu sa klasičnom rok formacijom: dve gitare, bubanj, bas, klavijature. Ako se tome doda još i violina, kombinacija za mešanje stilova ima koliko i poteza u partiji šaha.
Pred sam kraj bombardovanja (koje li koincidencije), Grupa prelazi u Grčku na ostrvo Krf, poput srpske vojske u Prvom svetskom ratu i tamo finalizuje pripreme za italijansku turneju. Humanitarni koncert u Atini organizovan pod okriljem grčkog lista “Elefterotipija” bio je, zapravo, prvi koncert ovog sastava pred novu turneju.
„Bila je to svirka na kojoj je jedan deo ekipe upoznao onaj drugi. Pred svirku smo se pozdravili jedni s drugima i izašli na scenu.“ Emir je došao iz Kanade, uzeo gitaru i uključio se.
Turneja, koja je potom krenula, nazvana je ”efetti kolaterale” a bend je dobio ime “Emir Kusturica and The No Smoking Orchestra”. Na koncertima u svim većim gradovima Italije, Bend promoviše svoj neodoljivo šarmantan, veseo i nepretenciozan pristup muzici, pun jakih emocija i neočekivanih preokreta, koji neodoljivo podsećaju na Emirove filmove.
Nakon italijanske turneje, kreće prava lavina. Bend prvo odlazi na Island, zatim u Grčku, Poljsku, Nemačku..., a zatim nakon koncerta na festivalu "Transmusical" u Rennesu i definitivno dogovara izlazak novog albuma za Universal.
Aprila 2000. godine završava se snimanje albuma “Unza Unza Time”, po nazivu muzičkog stila koji sviraju. Ime je dao Stribor aludirajući na zvuk ritam gitare kod sviranja brzog dvočetvrtinskog ritma srpskog kola. Taj ritam i „balkanska verziju rumbe“ postaju dva najjača aduta plesne muzike na koje niko ne može ostati ravnodušan. „Nema tih nogu koje mogu ostati mirne“. “Unza Unza Time”, predstavlja studijsko viđenje onoga što su svirali tokom cele 1999. godine sa nekoliko pesama koje su posebno pripremili za album. Producent je ponovo bio Voja Aralica, a na turneju kreću i dva nova člana: Dragan Radivojević, zvani Lav, kao inženjer zvuka i Dragan Teodorović, zvani Zeko, kao roudi, čovek koji je sa Grupom radio još davne 1985. godine.
Nakon izlaska albuma „Unza Unza Time“, kreću i nove turneje. Ovoga puta u saradnji sa francuskom „Yapuchom“. Turneja, prvo po Francuskoj, u okviru koje Bend prvi put svira u „Olimpiji“, zatim po Italiji, Portugalu, Nemačkoj. Od prvih „bojažljivih nastupa“ Bend postaje mašina za ceđenje znoja i skidanje kilograma prisutnima. Živi nastupi postaju njihova nuklearna bomba.
U toku letnje turneje, Andrea Gambeta nudi Emiru da snimi dokumentarni film o Grupi koja putuje Evropom, ali ima malo dodirnih tačaka sa usađenim idejama o tome kako izgledaju velike rok zvezde. Daleko od formule ”Sex and Drugs and Rock and Roll”, ovo je priča o jednoj nesretnoj zemlji, o jednom smutnom eksperimentalnom vremenu i o muzičarima koji su se, ne svojom voljom, našli na velikoj istorijskoj vetrometini. Pronašavši inspiraciju u starim snimcima iz 60-tih godina, Emir kreće u novu avanturu. Snima dokumentarni film o članovima Benda koristeći digitalne snimke u kombinaciji sa starim , super 8 formatom. Tako je taj dokumentarac i dobio ime; “Super 8 priče”. Vrlo brzo od projekta za televiziju, prerastavši taj format, postaje dokumentarac za bioskope. Premijerno je prikazan na Festivalu u Berlinu 2001. godine, a zatim se radijalno širio po svetu.
Nakon nekoliko personalnih promena (na tubi umesto Balabana Goran Popović Pop, na udaraljkama Čeda „The Guru“ Marjanović) krajem 2001. Grupa odlazi na prvu turneju po Latinskoj Americi i tamo nailazi na neverovatan prijem. Bila je to ljubav na prvi pogled. Umesto planirana dva koncerta u Buenos Airesu Grupa, zbog velikog interesovanja, ima pet, a nakon turneje u novembru 2001. Emir počinje da snima svoj novi film, a Bend mu ostaje na usluzi. Nele i Stribor imaju uloge, Dejan komponuje sa Emirom muziku za film, a Bend svira.
U proleće 2004. godine grupa “The No Smoking Orchestra“ ponovo se sastaje da promoviše novi film i novi soundtrack koji se zove „Life is a miracle“. Na albumu i kasnije na turneji Bendu se pridružuje novi gitarista. Umesto Nenada Gajina, koji se potpuno posvetio džez muzici, dolazi iskusni majstor Ivica Maksimović. Broj zemalja u kojima nastupaju rapidno se povećava, a nastupi postaju sve eksplozivniji. Muzika za film stilski je nastavak onoga što je Grupa ranije radila, ali ovoga puta snažnije i zrelije. Koncerti postaju velika cirkuska atrakcija. Čak i u najsterilnijim prostorima sve barijere između publike i benda padaju nakon nekoliko minuta. Rusija, Ukrajina, Litvanija, Letonija, Španija, Portugal, Švedska, Švajcarska..... Izrael. I ponovo, Latinska Amerika.
Tu zahumnu ljubav između Latinoamerikanaca i Benda ovoga puta je trebalo ovekovečiti. Grupa pravi pet velikih koncerata u Meksiku, Čileu, Argentini i svaki je zabeležen, audio i video. Petog marta 2005. godine u dvorani "Luna Park" u Buenos Airesu snimaju koncert koji će na kraju (od pet snimljenih) biti izabran za novi video i audio projekat nazvan „Live is a Miracle in Buenos Aires“, u izdanju Worner Brosa i Palasha. CD i DVD izlaze u septembru iste godine i Grupa nastupa promovišući projekat.
Posle kraće pauze, zbog snimanja Emirovog novog filma “Zavet“, 2007. godine grupa radi na novom projektu, pank operi “Dom za vešanje“ u Operi Bastilla u Parizu.
Opera doživljava nezapamćen uspeh. Svih petnaest predstava je rasprodato, mediji mnogo pažnje posvećuju ovom projektu visoko ocenjujući rad autora. Opera biva proglašena za događaj godine u Parizu.
Nakon opere, Emir i "No Smoking" započinju novu turneju koja praktično traje i danas. Obuhvaćene su zemlje i kontinenti u kojima se samo u retkim prilikama slušala ova vrsta muzike. Australija, Japan, Maroko, Koreja, Tunis, Liban, Kolumbija, Velika Britanija... Ostaće upamćeni koncerti u Opera Hausu u Sidneju, JVC centru u Tokiju, Barbicanu u Londonu, nastup na Balkan Festu u Kijevu, ali i koncerti u Srbiji u kojoj pre ovog perioda bend nije svirao. Beogad, Novi Sad, Kruševac, Zlatibor i nezaboravna noć u dvorani "Borik" u Banjoj Luci.
Bend je još uvek u pokretu sve do novog projekta, novih filmova i novih pesama koje njihova publika širom planete sa nestrpljenjem očekuje.
Nakon više od pet stotina koncerata u četrdesetak zemalja “Emir Kusturica and the No Smoking Orćestra” bi trebalo da uđu u nove projekte. Kakva će biti njihova muzika? Da li će ostati pri istom stilu, koliko će novih pesama napraviti, ne zna se. Ono što se zna je da će biti, kao i dosad, kao život, kao uzbudljiv, dobar film, pun nepredvidivih zapleta i neočekivanih preokreta. I da na kraju citiramo nemaštovitog televizijskog komentatora: ”Fotografijama u ovoj knjizi pokušaćemo da Vam prenesemo barem delić atmosfere na njihovim koncertima".
Jagoda Jamakosmanović,
etnomuzikolog u penziji
Foto: Dragan Teodorović Zeko
Link za prodaju karata
www.ticketmaster.ca/Emir-Kuristica-No-Smoking-Orchestra-tickets/artist/1434097
Emir Kusturica i Zabranjeno Pušenje - Koncert July 4th,10:00pm - Sound Academy
Karte $45 in advance, or $65 for VIP
