" Nekadašnja beogradska studentkinja književnosti, maneken i novinar, posle gotovo decenije života u Kanadi, kao kakav pesnički Odisej, vratila se poeziji, da bi pesničkim iskazima obeležila svoja svetilišta: tačke zanosa, osetljivosti, osećanja…, "ovako u pogovoru knjige "Svetilišta" Dragane Živić Ilić, kaže za pesnikinju, Dragan Lakićević, pisac i urednik Srpske Književne Zadruge u Beogradu i nastavlja...
"Među mnogim svetilištima izdvajaju se u ovoj poeziji dva: Bog i On. To su Gospod i muškarac. Tako ljubav žene, makar u poeziji, proslavlja -Boga. Te dve ljubavi i čežnje postaju bliske i iste… Iz tog saznanja i osećanja vibriraju zvuci i značenja Draganine poezije."
Da je svaka gore navedena reč precizno odmerena, uverili su se svi prisutni na nedavnoj promociji knjige "Svetilišta" Dragane Živić Ilić , koja je nedavno u održana u Torontu.
U prijatnoj atmosferi i još lepšoj scenskoj postavci čitave večeri, uz dramsku i lirsku interpretaciju pesama, kazaljku života smo, kako ko, okrenuli unazad… neko za pet, neko za deset, petnaest godina… i … spona je uspostavljena.
"Jaca od greha", "Molitva", "Čovek koji me voli","Kazna", "Molba", samo su neke od pesama koje bude prijatan nemir senzualnosti.
Pređi
mekom rukom
preko moga tela.
Bez strasti
i želje.
Otkloni sve sene.
Hoću da zadrhti
moja duša cela,
Kao duša srećne,
zaljubljene žene….
Rođena u Zemunu, diplomirala na katedri za srpsku književnost i srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, Dragana je svoju prvu knjigu pesama "Čežnje iz Severnog Bulevara" objavila 1993 godine. Zastupljena je u antologijskim izborima i prevođena na engleski, španski i ruski jezik. Član je udruženja Književnika Republike Srpske i predsednik "Književnog kluba Matija Bećković".
Tim povodom je danas moj dragi i cenjeni sagovornik- Dragana Živić Ilić.
Razgovara bez poze.
Ruke skrštene. Pogled blistav.
Kako ste doživeli promociju svoje knjige "Svetilišta"?
- Promocijom svojih "Svetilišta" sam izuzetno zadovoljna. Pre svega veoma brojnom posetom, kako je neko od mojih prijatelja primetio, veoma kvalitetne publike.
Može li se pesnik postati slučajno, ili je u pitanju sudbinska prinuda?
- Pesnik se ne postaje. Pesnik se rađa. - napisala sam nadahnuto u jednom od svojih eseja. I dalje mislim tako.
Kada ste prvi put poželeli da postanete pisac?
-Ne pamtim svoju želju da postanem pisac… bila je to više potreba. Potreba da izrazim ono svoje unutrašnje, skriveno, a istovremeno toliko dominirajuće, da sam bila prosto prinuđena da mu podarim oblik, da jednu novu, tananu suštinu pretočim u reči.
Da li je pisanje božanska moć?
- Umetnost je, nesumnjivo, više od svega na ovome svetu bliska božanstvu. Pisanje jeste moć, naročito poezija. Poezija, pre bilo kog drugog književnog žanra. Da biste se danas bavili, na primer, književnom kritikom, potrebno vam je znanje, veština, informisanost. Potrebno vam je književno iskustvo da estetski uobličite informaciju ili zapažanja. Ne kazem slučajno "danas"…
Da biste danas pisali poeziju, isto kao i u doba Jefimijine "Pohvale Knezu Lazaru", "Epa o Gilgamesu", ili u doba "Pesme nad pesmama"- morate imati moć. Sve drugo je, jednostavno, nedovoljno.
Zašto naziv "Svetilšta" ?
- Kako je poezija, sama po sebi, nešto uzvišeno, sveto, moja se potreba za "svetilištima" izrodila kao sasvim prirodna. Zasićenost trivijalnostima svakodnevnog života neminovno me je, kao pesnika, povela ka "svetilištima".
Svetilišta su oni izuzetni trenuci koji se zauvek pamte, koji traju, dostojni da poput kakvog mitskog svetionika vode kroz jedan život. Moja "svetilišta" su moja gola potreba da se nešto spase od banalnosti i trošnosti vremena, da se, bar u sopstvenoj svesti, ovekoveče neki sveti kuti pred kojima se klanjam.
|
KAZNA Sve sam spone svojom rukom pokidala, Prestala sam davno da se molim Bogu, |
I ne želim više tebi da se nadam, A biće već kasno kad počneš da patiš, |
Muškarac je u Vašim pesmama enigmatičan, misteriozan…
- Za ženu pesnika Muškarac je Ljubav, a Ljubav je Poezija. I to je sveti trougao. Bermudski, možda… jer pred ženom pesnikom nestaje sve drugo u celom kosmičkom poretku, između te tri centralne tačke Univerzuma.
Muškarac u mojoj poeziji nije "misterija" niti "enigma". Enigma povlači za sobom intrigu, a intriga ne može postati poezija. Muškarac u mojim pesmama je tajna, topla, bliska, tajna koja se ponosno nosi kao nejaka pesma, moćna i snažna u suštini, ali još krhka u začetku. "Moj" Muškarac je Sveti Gral za kojim se traga beskrajno, kad je duša ženska, i kad je pesnička…
|
AMAZONKA I štit I srce…Pred noge tvoje. Mog Amazona sad divljom šumom Ćud svoju divlju za osmeh dajem, |
Vatra tvog srca strah razoruža, Zanese žeđ zla kraj bistrog vrela Pa sad oprosti što nisam tvoja… |
Ko je Vas omiljen pesnik?
- Kada pričamo o omiljenom pesniku, ili pesnicima, neminovno govorimo i o pesničkim uticajima na naše književno stvaralaštvo. Kod mene su to bili, kao i kod mnogih drugih, pesnici parnasa i simbolizma, pre svega francuskog, pa zatim srpskog. Posle Bodlera i Verlena, u mladalačkoj fazi mog pesničkog stvaralaštva, usledila je prava opsednutost Dučićevom savršenošću.
Pored Dučića, Puškinov "Onjegin" još stoji na mom noćnom stočiću. Poput male pesničke Biblije. I "Njezje" Ranka R. Radovića. I to bi bilo to. Svu drugu poeziju, naročito savremenu srpsku, čitam sa mnogo, mnogo manje strasti.
Da li je pisanje istovremeno i savršen zaborav na sebe?
- Pesničko biće ne može da pobegne od sopstvene suštine, ne može da zaboravi na sebe…a ja živim pun život celim svojim pesničkim bićem. Izvan toga gotovo da ne postojim.
U ljubavnim pesmama savršeno analizirate psihologiju žene…
- Psihologija žene je još poprilično nedostupna sfera i najpronicljivijim muškim umovima. Na nama ženama je da im je približimo. Današnja žena, rastrzana mitom o ženskoj slabosti i ranjivosti, sa jedne, i surovim zahtevima sadašnjice sa druge strane, nema baš puno izbora. Ta činjenica u meni kao pesniku i budi ženu, spremnu da kao Amazonka, iz jedne od mojih pesama, zamahne britkom sabljom kroz stvarnost, zablude i nametnute norme. Tu cena više nije bitna.
Bez ljubavi ne možete. Bez čega možete ?
- Da, bez ljubavi ne mogu. Bez osećanja pripadnosti i bez radosti pružanja. Bez svega drugog mogu. Naročito bez izvitoperenih ljudskih težnji ka materijalnom, bez lažnih prijatelja, prividnih dostignuća, bez surogata umetnosti i duha provincijalizma. Pa i bez drugih ljudi.
Dok kucam zadnje redove razgovora, mislim kako je tačno da preko poezije čovek dolazi do vlastitih doživljaja koje je već odavno zaboravio. Što je pesnik koga čitamo veći, to više čitaocu vraća od njegovog ličnog života.
Upravo je to postigla svojim pesmama Dragana Živić Ilić.
